Књижевност

7 – 11.9.2020.

Увод у проучавање књижевности

72730_446550835420545_1556256285_n

Дуго већ воде се расправе око тога какав треба да буде однос према књигама и књижевности. Једни заступају становиште да у књижевним делима треба непосредно уживати; уживати у њима као у уметничкој творевини, а не као у предмету који треба анализирати и проучити. Заступници таквог становишта сматрају да анализирање  нарушава целовитост књижевног дела и уништава непосредни доживљај правог љубитеља књиге.

Други пак сматрају да без дубљег разумевања и проучавања књижевног дела не може бити ни пуног ни правог доживљаја књижевности. Они сматрају да се многе поруке и идеје књижевних дела откривају тек у пажљивом проучавању и анализи. На пример, без озбиљнијег проучавања тешко би било разумети дела која припадају другом времену, или чак цивилизацији, од оне у којој ми живимо.

Два назначена односа према књижевности не морају и не треба да се искључују. Напротив, чини нам се да је најбоље када се они међусобно допуњавају. Доживети, проучити и разумети књижевно дело спада у наше примарне задатке. Зато ћемо данас говорити о проучавању књижевности и наукама које се баве проучавањем књижевности.

Корени проучавања књижевности сежу у далеку прошлост. Наиме, још у античко време постојала су надметања у тумачењу Хомерових стихова. Почетком IV века п.н.е. филозоф Платон бавио се питањима песничког надахнућа. А Платонов ученик и учитељ Александра Македонског, Аристотел, написао је дело О песничкој уметности, у ком се бави питањима песничког стварања.

Поред термина књижевност и литература, у употреби је био и термин белетристика (belles lettres – лепа књижевност), који је истицао уметничку страну књижевних дела. Тај термин је и данас у употреби, али се више односи на прозне текстове (романе и новеле). Дакле, данас разликујемо књижевност у ширем значењу (све што је написано) од књижевности у ужем значењу (уметничка књижевност – писана и усмена).

Књижевност у ширем значењу – литература (litera – слово, латински, настала превођењем из грчког језика речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα – слово), у коме пoдрaзумeвaмo свe штo je нaписaнo у рaзличитим oблaстимa људскoг знaњa. Ту спадају разна научна и књижевноуметничка дела: медицинска, математичка, техничка литература. За овај вид књижевности користи се и појам – наука, и она настаје као производ истраживања, знања, посматрања и учења. Она утиче на интелектуални развој појединца и њена основна сврха је стицање знања. Ту је језик једнозначан.

Књижевност у ужем смислу – лепа књижевност, белетристика (belle litera, лепа слова) са синонимним значењима песништво, поезија, која пoдрaзумeвa књижевноуметничка дела, писана или усмена, у стиху и у прози, која настају као производ људске маште, креативности и размишљања о различитим појавама. Она утиче на људске духовне потребе, и одраз је дубоког, субјективног и интелектуалног става књижевника, односно, писца или песника.Књижевност има свој специфичан развој, а њени почеци се налазе у најранијим периодима људске делатности. Ту је језик посебно организован јер у књижевном делу речи добијају пренесена, неочекивана, метафоричка значења и зато говоримо о вишезначности у књижевним делима.

За проучавање књижевности данас устаљен је назив наука о књижевности. Наука о књижевности обухвата три области које са различитих аспеката проучавају књижевност. Те области су:

  1. теорија књижевности – проучава процес уметничког стварања
  2. историја књижевностипроучава књижевне појаве у осторијском настајању и развоју
  3. књижевна критика – вреднује и тумачи дела олакшавајући читаоцима разумевање.

Синкретизам је спој две или више уметности и везује се за најраније тренутке у историји људске делатности.

Прочитајте кратак текст о значењу речи колајна који је преузет из Лексикона страних речи и израза Милана Вујаклије, а затим и песму Колајна Тина Ујевића (Читанка, стр. 12) и уочите разлике између некњижевног и књижевног текста. Који текст је дао прецизније објашњење појма? Како се о колајни говори у првом, а како у другом тексту? Објаснити разлике у облику (форми) и садржини текстова. 

Многи филозофи, научници, али и уметници покушавали су да објасне тајну уметничког и књижевног стварања. Каже се да је уметник творац, стваралац, неимар нових светова. Неимари Мирослава Антића (Читанка, стр. 15). О коме говори песма? Ко су неимари који су увек задовољни сoбом? Какве особине имају? Ко су градитељи који у трагању виде сву дивоту? Зашто је њихова радозналост од свега већа? Шта стварају први, а шта други градитељи? Чије су творевине занимљивије? Како околина разуме поступке неимара? Зашто су градитељи често погрешно схваћени? Зашто се песма зове Неимари? 

Књижевно дело се мора сматрати као целина коју чине стваралац, само дело и утисак који оно оставља на публику. Та целина се назива естетички предмет.

НАРОДНА И УМЕТНИЧКА КЊИЖЕВНОСТ

Дела усмене књижевности, иако потичу од  индивидуалног аутора, обликује колектив, те су она колективне творевине, док дела писане књижевности стварају појединци, па су она индивидуалне творевине.

Главна обележја усмене књижевности: формулативност, тј. употреба устаљених, и у усменом стваралаштву већ познатих мотива и сижеа; стереотпини почеци (Био једном један цар) и завршеци, стални бројеви (и имао три сина), стални епитети (рујно вино, бијело грло), као и честа понављања стихова. Све то присутно је у усменој књижевности, зато што се у њој не тежи оригиналности и индивидуалности у изразу. У писаној књижевности индивидуалност је оно што се највише цени.
Дела усмене књижевности су подложна променама, па говоримо о још једној важној одлици народне књижевности, а то је варијантност.

Прочитајте одломке народне песме Смрт Мајке Југовића и песме Мртви Југовићи Драгољуба Филиповића (Читанка, стр. 23) и упоредите теме песама, уочите сличности и разлике у начину на који се у њима граде песничке слике.

14 – 18.09.2020.

КЊИЖЕВНОНАУЧНА МЕТОДОЛОГИЈА

Наука о књижевности је устаљен термин за научно проучавање књижевности. Свака наука има своје методе, тако је и с науком о књижевности.

Скуп метода у науци о књижевности чини књижевнонаучну методологију. У проучавању књижевног дела се користи спољашњи приступ и унутрашњи приступ, али научно засновано проучавање књижевности захтева комбинацију различитих метода, а такав приступ се назива ПЛУРАЛИЗАМ МЕТОДА.

У спољашњи приступ спада:

  1. Биографски метод који изучава пишчеву биографију сматрајући да је она од великог значаја за разумевање садржаја дела.
  2. Психолошки метод изучава психологију писца.
  3. Социолошки метод истиче питање социологије писца као друштвене личности.

Најпознатији унутрашњи метод развио је Роман Ингарден, то је феноменолошки приступ који у средиште интересовања не ставља ни писца, ни читаоца, него само књижевно дело, али на дело не гледа као на документ (о писцу, времену, друштву), него искључиво као на естетски предмет који буди естетски (уметнички доживљај). Овај метод полази од феномена, тј. појава, предмета и ствари који су дати у уметничком делу. Феноменолози (у првом реду Роман Ингарден у свом делу О сазнавању књижевног уметничког дела) полазе од четири слоја у књижевном делу:

  1. слој звучања
  2. слој значења
  3. слој приказаних предмета
  4. слој схематизованих идеја (аспеката) из којих се предмети приказују

СЛОЈ ЗВУЧАЊА – сваки глас има своју естетску вредност, одликује се индивидуалношћу. Треба изучити какву функцију имају висина, акценат и сл. Звучност се везује за гласове и њихово понављање у виду самогласника или сугласничких група. Анализирати слој звучања у народној лирској обредној песми Лијепи Иве  (Читанка, стр. 35). Обратити пажњу на гласове и речи које се понављају. Како песма звучи? Понављање одређених фонема доноси скривена значења: Иве јаше кроз орашје – Р сугерише ломљење гранчица, фрктање коња, а Њ благо шуштање лишћа. Концентрација струјних фонема С и Ш указују на звук кретања коњаника.

У стиху Пучина плава спава/ по кршу дршће звук – понављање вокала А сугерише монотонију, а на крш и изломљеност нас асоцирају гласови Р и К.

Слој звучања доводи до еуфоничности, а она се постиже коришћењем риме и стилским фигурама дикције (асонанца, алитерација, анафора, епифора, симплоха, ономатопеја).

Унутрашња (леонинска) рима је када се римују и полустихови.

Рима: парна (аабб), обгрљена (абба), укрштена (абаб)

СЛОЈ ЗНАЧЕЊА – Звук и значење се међусобно прожимају на плану језичког израза. Постоје једнозначне речи (везници, прилози, предлози, узвици) које имају само једно, окамењено значење и вишезначне речи. Језик може бити употребљен денотативно (буквално) и конотативно (у пренесеном значењу).

СЛОЈ ПРИКАЗАНИХ ПРЕДМЕТНОСТИ – Све оно о чему се говори у делу, што обухвата тему дела и то не само ликови и предмети, већ и међусобни односи ликова (љубав, мржња, љубомора и др.).

СЛОЈ АСПЕКАТА –  Оно што није обухваћено приказивањем предмета, тзв. места неодређености, остаје на читаоцу да попуни. Писац у дело уноси своје аспекте који сачињавају схему аспеката, а читалац, такође, укључује неке своје спекте. Писац у дело уноси своје аспекте, а читалац, такође, укључује неке своје аспекте. Пошто сваки читалац “места неодређености” попуњава на свој начин, једно дело различити људи доживљавају на различите начине.

Опализација је термин за различита тумачење истог књижевног места.

Иво Андрић, О причи и причању

220px-andric_ivoСматра се да што више врхунских књижевних дела прочитамо, повећава се и наша способност за разумевање књижевности уопште; развијамо наш литерарни укус и језичку културу. Таквим врхунским делима књижевности најчешће се сматрају класици. Свака национална књижевности има своје класике. У нашој књижевности најчешће се издваја име Иве Андрића. Зашто је то тако? Иво Андрић је наш једини нобеловац (особа која је примила Нобелову награду). Бројна су његова делâ која су надживела не само свог аутора и његово време, већ прешла границе и постала светски призната. Најпознатија од његових књига је свакако роман На Дрини ћуприја, којим ћемо се бавити у трећој години.

Ову беседу Андрић је одржао прилком доделе Нобелове награде за књижевност у Стокхолму 1961. године. Доделу Нобелове награде можете погледати овде.

У беседи „О причи и причању“ Андрић се обраћа Нобеловом комитету, изражавајући захвалност за пажњу која је овом наградом указана нашој књижевности. Андрић сматра да је један од најтежих задатака писца управо причање или писање о сопственом делу.

Основна тема Андрићевог излагања је прича и причање, зато што су прича и причање константа човековог развоја. Од праисторије до данас, човек има потребу да саопштава другима, па зато Андрић сматра да човечанство, на различите начине, и у различити временима, прича причу о судбини човека.

  1. У причама се огледа „права историја човечанства”, оне су путоказ ка „смислу те историје”.
  2. У причама о прошлости препознајемо садашњост и наслућујемо будућност.
  3. Писац се мора поистоветити са својим јунацима да би му читалац веровао.
  4. Убедљиво и веродостојно приповедање може се остварити на много начина.
  5. „Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности.”
  6. Књижевно дело вредно је и значајно ако је у служби човека и човечности.

Андрић покушава да дâ одговор на смисао књижевности.„Књижевност помаже човеку да се нађе и снађе.“  Универзални смисао књижевности односио би се на она Андрићева схватања по којој је у причи и причању садржана права историја човечанства. Ово Андрићево схватање упућује нас на то да о смислу историје можемо више закључити из прича и причања, него из уџбеника. На известан начин, Андрић нам указује и на то да се историја понавља у тим причама (што је главна тема његове књижевности), јер истиче да није важно да ли се ради о садашњости или прошлости.

Андрић помиње и легендарну Шехерезаду, која је причањем прича продужила свој живот. Писац, на пример, кроз своја дела наставља да живи и после смрти, тако што се његове приче читају и можда преносе, тако што су још увек за људе значајне и још увек имају нешто да им саопште. Слична Шехерезади је Андрићева Аска, која својим плесом, својом уметношћу, заварава вука-крвника и саму смрт, продужавајући свој живот.

На крају, Андрић истиче да приповедач и његово дело треба увек да служе човеку и човечанству. Ако књижевност и уметност уопште не служе човеку, за кога су онда стваране.

Научити напамет следеће стихове: ГРУПА А за 28.09, ГРУПА Б за 21.09. (И ученици који су онлајн долазе у школу да рецитују, а термин ћу накнадно јавити).

Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? 

Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.

Књижевни родови и врсте

Кижевне родове и врсте погледајте овде.

ЛИРИКА

Лирика је добила име према старом грчком инструменту лира. Настала је давно и увек је била прожета песмом и игром (синкретичност), па је њена основна одлика мелодичност. Друге важне одлике лирике су: сажетост (краткоћа казивања), субјективност (израз личног искуства) и фигуративност (сликовитост, пренесена значења).

Структуру лирске песме чине мотиви (најмање тематске јединице), а скуп мотива јесте тема песме. Важан структурни елемент песме је и звуковна организација песме: стих (осмерац, десетерац, дванаестерац и др.), рима (парна, обгрљена, укрштена) и строфа (дистих, терцет, катрен, квинта, секстина, септина, октава, нона, децима).

unnamedСунце се дјевојком жени (народна лирска песма)

Предмет надметања девојке и Сунца представља и главни мотив песме – девојачка лепота. То је један од најучесталијих мотива у лирским љубавним песмама. Реч је о девојци чија је лепота толико велика да је чини нарцисоидном, хвалисавом и сујетном.

Сунце је у песми представљено као младић изузетне лепоте, која може да се мери са девојачком. Она својом фаталном лепотом завређује да постане Сунчева љуба. Сунце одвлачи девојку са собом. Глагол одвући, говори о њеном невољном поступку.

У последњем стиху даје се поента песме – „од ње поста звезда Даница“. Њиме се песма приближава скаскама или етиолошким предањима, у којима се говори о пореклу појава у друштву, природи, о настанку света, небеских тела, човека и биљака. Због тога ова песма припада митолошким песмама.

Доминантна стилска фигура је персонификација, а песма је испевана десетерцем са цезуром после четвртог слога (4+6).

21 – 25.9.2020.

ЕПИКА

Епика је књижевни род који је добио име од грчке речи епос (прича). Епика приповеда неку тему и приказује радњу кроз заплете и рсплете. Приповедање (нарација) је низање догађаја, а оно може бити хронолошко (редоследом који се заиста одиграо) или ретроспективно ( од садашњих ка прошлим догађајима). Описивање (дескрипција) јесте описивање особина личности, предела, ствари. Фабула је оно што се приповеда, низ догађаја повезаних по начелу узрочно-последничких веза.

Приповедач се користи ретардацијом – успоравањем радње – како би се изазвала радозналост публике или нагласила важност догађаја. Понекад се радња успорава дигресијом – одступањем од главног приповедног тока, а када се дигресија обликује у већу самосталну приповедну целину, онда настаје епизода.

Бановић Страхиња

Песму је Вук записао од Старца Милије. Познат је велики број варијаната ове песме, али само у Милијиној варијанти интернационални мотив кажњавања неверне жене се трансформише у мотив праштања. Отуда ова песма привлачи пажњу многих проучавалаца и надахњује уметнике да уобличе своје виђење судбине епског јунака који обједињује у себи „чојство и јунаштво“ (драма Борислава Михајловића Михиза Бановић Страхиња, филм Бановић Страхиња Ватрослава Мимице).

Мотив о коме се говори у овој песми (отмица жене, неверство) чест је мотив у митологији и књижевности многих народа, па се зато зове интернационални мотив.

Бановић Страхиња је омиљен лик епске народне поезије, али је непознат историји. Претпоставља се да би могла бити реч о Ђурђу Страцимировићу Балшићу.

Већ уводни стихови говоре о изузетности Бановић Страхиње – Нетко бјеше Страхинићу бане! Сличан поступак имамо и на самом крају песме, у ком се истиче да је мало таквих јунака какав је Бановић Страхиња. Овај поступак сугерише изузетност и посебност епског јунака о коме је реч, да би онда таквом јунаку певач омогућио да прекорачи границе епског обрасца и уради оно што ниједан јунак до тада није урадио – да опрости својој жени.

Бановић Страхиња полази у Крушевац остављајући свој дом и љубу незаштићене. Радња ове песме дешава се у само предвечерје Косовске битке, када се турска војска већ распоређује по Србији. Драматичан заплет уводи се писмом које бан добија од своје мајке. У том писму мајка обавештава сина о свему што се његовим дворима и његовој породици догодило од његовог одласка, о постојању извесног Влах-Алије, који му је дворе похарао и љубу одвео.

За Југ-Бодана Страхињина љуба као ћерка више не постоји, пошто је провела ноћ са Турчином, Влах-Алијом. Југовићи, као велики јунаци наше епске поезије, у овој песми у сенци су свог оца и приказани су као јунаци који морају да поштују очеву одлуку. Тако Бановић Страхиња креће сам да спасе своју љубу.

На свом путу ка Косову, Бановић Страхиња ће срести старог дервиша, који ће га препознати и за ког ће се испоставити да је био Страхињин заробљеник, ког је Страхиња на вересију пустио. Наиме, из приче о старом дервишу сазнајемо о племенитости и човекољубљу Бановића Страхиње. Не само што је старог дервиша пустио да оде по откуп, који овај никад није донео, него се он према дервишу људски понашао, па га је за ропства пуштао и напољу  га и вином напојио. Међутим, стари дервиш је ту и да својим речима још једном докаже Страхињину изузетност и увери нас да ће Бановић успети у свом науму – Страхин-бане, ти соколе српски! / Твоме ђогу и твоме јунаштву / Свуд су броди, ђегођ пођеш води.

О Влах-Алији као јунаку сазнајемо већ на почетку песме, у мајчином писму Бановићу Страхињи. Влах-Алија је одметник од турске војске, не слуша ни цара, ни везире, самовољни је јунак који доноси невољу. Ипак, Влах-Алија није супарник за потцењивање, због тога ће мегдан између њега и Бановића Страхиње имати све елементе правог епског мегдана – прво борба копљима, затим борба буздованима, па борба сабљама и, најзад, јуначка борба прса у прса. Влах-Алија ће помоћ потражити од Страхињине љубе обећавајући јој љубав и поштовање које код Страхиње више неће моћи да има, тражиће јој да узме одломљени комад сабље и зарије га у свог мужа. Бановић Страхиња ће и тада урадити нешто изузетно и неочекивано за епског јунака патријархалних времена – понудиће јој да бира оног који је њој драг. Она помаже Турчину и рањава Бановић Страхињу, али ће њему помоћи и појурити је верни Страхињин хрт Караман.

Са Косова, Страхиња ће са љубом поћи право у Крушевац. Пошто су му одбили помоћ, Страхиња сада одлази да им покаже како је и без њихове помоћи успео да заштити и врати своју жену. Југ-Богдан синовима наређује да убију своју сестру која је провела неколико ноћи са Турчином, али баш ту ситуацију ће искористити Бановић Страхиња да их постиди, питајући их, иронично, што нису са њим пошли на Косово, кад су већ толики јунаци да убијају жену, и то своју сестру. Нема једног, коначног одговора на питање зашто је Страхиња својој љуби поклонио живот. Управо због тога што је поступио сурпотно оном што је једном таквом јунаку било могуће, Страхиња је постао један од највећих, најплеменитијих и најбоље изграђених ликова наше народне књижевности.

Филм Бановић Страхиња

Компаративну анализу песме и Михизове драме можете одгледати овде.

Петар Џаџић Учини као Страхињић: Учинити као Страхињић – то значи имати алиби за неуобичајеност поступка. То значи не страховати да те епски менталитет може прогласити кукавицом, несојем, кршиоцем норми понашања. (…) Страхиња ће показати да човек може отрпети бруку и муку. Он ће, супротно Југовићима, који сматрају да је жена која заноћи с Турчином неповратно обрукана и изопштена, подарити живот љуби и вратити је кући. Старац Милија у својој варијанти песме нуди хумано решење мимо обичаја и мимо наших нарави.


Дјевојка бржа од коња

Народну приповетку послушајте овде.

Народна приповетка – има фантастичних елемената, нема понављања и ретардација, нема срећан крај (као бајка)

Порекло девојке: виле, снег, ветар, роса, гора

Композција:

  • Порекло девојке
  • Опис девојачке лепоте
  • Девојка оглашава трку и долазак просаца
  • Приповедање о самој трци:
  • прва препрека – пусти нека мала крила испод пазуха;
  • друга препрека – извади једну длаку из главе (израсте цела шума);
  • трећа препрека – пусти једну сузу (стварају се велике воде).
  • Царев син осваја девојку и повратак кући са њом на коњу;
  • Нестанак девојке у гори.

„Дјевојка бржа од коња“ је народна фантазијска приповетка у којој је народни приповедач користио елементе фантастике да би истакао изузетност лепоте и човекову чежњу за њом.

Смисао приповетке нећемо тражити у њеном дословном него у алегоричном значењу. Идеје – о лепоти и трагању за лепотом.

Приповедач описује девојку натприродне, фантастичне лепоте. Приповедач не само да је описује као девојку изузетне лепоте, већ својим коментаром наглашава да се такве на свету није родило, нити ће се родити. Све су ово елементи који говоре о њеној несвакидашњој, натприродној, фантастичној и надземаљској лепоти.

Трка коју је девојка објавила има необичан услов – ко у трци победи и први дохвати златну јабуку, освојиће девојку. Ако ли пак девојка сама прва стигне до јабуке, сви ће на месту остати мртви. Чињеница да је и сам царев син дошао да се надмеће за девојку, говори о њеној несумњивој лепоти, која је толика да се и сам царев син за њу заинтересовао.

ljubavne-slike382Само што је трка одмакла, девојка поставља и прве препреке младићима. Од самог почетка приче, наглашавајући нам необичност и надмоћ њене лепоте, приповедач нам предочава да се таква лепота не може лако достићи. Због тога ни препреке које им поставља не могу бити обичне препреке већ фантастичне, јер сразмерно лепоти девојке отежавају њено досезање.

Царев син је у народној књижевности увек носилац витешких и племенитих особина. Међутим, пошто је девојка чаробне лепоте неухватљива, и он је као обичан човек не може достићи, он се мора потрудити да надмудри девојку. Царев син ће је заклети именом божијим да стане. На таква заклињања девојка мора стати, јер се и она, као натприродно и фантастично биће мора повиновати под поменом имена Божијег.

И поред тога што је успео да је надмудри у одлучном тренутку трке и да сачува свој живот, царев син неће успети да сачува девојку, зато што њему као обичном човеку није дато да заслужи такву лепоту која није од овог света, већ је натприродна. Високе планине су места која су у народној књижевности места окупљања натприродних сила. Због тога девојка, коју су направиле виле, и ветар ју је оживео и роса подојила и ливада окитила, мора утећи управо на таквом месту, на месту на коме она као дело природе припада.


downloadЛаза Лазаревић, Први пут с оцем на јутрење

Лаза Лазаревић (1851–1891) – творац психолошке приповетке у српском реализму: Све ће то народ позлатити, Ветар, Швабица, Вертер, Он зна све…; лекар по професији.

Тема: разорно дејство коцкарске страсти на појединца и породицу

Приповедање у 1. лицу, наративна перспектива; казивач и приповедач; релација 2. лица („сказ”)

Митар: напрасит, строг, груб, самовољан, неприступачан, агресиван, злоупотребљава ауторитет оца породице; душевни слом, кајање, стид, очај, немоћ…

Марица: брижна, стрпљива, тиха, посвећена мужу и породици, спутана патријархалним моралом, способна за љубав, разумевање и праштање, мудра, душевна, религиозна…

Композиционе етапе:

  • Увод – опис Митрове породице, директна и индиректна карактеризација лика
  • Заплет – прва сазнања да се Митар коцка и да губећи у залог даје вредне предмете (сат, коњ…)
  • Кулминација – иако Марица стрпљиво и понизно покушава да га одврати од коцкања, Митар једне кобне ноћи губи све. Описан ентеријер је метафоричко-симболичка слика Митровог душевног стања. Очајан и немоћан, одлучује да себи одузме живот.
  • Преокрет – у драматичном тренутку појављује се Марица која наговара мужа да одустане од своје страшне одлуке. Обезвређује све материјално што је изгубио и храбри га као човека, мужа и оца. Љубав и снага жене, чуварке и заштитнице породице.
  • Расплет – након преокрета, Митар и Марица улазе у кућу. Следи Митров позив сину да се спреми на јутарњу молитву и да крену у цркву. Митров повратак породици и животу, искупљење.
  • Епилог – Миша, лик-приповедач, узгред сведочи и за наук бележи затворску судбину Пере Зелембаћа

Антон Павлович Чехов, Туга

Антон Павлович Чехов био је најпознатији руски писац кратких прича и драма. Живео је у другој половини XIX века. Чехов је прве приче почео да објављује како би се, након очевог банкрота, издржавао током студија медицине у Москви.

d187d0b5d185d0bed0b2Ова новела руског писца казује о бескрајној очевој тузи за изгубљеним сином. На својеврстан начин тема нам је сугерисана већ самим насловом. Међутим, поднасловом даје нам се наговештај немогућности да се туга и жалост искажу и поделе са неким (мото изречен стихом: „Коме да изрекнем печал своју“?)

Ова приповетка обликована је по начелу паралелности. У три паралелна ситуације приказан нам је покушај кочијаша и оца скрханог болом да са неким на прави начин проговри о својој тузи и несрећи. Јонини саговорници представљени су као обриси правих личности. Оно што њих карактерише је груба реч или безосећајно ћутање. И само њихово именовање деперсонализовано је (није лично), зато су путници које Јона вози безимени, они су „ноћници“, „грбавко“, „дугоња“, „млади кочијаш“ итд.

Чеховљева приповетка „Туга“ на општем нивоу проговара о  усамљености и отуђености људи у граду. Сви се крећу кроз исту „долину плача“, али свако је у тој зимској ноћи загледан у себе, чује само своје мисли и не осећа потребу да чује саговорника. Јаз међу људима је непремостив. То је потцртано тиме што Јона о својој огромној, непреболној тузи, може говорити једино са неразумном, али благом и ћутљивом животињом.

„Туга“ Антона Павловича Чехова по својој књижевној врсти је новела. Новела је добила име од италијанске речи novella, што значи новост којом су означавана причања о необичном. Новелу је у светској књижевности популаризовао Ђовани Бокачо (којим ћемо се бавити у другом полугодишту), својом збирком од сто новела, названом Декамерон.  Новела се од приповетке разликује пре свега својом усмереношћу на мотиве из свакодневног живота. Поред тога, мајстори новеле читаоце одмах уводе у средише догађаја, избегавајући дуге описе. Дакле, одликује се сажетошћу која онемогућава детаљне описе и карактеризације.


Хасанагиница

Хасанагиница“ је наша најпознатија народна балада. Послушајте је овде. Ова народна балада је свету открила богатство нашег усменог стваралаштва и о њој се од тада писало више него и о једној другој балади наше народне књижевности. Међу првим преводиоцима ове песме био је славни немачки песник Гете (1775). Међу каснијим преводиоцима „Хасанагинице“ налазе се и Александар Пушкин, Проспер Мериме, Ана Ахматова и др.

Најпознатију позоришну адаптацију „Хасанагинице“ написао је наш савремени песник Љубомир Симовић, а можете је послушати овде.

Ово  је песма о жени коју муж тера од своје куће и од деце јер га рањеног не обилази, коју брат потом на силу удаје и која умире у свадбеној поворци у сусрету са својом децом. Три су дела песме и три ситуације у којима се одвија ова драма љубави и материнства. Први део песме обележава заплет, до ког долази када Хасан-ага поручи својој жени Хасанагиници да га не чека у „двору б`јелому“, јер се љути што га она не посећује рањеног. У другом делу песме, када је Хасанагиница одведена назад „своме роду“, дешава се и обрт – њен брат, бег Пинторовић, удаје је за кадију. Док у трећем делу песме, у ком се дешава и коначан расплет, Хасанагиница умире у сусрету са својом децом.

Лик Хасанагинице типичан је лик патријархалне средине којој она припада. Хасанагиница од СТИДА није могла да обиђе свој рањеног мужа. Она осећа неку врсту стида од јавног показивања осећања, јер у та давна, патријархална времена, жени није приличило да чезне и жуди за мужем.  Сем тога, жене у та давна времена, нису могле ни да иду куда хоће, нити су могле да живе саме.  То видимо и по томе што од тренутка када Хасан-ага отера своју жену, она може да иде или својим родитељима, или да се преуда.

Хасанагиница, као мајка, једино пати зато што је отерана и силом одвојена од сопствене деце, а чему она, као жена у патријархалном друштву, мора да се повинује. Две сцене у којима је деца позивају да им се врати, показују њихову приврженост мајци. Док њена молба да јој покрију главу у свадбеној поворци јасно показује страх да ће је мајчинска љубав, при сусрету са децом, опхрвати. Упркос свему томе, она ипак стаје да своју децу дарује. То даривање делује као последњи опроштај, не само зато што она одлази за имотског кадију, већ и зато што слути своју смрт. Њена ТРАГИЧНОСТ је у њеној МАТЕРИНСКОЈ ЉУБАВИ, а не у одбачености од стране мужа. И завршним стихом – од жалости гледајућ сирота – хтео је да нам истакне да Хасанагиницу не убијају Хасан-агине окрутне речи, већ немогућност растанка са децом.

ДОМАЋИ ЗАДАТАК

Изабрати један од следећих задатака:

  • написати монолог књижевног лика из баладе „Хасанагиница“ (Хасан-ага, Хасанагиница, бег Пинторовић), поштујући књижевну форму монолога, као дужег управног говора лика.
  • Написати белешку из дневника неког од ликова баладе, поштујућу форму и стил дневничког бележења.
  • Написати алтернативни завршетак баладе о Хасанагиници (који не мора бити трагичан), а који мора одговарати тематици дела и бити у складу са особинама књижевних ликова дела.

Eп о ГилгамешуGilgameshTablet

Човеку није одређен вечни живот.
Смрт је страшна.
Сваком животу она поставља циљ.

Еп је један од најстаријих облика епике. Првобитно су епови настајали као усмена књижевност, дакле, од колективног аутора, и били су намењени певању и рецитовању. Тек много касније, записани су први епови. Епови одражавају живот и схватања заједнице у којој настају. Приказују религију, веровања, обичаје, вредности које су поштоване, врлине које су вредновали и мане које су кажњавали. Многи писци каснијих епоха стварали су епопоеје и спевове по угледу на првобитне усмене епове.

Еп о Гилгамешу је најстарији пронађени еп. Сматра се да датира из 1700. године п.н.е. Првобитни текст Епа о Гилгамешу није сачуван. Оно што ми данас читамо као Еп о Гилгамешу остаци су плочица у које је клинастим писмом утиснута садржина овог епа, а плочице су пронађене на развалинама Асурбанипалове библиотеке.

Еп, за разлику од античких епова, на пример, не отпочиње инвокацијом, зазивањем муза, већ похвалом, карактеристичном за краљевске натписе из сумерских храмова, а којом се хвали мудрост краља и којом се помињу његова градитељска постихнућа.

Епски јунак Гилгамеш био је владар града Урука, кога су грађани гледали са дивљењем, али и са страхом. Са дивљењем, јер му није било равног по лепоти и снази, јер је две трећине био бог, а само једну трећину човек, јер је могао да савлада дивљег бика и лава. Гледали су га са страхом, зато што су и млади и стари неуморно радили за лепоту и славу Урука, који је Гилгамеш градио, зато што жене није пуштао својим мужевнима и јунацима, зато што га нико није могао победити. На самом почетку епа Гилгамеш је у уводу похваљен као владар (мада је то више књижевна конвенција), али је приказан и као неумољиви тиранин и аутократа (његова реч и говор у граду су закон) који тлачи и отима туђе. У Уруку није постојао човек који би се могао супротставити његовој снази и моћи, зато што је Гилгамеш полубог. Јадање грађана Урука доспеће до богова, који ће од земље направити јунака,Енкидуа, налик чудовишту, и који ће, јер је створен од богова, једини моћи да се супротстави Гилгамешу.

Енкиду је јунак чији је живот, одмах по његовом стварању, везан за дивљину и степу. Његова снага је силна и он живи са животињама и уништава замке које ловац поставља. Због те његове анималности, али и зато што је потомак неба, нико му се не сме супротставити. Гилгамеш, у својој мудрости, смишља да се Енкидуу пошаље жена из храма богиње Иштар, која ће га завести и на тај начин заувек одродити од животиња и степе. Уколико Енкиду не одоли страсти, изгубиће своју снагу и дивљину, али ће стећи знање и разумевање, својствено људима. Он одлучује да пође у Урук и изазове славног Гилгамеша, и на тај начин испуни судбину за коју је створен.

Међутим, догађаји ће ићи у сасвим другом смеру. Сан ће јавити Гилгамешу предсказање, које ће протумачити његова мајка. Снови, иначе, у свим књижевностима старог века имају антиципаторску улогу. Најзад, када се сусретну два јунака једнаке снаге, они могу или убити један другог или постати пријатељи. Енкиду је једини у Уруку који поседује божанско порекло, као и Гилгамеш, и који поседује невероватну снагу.

Шеста плоча  представља крај првог дела Епа о Гилгамешу, и завршава се хвалоспевом Гилгамешовом јунаштву и лепоти. Он је себе доказао кроз земаљске подвиге у првом делу епа. Такав, лепи и неустрашиви Гилгамеш, јунак над јунацима, мора се сада сусрести са јединим непријатељем ког не може победити. На крај шесте плоче уведен је мотив сна, као некаква тамна слутња онога шта ће се тек десити. Гилгамешов највећи и једини пријатељ необјашњиво побољева и умире. Гилгамеш се сада мора сусрести са губитком пријатеља и са смрћу. Због тога, на више места у епу, инсистира се на томе да је Енкидуа стигла људска судбина. Гилгамеш, који је полубог, први пут се сада суочава и са сопственом пролазношћу и смртношћу, због тога њега губитак пријатеља додатно погађа, зато што га је подсетио сопствене пропадљивости. Гилгамеш ће од неустрашивог јунака, полубога, постати човек који се плаши смрти. Неспреман да прихвати такву судбину, Гилгамеш ће кренути у потрагу за бесмртношћу. Та нова и највећа потрага у коју се упушта, водиће га до богиње Сабиту, која ће изрећи много пута понављану реченицу да живот који тражи неће наћи, јер су богови, када су створили човека, смрт одредили за људе, а живот задржали за себе. Сабиту га саветује да живи сваки дан радосно и у слављу, да једе, пије и ужива, да се радује у наручју жене, као слављени краљ и јунак! Сабиту га саветује оно што је најтеже –  да прихвати своју судбину и ужива у остатку живота! Како Гилгамеш то не може да прихвати, његова потрага ће се наставити све до Утнапиштима – јединог човека који је преживао велики потоп. Утнапиштим ће га ставити на пробу да покуша да не спава шест дана и шест ноћи, зато што је победити сан исто што и победити смрт, будући да и једно и друго припадају људској слабости и условљености, јер је „сан привремено умирање које се дешава сваког дана“. Гилгамеш не успева да остане будан, што значи да ако није успео да победи ноћни сан, неће моћи да савлада ни онај вечни. Последњи подвиг у који се Гилгамеш упушта је силазак у царство мртвих, чиме испуњава свој епски херојски карактер, али и дознаје све што би му Енкиду могао рећи о загробном животу, а то је тако да би он само сео и заплакао.

Потоп у Епу о Гилгамешу представља узгредну епизоду, која за нас има велики уметнички значај, јер се описи потопа са сличном стилизацијом јављају и у другим књижевностима старог века, што представља занимљиву област проучавања. Гилгамеш ће једини бити изабран да преживи потоп који су богови наменили људима, тако што ће га бог Еа саветовати да презре богатство и поседовање и сагради лађу у коју ће ући животно семе од сваке врсте. Друге мотивације за Утнапиштимово преживљавање нема. Када је потоп прошао, Утнапиштим ће слати птице редом, све док се једна од њих (гавран) не врати више, што ће значити да се вода повукла. Одлука до које су богови дошли односи се на судбину Утнапиштима и свих људи уопште. Наиме, Утнапиштим ће постати бесмртан, једнак боговима и живеће далеко на мору, а богови од сада неће кажњавати све људе помором, већ само зле.

Еп почиње и завршава се у Уруку. Кружно кретање главног јунака симболички означава његово коначно прихватање коначности људске јединке. Након сусрета са Енкидуом у подземном свету, Гилгамеш прекида своју даљу потрагу за бесмртношћу и као да сагледава живот по први пут јасно и реално. Кружна композиција, на известан начин, описује и круг живота – од рођења, до смрти.

Погледај овде емисују о религији у књижевности.


Библија

1111380283_0_299_3072_1961_1000x541_80_0_0_f2bbdd84846e6483e45bed6ee538074a

Библија представља зборник текстова различите старине, које су писали бројни аутори. Назив Библије изворно се везује за грчки и значи књиге. Сви текстови који сачињавају Библију организовани су у целине које се данас називају књиге. Као што је познато, Библија се везује и за јеврејски народ и њихову религију – јудаизам, али се везује и за хришћанску религију. Наиме, Библија се састоји из два дела – Старог завета и Новог завета. Стари завет бави се тумачењем јудаизма и историје и легенде које се везују за јеврејски народ, писан је углавном на хебрејском језику, изузев неколико текстова који су писани на арамејском. Нови завет тумачи хришћанску религију приказујући живот и учење Исуса Христа и написан је, углавном, на старогрчком језику.

У стваралаштву многих народа можемо се сусрести са причама о потопу којим богови кажњавају зли и искварени људски род. Природно је сасвим да је таквих прича било више на просторима где су се и у стварности дешавале велике поплаве, а то су биле долине великих река. Сумерски опис потопа из Епа о Гилгамешу делује сасвим логично када у виду имамо чињеницу да је сумерска књижевност настајала у области Месопотамије – међуречју Тигра и Еуфрата.

Презентација: Библија-Прича-покренута-љубављу

АНТИГОНА
„ За љубав, не за мржњу ја сам рођена!“
(Антигона, Софокле )

Антигона приказује трагичну судбину умне заслепљености и  радикалног аутократизма (неограничена владавина једног човека), оличеног у лику Креонта. Креонт представља државну власт, и својом одлуком да се Полиник, као противник Тебе, не сахрани како достоји, он се супротставља старијим и важнијим законодавцима Диву и Правди.  Драмски сукоб до ког долази представља, у ствари, сукоб закона и правде, који нису нужно исто. У овој трагедији се, међутим, приказује и сукоб два начела: принцип неприкосновене неразумне власти (мушки принцип), оличен у лику Креонта, и начело љубави (женски принцип), коју представља Антигона.

Антигона се супротставља Креонтовој наредби верујући да поступа исправно и по божанским законима једино ваљано. Убеђења којима се она води су сестринска љубав и божанска правда – свештени закон поштовања мртвих, по коме право на последњу пошту има сваки покојник, а камоли рођени брат. Зато она свој наум назива светим сагрешењем, јер у очима закона, прописаног од стране државе и њеног аутократског представника Креонта – она греши, али с друге стране она испуњава свету сестринску, па ако ћемо и људску дужност, да се покојницима пружи миран починак. А када Антигона, на почетку трагедије, загонетно каже да зна „коме треба годит` највише“, она тада мисли на вољу богова, јер како Коловођа у трагедији упозорава: „ Ко мртве поштује, бозима драг је.“ Међутим, наставља и речима да „Владарски оштри кршити закон грађанин прави никако не сме.“ У томе је Антигонино сагрешење и њена трагична кривица.

Антигона зна да својим чином свесно изазива смрт, она је, дакле, свесна своје трагичне судбине, што је и чини трагичним јунаком. Њена жртва, међутим, није узалудна. Она би требало да подари мир својој намученој, и за патњу судбински предоређеној породици. Кривица тражи казну и жртву („За оца мучиш муку ту“), а смисао Антигонине жртве је у тежњи да се њоме поврати нарушени склад у свету и човеку самом:

„Кад сиђем, заиста ћу оцу, надам се,

Ја мила доћи, мила стићи и теби,

О, мајко, – мила теби, драги брате мој;

Те ја вас мртве својим опрах рукама

И накитих, па излих жртву надгробну.“

homer (1)

Креонтови разлози за забрањивање Полиникове сахране проистичу из тога што је Полиник био државни непријатељ Тебе. Креонт се, међутим, оглушује о божанске законе да се према мртвима мора односити са дужним поштовањем. Скрнављење леша, или како пророк Тиресија то назива – „мртваца опет убити“ – један је од најстрожих преступа у старогрчкој многобожачкој религији. Подсетимо да је и Ахил своје трагично сагрешење и гнев богова остварио управо скрнавећи Хекторов леш. Са Креонтовим наређењем нико се не слаже: ни Антигона, ни Исмена, ни хор, ни Хемон, ни врач, нити ико од осталих грађана. Он ипак остаје тврдоглав и самовољан у свом науму. Пред саму катастрофу и он ће признати да се огрешио о законе који забрањују скрнављење мртваца. Креонта на крају доживљавамо као сломљеног аутократа, који је разорио срећу своје породице и још у позној старости мора да се учи мудрости. Креонт као државник морао је водити рачуна да наредбе и социјални имепративи које изриче не садрже ништа што би вређало људско достојанство и противило се друштвено-моралним принципа.

Антигона, као носилац трагичког патоса, поседује и особине које прате такве карактере – доследност, доброту и племенитост. Она је, пре свега, одана. То видимо и што је, након Едиповог изгнанства из Тебе, годинама пратила оца на његовим лутањима. Њена оданост сада се преноси на другог члана породице, ког она сматра оштећеним – а то је Етеокло. Њен главни мотив и извор снаге јесте сестринска љубав према брату. Та љубав често је била тема и мотив књижевне обраде, па га сусрећемо и у народној књижевности, у песми „Највећа је жалост за братом“.
СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ

sveti-sava_520x320

За границе историјских и уметничких епоха, обично се узимају године које су представљале неке прекретнице у развоју друштва. Сматра се да је средњи век трајао од 313. године, када је хришћанство признато за државну религију, до 1453. године, тј. до пада Цариграда под турску власт.

Хришћанство је представљало доминатну религију и у том смислу  обликовало је поглед на свет и размишљања средњовековних људи. Црква је проповедала уклањање од греха, поништавање задовољстава у свакодневици и награду за мучеништво у загробном животу. Средњовековни људи су се образовали по манастирима и црквама, тако да је образовање било обележено хришћанским погледом на свет, што је доприносило већем утицају цркве. На тај начин утицај цркве ширио се на све сфере којима су се бавили искључиво писмени и образовани људи, као што су култура, уметност, наука итд. Средњовековна уметност, па и књижевност, обележене су хришћанским виђењем живота и мотивима и темама које су религијског карактера. У средњем веку настају и први универзитети, који су, такође, били под великим утицајем цркве. Универзитети, као тековине средњег века, постоје и савременом свету (Сорбона – основана средином XII века).

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

Народна књижевност јавила се још у прадавна времена када се уобличавао људски говор. Одредница народно говори о колективности овог типа стваралаштва. А одредница усмено о начину настанка и преношења ове ових творевина – с колена на колено. Наиме, У обликовању сваке поједistorija2иначне песме, приповетке или неке друге творевине, услед преношења усменим путем, учествовало би више појединаца, често из сасвим различитих времена и, ако је друштво издиференцирано, различитих друштвених слојева. Због тога кажемо да су она колективна, јер не постоји ни један појединачни аутор ког бисмо издвојили и не можемо утврдити допринос различитих аутора (у њеном преношењу с колена на колено). Међутим, народна књижевност је колективна и  по начину перцепције, пошто је извођена увек пред слушаоцима.

Усмене творевине настајале су као резултат стваралаштва неког талентованог појединца. Даље су се преносиле усменим путем и самим тим биле подложне променама. До њих је долазило и током самог чина извођења, а и приликом памћења и преношења са генерације на генерцију.

  • Јер тако ме вјера не убила / ја невјера никад био нисам/ нит сам био, нити ћу кад бити, /него сјутра мислим у Косово / за ришћанску вјеру погинути!
  • Здрав, Милошу вјеро и невјеро! Прва вјеро, потоња невјеро!
  • Цар с’ одмиче, Марко се примиче, / док дотера цара до дувара
  • Мени јесте без крила мојега/ као брату једном без другога.
  • О мало се браћа завадише, / да око шта, веће ни око шта/ око врана коња и сокола.
  • Рани сина, пак шаљи на војску/ Србија се умирити не може!
  • Вила гњиздо тица ластавица, / вила га је за девет година/ а јутрос га поче да развија.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s