Књижевност

Увод у проучавање књижевности

72730_446550835420545_1556256285_n

Дуго већ воде се расправе око тога какав треба да буде однос према књигама и књижевности. Једни заступају становиште да у књижевним делима треба непосредно уживати; уживати у њима као у уметничкој творевини, а не као у предмету који треба анализирати и проучити. Заступници таквог становишта сматрају да анализирање  нарушава целовитост књижевног дела и уништава непосредни доживљај правог љубитеља књиге.

Други пак сматрају да без дубљег разумевања и проучавања књижевног дела не може бити ни пуног ни правог доживљаја књижевности. Они сматрају да се многе поруке и идеје књижевних дела откривају тек у пажљивом проучавању и анализи. На пример, без озбиљнијег проучавања тешко би било разумети дела која припадају другом времену, или чак цивилизацији, од оне у којој ми живимо.

Два назначена односа према књижевности не морају и не треба да се искључују. Напротив, чини нам се да је најбоље када се они међусобно допуњавају. Доживети, проучити и разумети књижевно дело спада у наше примарне задатке. Зато ћемо данас говорити о проучавању књижевности и наукама које се баве проучавањем књижевности.

Корени проучавања књижевности сежу у далеку прошлост. Наиме, још у античко време постојала су надметања у тумачењу Хомерових стихова. Почетком IV века п.н.е. филозоф Платон бавио се питањима песничког надахнућа. А Платонов ученик и учитељ Александра Македонског, Аристотел, написао је дело О песничкој уметности, у ком се бави питањима песничког стварања. У александријској библиотеци у III. веку п.н.е. постојали су каталози у виду таблица, који су представљали спискове писаца, a обухватали су наслове, садржаје, па и критику њихових дела (И. Тартаља).

За проучавање књижевности данас устаљен је назив наука о књижевности. Наука о књижевности обухвата три области које са различитих аспеката проучавају књижевност. Те области су: теорија књижевности, историја књижевности и књижевна критика.

Књижевне родове и врсте погледајте овде.

 

Eп о Гилгамешу
GilgameshTabletЧовеку није одређен вечни живот.
Смрт је страшна.
Сваком животу она поставља циљ.“
(Еп о Гилгамешу)

Еп је један од најстаријих облика епике. Првобитно су епови настајали као усмена књижевност, дакле, од колективног аутора, и били су намењени певању и рецитовању. Тек много касније, записани су први епови. Епови одражавају живот и схватања заједнице у којој настају. Приказују религију, веровања, обичаје, вредности које су поштоване, врлине које су вредновали и мане које су кажњавали. Многи писци каснијих епоха стварали су епопоеје и спевове по угледу на првобитне усмене епове.

Еп о Гилгамешу је најстарији пронађени еп. Сматра се да датира из 1700. године п.н.е. Првобитни текст Епа о Гилгамешу није сачуван. Оно што ми данас читамо као Еп о Гилгамешу остаци су плочица у које је клинастим писмом утиснута садржина овог епа, а плочице су пронађене на развалинама Асурбанипалове библиотеке.

Еп, за разлику од античких епова, на пример, не отпочиње инвокацијом, зазивањем муза, већ похвалом, карактеристичном за краљевске натписе из сумерских храмова, а којом се хвали мудрост краља и којом се помињу његова градитељска постихнућа.

Епски јунак Гилгамеш био је владар града Урука, кога су грађани гледали са дивљењем, али и са страхом. Са дивљењем, јер му није било равног по лепоти и снази, јер је две трећине био бог, а само једну трећину човек, јер је могао да савлада дивљег бика и лава. Гледали су га са страхом, зато што су и млади и стари неуморно радили за лепоту и славу Урука, који је Гилгамеш градио, зато што жене није пуштао својим мужевнима и јунацима, зато што га нико није могао победити. На самом почетку епа Гилгамеш је у уводу похваљен као владар (мада је то више књижевна конвенција), али је приказан и као неумољиви тиранин и аутократа (његова реч и говор у граду су закон) који тлачи и отима туђе. У Уруку није постојао човек који би се могао супротставити његовој снази и моћи, зато што је Гилгамеш полубог. Јадање грађана Урука доспеће до богова, који ће од земље направити јунака,Енкидуа, налик чудовишту, и који ће, јер је створен од богова, једини моћи да се супротстави Гилгамешу.

Енкиду је јунак чији је живот, одмах по његовом стварању, везан за дивљину и степу. Његова снага је силна и он живи са животињама и уништава замке које ловац поставља. Због те његове анималности, али и зато што је потомак неба, нико му се не сме супротставити. Гилгамеш, у својој мудрости, смишља да се Енкидуу пошаље жена из храма богиње Иштар, која ће га завести и на тај начин заувек одродити од животиња и степе. Уколико Енкиду не одоли страсти, изгубиће своју снагу и дивљину, али ће стећи знање и разумевање, својствено људима. Он одлучује да пође у Урук и изазове славног Гилгамеша, и на тај начин испуни судбину за коју је створен.

Међутим, догађаји ће ићи у сасвим другом смеру. Сан ће јавити Гилгамешу предсказање, које ће протумачити његова мајка. Снови, иначе, у свим књижевностима старог века имају антиципаторску улогу. Најзад, када се сусретну два јунака једнаке снаге, они могу или убити један другог или постати пријатељи. Енкиду је једини у Уруку који поседује божанско порекло, као и Гилгамеш, и који поседује невероватну снагу.

Шеста плоча  представља крај првог дела Епа о Гилгамешу, и завршава се хвалоспевом Гилгамешовом јунаштву и лепоти. Он је себе доказао кроз земаљске подвиге у првом делу епа. Такав, лепи и неустрашиви Гилгамеш, јунак над јунацима, мора се сада сусрести са јединим непријатељем ког не може победити. На крај шесте плоче уведен је мотив сна, као некаква тамна слутња онога шта ће се тек десити. Гилгамешов највећи и једини пријатељ необјашњиво побољева и умире. Гилгамеш се сада мора сусрести са губитком пријатеља и са смрћу. Због тога, на више места у епу, инсистира се на томе да је Енкидуа стигла људска судбина. Гилгамеш, који је полубог, први пут се сада суочава и са сопственом пролазношћу и смртношћу, због тога њега губитак пријатеља додатно погађа, зато што га је подсетио сопствене пропадљивости. Гилгамеш ће од неустрашивог јунака, полубога, постати човек који се плаши смрти. Неспреман да прихвати такву судбину, Гилгамеш ће кренути у потрагу за бесмртношћу. Та нова и највећа потрага у коју се упушта, водиће га до богиње Сабиту, која ће изрећи много пута понављану реченицу да живот који тражи неће наћи, јер су богови, када су створили човека, смрт одредили за људе, а живот задржали за себе. Сабиту га саветује да живи сваки дан радосно и у слављу, да једе, пије и ужива, да се радује у наручју жене, као слављени краљ и јунак! Сабиту га саветује оно што је најтеже –  да прихвати своју судбину и ужива у остатку живота! Како Гилгамеш то не може да прихвати, његова потрага ће се наставити све до Утнапиштима – јединог човека који је преживао велики потоп. Утнапиштим ће га ставити на пробу да покуша да не спава шест дана и шест ноћи, зато што је победити сан исто што и победити смрт, будући да и једно и друго припадају људској слабости и условљености, јер је „сан привремено умирање које се дешава сваког дана“. Гилгамеш не успева да остане будан, што значи да ако није успео да победи ноћни сан, неће моћи да савлада ни онај вечни. Последњи подвиг у који се Гилгамеш упушта је силазак у царство мртвих, чиме испуњава свој епски херојски карактер, али и дознаје све што би му Енкиду могао рећи о загробном животу, а то је тако да би он само сео и заплакао.

Потоп у Епу о Гилгамешу представља узгредну епизоду, која за нас има велики уметнички значај, јер се описи потопа са сличном стилизацијом јављају и у другим књижевностима старог века, што представља занимљиву област проучавања. Гилгамеш ће једини бити изабран да преживи потоп који су богови наменили људима, тако што ће га бог Еа саветовати да презре богатство и поседовање и сагради лађу у коју ће ући животно семе од сваке врсте. Друге мотивације за Утнапиштимово преживљавање нема. Када је потоп прошао, Утнапиштим ће слати птице редом, све док се једна од њих (гавран) не врати више, што ће значити да се вода повукла. Одлука до које су богови дошли односи се на судбину Утнапиштима и свих људи уопште. Наиме, Утнапиштим ће постати бесмртан, једнак боговима и живеће далеко на мору, а богови од сада неће кажњавати све људе помором, већ само зле.

Еп почиње и завршава се у Уруку. Кружно кретање главног јунака симболички означава његово коначно прихватање коначности људске јединке. Након сусрета са Енкидуом у подземном свету, Гилгамеш прекида своју даљу потрагу за бесмртношћу и као да сагледава живот по први пут јасно и реално. Кружна композиција, на известан начин, описује и круг живота – од рођења, до смрти.

Погледај овде емисују о религији у књижевности.

БИБЛИЈА

1111380283_0_299_3072_1961_1000x541_80_0_0_f2bbdd84846e6483e45bed6ee538074a

Библија представља зборник текстова различите старине, које су писали бројни аутори. Назив Библије изворно се везује за грчки и значи књиге. Сви текстови који сачињавају Библију организовани су у целине које се данас називају књиге. Као што је познато, Библија се везује и за јеврејски народ и њихову религију – јудаизам, али се везује и за хришћанску религију. Наиме, Библија се састоји из два дела – Старог завета и Новог завета. Стари завет бави се тумачењем јудаизма и историје и легенде које се везују за јеврејски народ, писан је углавном на хебрејском језику, изузев неколико текстова који су писани на арамејском. Нови завет тумачи хришћанску религију приказујући живот и учење Исуса Христа и написан је, углавном, на старогрчком језику.

У стваралаштву многих народа можемо се сусрести са причама о потопу којим богови кажњавају зли и искварени људски род. Природно је сасвим да је таквих прича било више на просторима где су се и у стварности дешавале велике поплаве, а то су биле долине великих река. Сумерски опис потопа из Епа о Гилгамешу делује сасвим логично када у виду имамо чињеницу да је сумерска књижевност настајала у области Месопотамије – међуречју Тигра и Еуфрата.

Презентација: Библија-Прича-покренута-љубављу

 

АНТИГОНА
„ За љубав, не за мржњу ја сам рођена!“
(Антигона, Софокле )

 

Антигона приказује трагичну судбину умне заслепљености и  радикалног аутократизма (неограничена владавина једног човека), оличеног у лику Креонта. Креонт представља државну власт, и својом одлуком да се Полиник, као противник Тебе, не сахрани како достоји, он се супротставља старијим и важнијим законодавцима Диву и Правди.  Драмски сукоб до ког долази представља, у ствари, сукоб закона и правде, који нису нужно исто. У овој трагедији се, међутим, приказује и сукоб два начела: принцип неприкосновене неразумне власти (мушки принцип), оличен у лику Креонта, и начело љубави (женски принцип), коју представља Антигона.

Антигона се супротставља Креонтовој наредби верујући да поступа исправно и по божанским законима једино ваљано. Убеђења којима се она води су сестринска љубав и божанска правда – свештени закон поштовања мртвих, по коме право на последњу пошту има сваки покојник, а камоли рођени брат. Зато она свој наум назива светим сагрешењем, јер у очима закона, прописаног од стране државе и њеног аутократског представника Креонта – она греши, али с друге стране она испуњава свету сестринску, па ако ћемо и људску дужност, да се покојницима пружи миран починак. А када Антигона, на почетку трагедије, загонетно каже да зна „коме треба годит` највише“, она тада мисли на вољу богова, јер како Коловођа у трагедији упозорава: „ Ко мртве поштује, бозима драг је.“ Међутим, наставља и речима да „Владарски оштри кршити закон грађанин прави никако не сме.“ У томе је Антигонино сагрешење и њена трагична кривица.

Антигона зна да својим чином свесно изазива смрт, она је, дакле, свесна своје трагичне судбине, што је и чини трагичним јунаком. Њена жртва, међутим, није узалудна. Она би требало да подари мир својој намученој, и за патњу судбински предоређеној породици. Кривица тражи казну и жртву („За оца мучиш муку ту“), а смисао Антигонине жртве је у тежњи да се њоме поврати нарушени склад у свету и човеку самом:

„Кад сиђем, заиста ћу оцу, надам се,

Ја мила доћи, мила стићи и теби,

О, мајко, – мила теби, драги брате мој;

Те ја вас мртве својим опрах рукама

И накитих, па излих жртву надгробну.“

homer (1)

Креонтови разлози за забрањивање Полиникове сахране проистичу из тога што је Полиник био државни непријатељ Тебе. Креонт се, међутим, оглушује о божанске законе да се према мртвима мора односити са дужним поштовањем. Скрнављење леша, или како пророк Тиресија то назива – „мртваца опет убити“ – један је од најстрожих преступа у старогрчкој многобожачкој религији. Подсетимо да је и Ахил своје трагично сагрешење и гнев богова остварио управо скрнавећи Хекторов леш. Са Креонтовим наређењем нико се не слаже: ни Антигона, ни Исмена, ни хор, ни Хемон, ни врач, нити ико од осталих грађана. Он ипак остаје тврдоглав и самовољан у свом науму. Пред саму катастрофу и он ће признати да се огрешио о законе који забрањују скрнављење мртваца. Креонта на крају доживљавамо као сломљеног аутократа, који је разорио срећу своје породице и још у позној старости мора да се учи мудрости. Креонт као државник морао је водити рачуна да наредбе и социјални имепративи које изриче не садрже ништа што би вређало људско достојанство и противило се друштвено-моралним принципа.

Антигона, као носилац трагичког патоса, поседује и особине које прате такве карактере – доследност, доброту и племенитост. Она је, пре свега, одана. То видимо и што је, након Едиповог изгнанства из Тебе, годинама пратила оца на његовим лутањима. Њена оданост сада се преноси на другог члана породице, ког она сматра оштећеним – а то је Етеокло. Њен главни мотив и извор снаге јесте сестринска љубав према брату. Та љубав често је била тема и мотив књижевне обраде, па га сусрећемо и у народној књижевности, у песми „Највећа је жалост за братом“.
СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ

sveti-sava_520x320

За границе историјских и уметничких епоха, обично се узимају године које су представљале неке прекретнице у развоју друштва. Сматра се да је средњи век трајао од 313. године, када је хришћанство признато за државну религију, до 1453. године, тј. до пада Цариграда под турску власт.

Хришћанство је представљало доминатну религију и у том смислу  обликовало је поглед на свет и размишљања средњовековних људи. Црква је проповедала уклањање од греха, поништавање задовољстава у свакодневици и награду за мучеништво у загробном животу. Средњовековни људи су се образовали по манастирима и црквама, тако да је образовање било обележено хришћанским погледом на свет, што је доприносило већем утицају цркве. На тај начин утицај цркве ширио се на све сфере којима су се бавили искључиво писмени и образовани људи, као што су култура, уметност, наука итд. Средњовековна уметност, па и књижевност, обележене су хришћанским виђењем живота и мотивима и темама које су религијског карактера. У средњем веку настају и први универзитети, који су, такође, били под великим утицајем цркве. Универзитети, као тековине средњег века, постоје и савременом свету (Сорбона – основана средином XII века).

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

Народна књижевност јавила се још у прадавна времена када се уобличавао људски говор. Одредница народно говори о колективности овог типа стваралаштва. А одредница усмено о начину настанка и преношења ове ових творевина – с колена на колено. Наиме, У обликовању сваке поједistorija2иначне песме, приповетке или неке друге творевине, услед преношења усменим путем, учествовало би више појединаца, често из сасвим различитих времена и, ако је друштво издиференцирано, различитих друштвених слојева. Због тога кажемо да су она колективна, јер не постоји ни један појединачни аутор ког бисмо издвојили и не можемо утврдити допринос различитих аутора (у њеном преношењу с колена на колено). Међутим, народна књижевност је колективна и  по начину перцепције, пошто је извођена увек пред слушаоцима.

Усмене творевине настајале су као резултат стваралаштва неког талентованог појединца. Даље су се преносиле усменим путем и самим тим биле подложне променама. До њих је долазило и током самог чина извођења, а и приликом памћења и преношења са генерације на генерцију.

  • Јер тако ме вјера не убила / ја невјера никад био нисам/ нит сам био, нити ћу кад бити, /него сјутра мислим у Косово / за ришћанску вјеру погинути!
  • Здрав, Милошу вјеро и невјеро! Прва вјеро, потоња невјеро!
  • Цар с’ одмиче, Марко се примиче, / док дотера цара до дувара
  • Мени јесте без крила мојега/ као брату једном без другога.
  • О мало се браћа завадише, / да око шта, веће ни око шта/ око врана коња и сокола.
  • Рани сина, пак шаљи на војску/ Србија се умирити не може!
  • Вила гњиздо тица ластавица, / вила га је за девет година/ а јутрос га поче да развија.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s