Књижевност

7 – 11.9.2020.

Увод у проучавање књижевности

72730_446550835420545_1556256285_n

Дуго већ воде се расправе око тога какав треба да буде однос према књигама и књижевности. Једни заступају становиште да у књижевним делима треба непосредно уживати; уживати у њима као у уметничкој творевини, а не као у предмету који треба анализирати и проучити. Заступници таквог становишта сматрају да анализирање  нарушава целовитост књижевног дела и уништава непосредни доживљај правог љубитеља књиге.

Други пак сматрају да без дубљег разумевања и проучавања књижевног дела не може бити ни пуног ни правог доживљаја књижевности. Они сматрају да се многе поруке и идеје књижевних дела откривају тек у пажљивом проучавању и анализи. На пример, без озбиљнијег проучавања тешко би било разумети дела која припадају другом времену, или чак цивилизацији, од оне у којој ми живимо.

Два назначена односа према књижевности не морају и не треба да се искључују. Напротив, чини нам се да је најбоље када се они међусобно допуњавају. Доживети, проучити и разумети књижевно дело спада у наше примарне задатке. Зато ћемо данас говорити о проучавању књижевности и наукама које се баве проучавањем књижевности.

Корени проучавања књижевности сежу у далеку прошлост. Наиме, још у античко време постојала су надметања у тумачењу Хомерових стихова. Почетком IV века п.н.е. филозоф Платон бавио се питањима песничког надахнућа. А Платонов ученик и учитељ Александра Македонског, Аристотел, написао је дело О песничкој уметности, у ком се бави питањима песничког стварања.

Поред термина књижевност и литература, у употреби је био и термин белетристика (belles lettres – лепа књижевност), који је истицао уметничку страну књижевних дела. Тај термин је и данас у употреби, али се више односи на прозне текстове (романе и новеле). Дакле, данас разликујемо књижевност у ширем значењу (све што је написано) од књижевности у ужем значењу (уметничка књижевност – писана и усмена).

Књижевност у ширем значењу – литература (litera – слово, латински, настала превођењем из грчког језика речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα – слово), у коме пoдрaзумeвaмo свe штo je нaписaнo у рaзличитим oблaстимa људскoг знaњa. Ту спадају разна научна и књижевноуметничка дела: медицинска, математичка, техничка литература. За овај вид књижевности користи се и појам – наука, и она настаје као производ истраживања, знања, посматрања и учења. Она утиче на интелектуални развој појединца и њена основна сврха је стицање знања. Ту је језик једнозначан.

Књижевност у ужем смислу – лепа књижевност, белетристика (belle litera, лепа слова) са синонимним значењима песништво, поезија, која пoдрaзумeвa књижевноуметничка дела, писана или усмена, у стиху и у прози, која настају као производ људске маште, креативности и размишљања о различитим појавама. Она утиче на људске духовне потребе, и одраз је дубоког, субјективног и интелектуалног става књижевника, односно, писца или песника.Књижевност има свој специфичан развој, а њени почеци се налазе у најранијим периодима људске делатности. Ту је језик посебно организован јер у књижевном делу речи добијају пренесена, неочекивана, метафоричка значења и зато говоримо о вишезначности у књижевним делима.

За проучавање књижевности данас устаљен је назив наука о књижевности. Наука о књижевности обухвата три области које са различитих аспеката проучавају књижевност. Те области су:

  1. теорија књижевности – проучава процес уметничког стварања
  2. историја књижевностипроучава књижевне појаве у осторијском настајању и развоју
  3. књижевна критика – вреднује и тумачи дела олакшавајући читаоцима разумевање.

Синкретизам је спој две или више уметности и везује се за најраније тренутке у историји људске делатности.

Прочитајте кратак текст о значењу речи колајна који је преузет из Лексикона страних речи и израза Милана Вујаклије, а затим и песму Колајна Тина Ујевића (Читанка, стр. 12) и уочите разлике између некњижевног и књижевног текста. Који текст је дао прецизније објашњење појма? Како се о колајни говори у првом, а како у другом тексту? Објаснити разлике у облику (форми) и садржини текстова. 

Многи филозофи, научници, али и уметници покушавали су да објасне тајну уметничког и књижевног стварања. Каже се да је уметник творац, стваралац, неимар нових светова. Неимари Мирослава Антића (Читанка, стр. 15). О коме говори песма? Ко су неимари који су увек задовољни сoбом? Какве особине имају? Ко су градитељи који у трагању виде сву дивоту? Зашто је њихова радозналост од свега већа? Шта стварају први, а шта други градитељи? Чије су творевине занимљивије? Како околина разуме поступке неимара? Зашто су градитељи често погрешно схваћени? Зашто се песма зове Неимари? 

Књижевно дело се мора сматрати као целина коју чине стваралац, само дело и утисак који оно оставља на публику. Та целина се назива естетички предмет.

НАРОДНА И УМЕТНИЧКА КЊИЖЕВНОСТ

Дела усмене књижевности, иако потичу од  индивидуалног аутора, обликује колектив, те су она колективне творевине, док дела писане књижевности стварају појединци, па су она индивидуалне творевине.

Главна обележја усмене књижевности: формулативност, тј. употреба устаљених, и у усменом стваралаштву већ познатих мотива и сижеа; стереотпини почеци (Био једном један цар) и завршеци, стални бројеви (и имао три сина), стални епитети (рујно вино, бијело грло), као и честа понављања стихова. Све то присутно је у усменој књижевности, зато што се у њој не тежи оригиналности и индивидуалности у изразу. У писаној књижевности индивидуалност је оно што се највише цени.
Дела усмене књижевности су подложна променама, па говоримо о још једној важној одлици народне књижевности, а то је варијантност.

Прочитајте одломке народне песме Смрт Мајке Југовића и песме Мртви Југовићи Драгољуба Филиповића (Читанка, стр. 23) и упоредите теме песама, уочите сличности и разлике у начину на који се у њима граде песничке слике.

14 – 18.09.2020.

КЊИЖЕВНОНАУЧНА МЕТОДОЛОГИЈА

Наука о књижевности је устаљен термин за научно проучавање књижевности. Свака наука има своје методе, тако је и с науком о књижевности.

Скуп метода у науци о књижевности чини књижевнонаучну методологију. У проучавању књижевног дела се користи спољашњи приступ и унутрашњи приступ, али научно засновано проучавање књижевности захтева комбинацију различитих метода, а такав приступ се назива ПЛУРАЛИЗАМ МЕТОДА.

У спољашњи приступ спада:

  1. Биографски метод који изучава пишчеву биографију сматрајући да је она од великог значаја за разумевање садржаја дела.
  2. Психолошки метод изучава психологију писца.
  3. Социолошки метод истиче питање социологије писца као друштвене личности.

Најпознатији унутрашњи метод развио је Роман Ингарден, то је феноменолошки приступ који у средиште интересовања не ставља ни писца, ни читаоца, него само књижевно дело, али на дело не гледа као на документ (о писцу, времену, друштву), него искључиво као на естетски предмет који буди естетски (уметнички доживљај). Овај метод полази од феномена, тј. појава, предмета и ствари који су дати у уметничком делу. Феноменолози (у првом реду Роман Ингарден у свом делу О сазнавању књижевног уметничког дела) полазе од четири слоја у књижевном делу:

  1. слој звучања
  2. слој значења
  3. слој приказаних предмета
  4. слој схематизованих идеја (аспеката) из којих се предмети приказују

СЛОЈ ЗВУЧАЊА – сваки глас има своју естетску вредност, одликује се индивидуалношћу. Треба изучити какву функцију имају висина, акценат и сл. Звучност се везује за гласове и њихово понављање у виду самогласника или сугласничких група. Анализирати слој звучања у народној лирској обредној песми Лијепи Иве  (Читанка, стр. 35). Обратити пажњу на гласове и речи које се понављају. Како песма звучи? Понављање одређених фонема доноси скривена значења: Иве јаше кроз орашје – Р сугерише ломљење гранчица, фрктање коња, а Њ благо шуштање лишћа. Концентрација струјних фонема С и Ш указују на звук кретања коњаника.

У стиху Пучина плава спава/ по кршу дршће звук – понављање вокала А сугерише монотонију, а на крш и изломљеност нас асоцирају гласови Р и К.

Слој звучања доводи до еуфоничности, а она се постиже коришћењем риме и стилским фигурама дикције (асонанца, алитерација, анафора, епифора, симплоха, ономатопеја).

Унутрашња (леонинска) рима је када се римују и полустихови.

Рима: парна (аабб), обгрљена (абба), укрштена (абаб)

СЛОЈ ЗНАЧЕЊА – Звук и значење се међусобно прожимају на плану језичког израза. Постоје једнозначне речи (везници, прилози, предлози, узвици) које имају само једно, окамењено значење и вишезначне речи. Језик може бити употребљен денотативно (буквално) и конотативно (у пренесеном значењу).

СЛОЈ ПРИКАЗАНИХ ПРЕДМЕТНОСТИ – Све оно о чему се говори у делу, што обухвата тему дела и то не само ликови и предмети, већ и међусобни односи ликова (љубав, мржња, љубомора и др.).

СЛОЈ АСПЕКАТА –  Оно што није обухваћено приказивањем предмета, тзв. места неодређености, остаје на читаоцу да попуни. Писац у дело уноси своје аспекте који сачињавају схему аспеката, а читалац, такође, укључује неке своје спекте. Писац у дело уноси своје аспекте, а читалац, такође, укључује неке своје аспекте. Пошто сваки читалац “места неодређености” попуњава на свој начин, једно дело различити људи доживљавају на различите начине.

Опализација је термин за различита тумачење истог књижевног места.

Иво Андрић, О причи и причању

220px-andric_ivoСматра се да што више врхунских књижевних дела прочитамо, повећава се и наша способност за разумевање књижевности уопште; развијамо наш литерарни укус и језичку културу. Таквим врхунским делима књижевности најчешће се сматрају класици. Свака национална књижевности има своје класике. У нашој књижевности најчешће се издваја име Иве Андрића. Зашто је то тако? Иво Андрић је наш једини нобеловац (особа која је примила Нобелову награду). Бројна су његова делâ која су надживела не само свог аутора и његово време, већ прешла границе и постала светски призната. Најпознатија од његових књига је свакако роман На Дрини ћуприја, којим ћемо се бавити у трећој години.

Ову беседу Андрић је одржао прилком доделе Нобелове награде за књижевност у Стокхолму 1961. године. Доделу Нобелове награде можете погледати овде.

У беседи „О причи и причању“ Андрић се обраћа Нобеловом комитету, изражавајући захвалност за пажњу која је овом наградом указана нашој књижевности. Андрић сматра да је један од најтежих задатака писца управо причање или писање о сопственом делу.

Основна тема Андрићевог излагања је прича и причање, зато што су прича и причање константа човековог развоја. Од праисторије до данас, човек има потребу да саопштава другима, па зато Андрић сматра да човечанство, на различите начине, и у различити временима, прича причу о судбини човека.

  1. У причама се огледа „права историја човечанства”, оне су путоказ ка „смислу те историје”.
  2. У причама о прошлости препознајемо садашњост и наслућујемо будућност.
  3. Писац се мора поистоветити са својим јунацима да би му читалац веровао.
  4. Убедљиво и веродостојно приповедање може се остварити на много начина.
  5. „Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности.”
  6. Књижевно дело вредно је и значајно ако је у служби човека и човечности.

Андрић покушава да дâ одговор на смисао књижевности.„Књижевност помаже човеку да се нађе и снађе.“  Универзални смисао књижевности односио би се на она Андрићева схватања по којој је у причи и причању садржана права историја човечанства. Ово Андрићево схватање упућује нас на то да о смислу историје можемо више закључити из прича и причања, него из уџбеника. На известан начин, Андрић нам указује и на то да се историја понавља у тим причама (што је главна тема његове књижевности), јер истиче да није важно да ли се ради о садашњости или прошлости.

Андрић помиње и легендарну Шехерезаду, која је причањем прича продужила свој живот. Писац, на пример, кроз своја дела наставља да живи и после смрти, тако што се његове приче читају и можда преносе, тако што су још увек за људе значајне и још увек имају нешто да им саопште. Слична Шехерезади је Андрићева Аска, која својим плесом, својом уметношћу, заварава вука-крвника и саму смрт, продужавајући свој живот.

На крају, Андрић истиче да приповедач и његово дело треба увек да служе човеку и човечанству. Ако књижевност и уметност уопште не служе човеку, за кога су онда стваране.

Научити напамет следеће стихове: ГРУПА А за 28.09, ГРУПА Б за 21.09. (И ученици који су онлајн долазе у школу да рецитују, а термин ћу накнадно јавити).

Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? 

Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.

Књижевни родови и врсте

Кижевне родове и врсте погледајте овде.

ЛИРИКА

Лирика је добила име према старом грчком инструменту лира. Настала је давно и увек је била прожета песмом и игром (синкретичност), па је њена основна одлика мелодичност. Друге важне одлике лирике су: сажетост (краткоћа казивања), субјективност (израз личног искуства) и фигуративност (сликовитост, пренесена значења).

Структуру лирске песме чине мотиви (најмање тематске јединице), а скуп мотива јесте тема песме. Важан структурни елемент песме је и звуковна организација песме: стих (осмерац, десетерац, дванаестерац и др.), рима (парна, обгрљена, укрштена) и строфа (дистих, терцет, катрен, квинта, секстина, септина, октава, нона, децима).

unnamedСунце се дјевојком жени (народна лирска песма)

Предмет надметања девојке и Сунца представља и главни мотив песме – девојачка лепота. То је један од најучесталијих мотива у лирским љубавним песмама. Реч је о девојци чија је лепота толико велика да је чини нарцисоидном, хвалисавом и сујетном.

Сунце је у песми представљено као младић изузетне лепоте, која може да се мери са девојачком. Она својом фаталном лепотом завређује да постане Сунчева љуба. Сунце одвлачи девојку са собом. Глагол одвући, говори о њеном невољном поступку.

У последњем стиху даје се поента песме – „од ње поста звезда Даница“. Њиме се песма приближава скаскама или етиолошким предањима, у којима се говори о пореклу појава у друштву, природи, о настанку света, небеских тела, човека и биљака. Због тога ова песма припада митолошким песмама.

Доминантна стилска фигура је персонификација, а песма је испевана десетерцем са цезуром после четвртог слога (4+6).

21 – 25.9.2020.

ЕПИКА

Епика је књижевни род који је добио име од грчке речи епос (прича). Епика приповеда неку тему и приказује радњу кроз заплете и рсплете. Приповедање (нарација) је низање догађаја, а оно може бити хронолошко (редоследом који се заиста одиграо) или ретроспективно ( од садашњих ка прошлим догађајима). Описивање (дескрипција) јесте описивање особина личности, предела, ствари. Фабула је оно што се приповеда, низ догађаја повезаних по начелу узрочно-последничких веза.

Приповедач се користи ретардацијом – успоравањем радње – како би се изазвала радозналост публике или нагласила важност догађаја. Понекад се радња успорава дигресијом – одступањем од главног приповедног тока, а када се дигресија обликује у већу самосталну приповедну целину, онда настаје епизода.

Бановић Страхиња

Песму је Вук записао од Старца Милије. Познат је велики број варијаната ове песме, али само у Милијиној варијанти интернационални мотив кажњавања неверне жене се трансформише у мотив праштања. Отуда ова песма привлачи пажњу многих проучавалаца и надахњује уметнике да уобличе своје виђење судбине епског јунака који обједињује у себи „чојство и јунаштво“ (драма Борислава Михајловића Михиза Бановић Страхиња, филм Бановић Страхиња Ватрослава Мимице).

Мотив о коме се говори у овој песми (отмица жене, неверство) чест је мотив у митологији и књижевности многих народа, па се зато зове интернационални мотив.

Бановић Страхиња је омиљен лик епске народне поезије, али је непознат историји. Претпоставља се да би могла бити реч о Ђурђу Страцимировићу Балшићу.

Већ уводни стихови говоре о изузетности Бановић Страхиње – Нетко бјеше Страхинићу бане! Сличан поступак имамо и на самом крају песме, у ком се истиче да је мало таквих јунака какав је Бановић Страхиња. Овај поступак сугерише изузетност и посебност епског јунака о коме је реч, да би онда таквом јунаку певач омогућио да прекорачи границе епског обрасца и уради оно што ниједан јунак до тада није урадио – да опрости својој жени.

Бановић Страхиња полази у Крушевац остављајући свој дом и љубу незаштићене. Радња ове песме дешава се у само предвечерје Косовске битке, када се турска војска већ распоређује по Србији. Драматичан заплет уводи се писмом које бан добија од своје мајке. У том писму мајка обавештава сина о свему што се његовим дворима и његовој породици догодило од његовог одласка, о постојању извесног Влах-Алије, који му је дворе похарао и љубу одвео.

За Југ-Бодана Страхињина љуба као ћерка више не постоји, пошто је провела ноћ са Турчином, Влах-Алијом. Југовићи, као велики јунаци наше епске поезије, у овој песми у сенци су свог оца и приказани су као јунаци који морају да поштују очеву одлуку. Тако Бановић Страхиња креће сам да спасе своју љубу.

На свом путу ка Косову, Бановић Страхиња ће срести старог дервиша, који ће га препознати и за ког ће се испоставити да је био Страхињин заробљеник, ког је Страхиња на вересију пустио. Наиме, из приче о старом дервишу сазнајемо о племенитости и човекољубљу Бановића Страхиње. Не само што је старог дервиша пустио да оде по откуп, који овај никад није донео, него се он према дервишу људски понашао, па га је за ропства пуштао и напољу  га и вином напојио. Међутим, стари дервиш је ту и да својим речима још једном докаже Страхињину изузетност и увери нас да ће Бановић успети у свом науму – Страхин-бане, ти соколе српски! / Твоме ђогу и твоме јунаштву / Свуд су броди, ђегођ пођеш води.

О Влах-Алији као јунаку сазнајемо већ на почетку песме, у мајчином писму Бановићу Страхињи. Влах-Алија је одметник од турске војске, не слуша ни цара, ни везире, самовољни је јунак који доноси невољу. Ипак, Влах-Алија није супарник за потцењивање, због тога ће мегдан између њега и Бановића Страхиње имати све елементе правог епског мегдана – прво борба копљима, затим борба буздованима, па борба сабљама и, најзад, јуначка борба прса у прса. Влах-Алија ће помоћ потражити од Страхињине љубе обећавајући јој љубав и поштовање које код Страхиње више неће моћи да има, тражиће јој да узме одломљени комад сабље и зарије га у свог мужа. Бановић Страхиња ће и тада урадити нешто изузетно и неочекивано за епског јунака патријархалних времена – понудиће јој да бира оног који је њој драг. Она помаже Турчину и рањава Бановић Страхињу, али ће њему помоћи и појурити је верни Страхињин хрт Караман.

Са Косова, Страхиња ће са љубом поћи право у Крушевац. Пошто су му одбили помоћ, Страхиња сада одлази да им покаже како је и без њихове помоћи успео да заштити и врати своју жену. Југ-Богдан синовима наређује да убију своју сестру која је провела неколико ноћи са Турчином, али баш ту ситуацију ће искористити Бановић Страхиња да их постиди, питајући их, иронично, што нису са њим пошли на Косово, кад су већ толики јунаци да убијају жену, и то своју сестру. Нема једног, коначног одговора на питање зашто је Страхиња својој љуби поклонио живот. Управо због тога што је поступио сурпотно оном што је једном таквом јунаку било могуће, Страхиња је постао један од највећих, најплеменитијих и најбоље изграђених ликова наше народне књижевности.

Филм Бановић Страхиња

Компаративну анализу песме и Михизове драме можете одгледати овде.

Петар Џаџић Учини као Страхињић: Учинити као Страхињић – то значи имати алиби за неуобичајеност поступка. То значи не страховати да те епски менталитет може прогласити кукавицом, несојем, кршиоцем норми понашања. (…) Страхиња ће показати да човек може отрпети бруку и муку. Он ће, супротно Југовићима, који сматрају да је жена која заноћи с Турчином неповратно обрукана и изопштена, подарити живот љуби и вратити је кући. Старац Милија у својој варијанти песме нуди хумано решење мимо обичаја и мимо наших нарави.


Дјевојка бржа од коња

Народну приповетку послушајте овде.

Народна приповетка – има фантастичних елемената, нема понављања и ретардација, нема срећан крај (као бајка)

Порекло девојке: виле, снег, ветар, роса, гора

Композција:

  • Порекло девојке
  • Опис девојачке лепоте
  • Девојка оглашава трку и долазак просаца
  • Приповедање о самој трци:
  • прва препрека – пусти нека мала крила испод пазуха;
  • друга препрека – извади једну длаку из главе (израсте цела шума);
  • трећа препрека – пусти једну сузу (стварају се велике воде).
  • Царев син осваја девојку и повратак кући са њом на коњу;
  • Нестанак девојке у гори.

„Дјевојка бржа од коња“ је народна фантазијска приповетка у којој је народни приповедач користио елементе фантастике да би истакао изузетност лепоте и човекову чежњу за њом.

Смисао приповетке нећемо тражити у њеном дословном него у алегоричном значењу. Идеје – о лепоти и трагању за лепотом.

Приповедач описује девојку натприродне, фантастичне лепоте. Приповедач не само да је описује као девојку изузетне лепоте, већ својим коментаром наглашава да се такве на свету није родило, нити ће се родити. Све су ово елементи који говоре о њеној несвакидашњој, натприродној, фантастичној и надземаљској лепоти.

Трка коју је девојка објавила има необичан услов – ко у трци победи и први дохвати златну јабуку, освојиће девојку. Ако ли пак девојка сама прва стигне до јабуке, сви ће на месту остати мртви. Чињеница да је и сам царев син дошао да се надмеће за девојку, говори о њеној несумњивој лепоти, која је толика да се и сам царев син за њу заинтересовао.

ljubavne-slike382Само што је трка одмакла, девојка поставља и прве препреке младићима. Од самог почетка приче, наглашавајући нам необичност и надмоћ њене лепоте, приповедач нам предочава да се таква лепота не може лако достићи. Због тога ни препреке које им поставља не могу бити обичне препреке већ фантастичне, јер сразмерно лепоти девојке отежавају њено досезање.

Царев син је у народној књижевности увек носилац витешких и племенитих особина. Међутим, пошто је девојка чаробне лепоте неухватљива, и он је као обичан човек не може достићи, он се мора потрудити да надмудри девојку. Царев син ће је заклети именом божијим да стане. На таква заклињања девојка мора стати, јер се и она, као натприродно и фантастично биће мора повиновати под поменом имена Божијег.

И поред тога што је успео да је надмудри у одлучном тренутку трке и да сачува свој живот, царев син неће успети да сачува девојку, зато што њему као обичном човеку није дато да заслужи такву лепоту која није од овог света, већ је натприродна. Високе планине су места која су у народној књижевности места окупљања натприродних сила. Због тога девојка, коју су направиле виле, и ветар ју је оживео и роса подојила и ливада окитила, мора утећи управо на таквом месту, на месту на коме она као дело природе припада.


downloadЛаза Лазаревић, Први пут с оцем на јутрење

Лаза Лазаревић (1851–1891) – творац психолошке приповетке у српском реализму: Све ће то народ позлатити, Ветар, Швабица, Вертер, Он зна све…; лекар по професији.

Тема: разорно дејство коцкарске страсти на појединца и породицу

Приповедање у 1. лицу, наративна перспектива; казивач и приповедач; релација 2. лица („сказ”)

Митар: напрасит, строг, груб, самовољан, неприступачан, агресиван, злоупотребљава ауторитет оца породице; душевни слом, кајање, стид, очај, немоћ…

Марица: брижна, стрпљива, тиха, посвећена мужу и породици, спутана патријархалним моралом, способна за љубав, разумевање и праштање, мудра, душевна, религиозна…

Композиционе етапе:

  • Увод – опис Митрове породице, директна и индиректна карактеризација лика
  • Заплет – прва сазнања да се Митар коцка и да губећи у залог даје вредне предмете (сат, коњ…)
  • Кулминација – иако Марица стрпљиво и понизно покушава да га одврати од коцкања, Митар једне кобне ноћи губи све. Описан ентеријер је метафоричко-симболичка слика Митровог душевног стања. Очајан и немоћан, одлучује да себи одузме живот.
  • Преокрет – у драматичном тренутку појављује се Марица која наговара мужа да одустане од своје страшне одлуке. Обезвређује све материјално што је изгубио и храбри га као човека, мужа и оца. Љубав и снага жене, чуварке и заштитнице породице.
  • Расплет – након преокрета, Митар и Марица улазе у кућу. Следи Митров позив сину да се спреми на јутарњу молитву и да крену у цркву. Митров повратак породици и животу, искупљење.
  • Епилог – Миша, лик-приповедач, узгред сведочи и за наук бележи затворску судбину Пере Зелембаћа

Антон Павлович Чехов, Туга

Антон Павлович Чехов био је најпознатији руски писац кратких прича и драма. Живео је у другој половини XIX века. Чехов је прве приче почео да објављује како би се, након очевог банкрота, издржавао током студија медицине у Москви.

d187d0b5d185d0bed0b2Ова новела руског писца казује о бескрајној очевој тузи за изгубљеним сином. На својеврстан начин тема нам је сугерисана већ самим насловом. Међутим, поднасловом даје нам се наговештај немогућности да се туга и жалост искажу и поделе са неким (мото изречен стихом: „Коме да изрекнем печал своју“?)

Ова приповетка обликована је по начелу паралелности. У три паралелна ситуације приказан нам је покушај кочијаша и оца скрханог болом да са неким на прави начин проговри о својој тузи и несрећи. Јонини саговорници представљени су као обриси правих личности. Оно што њих карактерише је груба реч или безосећајно ћутање. И само њихово именовање деперсонализовано је (није лично), зато су путници које Јона вози безимени, они су „ноћници“, „грбавко“, „дугоња“, „млади кочијаш“ итд.

Чеховљева приповетка „Туга“ на општем нивоу проговара о  усамљености и отуђености људи у граду. Сви се крећу кроз исту „долину плача“, али свако је у тој зимској ноћи загледан у себе, чује само своје мисли и не осећа потребу да чује саговорника. Јаз међу људима је непремостив. То је потцртано тиме што Јона о својој огромној, непреболној тузи, може говорити једино са неразумном, али благом и ћутљивом животињом.

„Туга“ Антона Павловича Чехова по својој књижевној врсти је новела. Новела је добила име од италијанске речи novella, што значи новост којом су означавана причања о необичном. Новелу је у светској књижевности популаризовао Ђовани Бокачо (којим ћемо се бавити у другом полугодишту), својом збирком од сто новела, названом Декамерон.  Новела се од приповетке разликује пре свега својом усмереношћу на мотиве из свакодневног живота. Поред тога, мајстори новеле читаоце одмах уводе у средише догађаја, избегавајући дуге описе. Дакле, одликује се сажетошћу која онемогућава детаљне описе и карактеризације.


Хасанагиница

Хасанагиница“ је наша најпознатија народна балада. Послушајте је овде. Ова народна балада је свету открила богатство нашег усменог стваралаштва и о њој се од тада писало више него и о једној другој балади наше народне књижевности. Међу првим преводиоцима ове песме био је славни немачки песник Гете (1775). Међу каснијим преводиоцима „Хасанагинице“ налазе се и Александар Пушкин, Проспер Мериме, Ана Ахматова и др.

Најпознатију позоришну адаптацију „Хасанагинице“ написао је наш савремени песник Љубомир Симовић, а можете је послушати овде.

Ово  је песма о жени коју муж тера од своје куће и од деце јер га рањеног не обилази, коју брат потом на силу удаје и која умире у свадбеној поворци у сусрету са својом децом. Три су дела песме и три ситуације у којима се одвија ова драма љубави и материнства. Први део песме обележава заплет, до ког долази када Хасан-ага поручи својој жени Хасанагиници да га не чека у „двору б`јелому“, јер се љути што га она не посећује рањеног. У другом делу песме, када је Хасанагиница одведена назад „своме роду“, дешава се и обрт – њен брат, бег Пинторовић, удаје је за кадију. Док у трећем делу песме, у ком се дешава и коначан расплет, Хасанагиница умире у сусрету са својом децом.

Лик Хасанагинице типичан је лик патријархалне средине којој она припада. Хасанагиница од СТИДА није могла да обиђе свој рањеног мужа. Она осећа неку врсту стида од јавног показивања осећања, јер у та давна, патријархална времена, жени није приличило да чезне и жуди за мужем.  Сем тога, жене у та давна времена, нису могле ни да иду куда хоће, нити су могле да живе саме.  То видимо и по томе што од тренутка када Хасан-ага отера своју жену, она може да иде или својим родитељима, или да се преуда.

Хасанагиница, као мајка, једино пати зато што је отерана и силом одвојена од сопствене деце, а чему она, као жена у патријархалном друштву, мора да се повинује. Две сцене у којима је деца позивају да им се врати, показују њихову приврженост мајци. Док њена молба да јој покрију главу у свадбеној поворци јасно показује страх да ће је мајчинска љубав, при сусрету са децом, опхрвати. Упркос свему томе, она ипак стаје да своју децу дарује. То даривање делује као последњи опроштај, не само зато што она одлази за имотског кадију, већ и зато што слути своју смрт. Њена ТРАГИЧНОСТ је у њеној МАТЕРИНСКОЈ ЉУБАВИ, а не у одбачености од стране мужа. И завршним стихом – од жалости гледајућ сирота – хтео је да нам истакне да Хасанагиницу не убијају Хасан-агине окрутне речи, већ немогућност растанка са децом.


Књижевност старог века

Дела и писци

Сумерско-вавилонска књижевност

клинасто писмо

Месопотамија

Египатска књижевност

хијероглифско писмо

Египат

Хебрејска књижевност

хебрејско писмо

Палестина и Блиски исток

Грчка и римска књижевност

алфабет и абецеда

Грчко и Римско царство

Књижевности Далеког истока

кинеско и јапанско

Кина и Јапан

Енума елиш,

Еп о Гилгамешу

(више о томе прочитај у одељку лектире)

– химне, тужбалице, басме, бајалице, приче о боговима и божанским јунацима

Текстови пирамида, Текстови саркофага, Књига мртвих

Бајке и приче (о Озирису и Изиди, Бајка о двојици браће, Синехуова прича)

Библија (Стари и Нови завет)

Талмуд

Септуагинта

Грчка

Лирика: Пиндар, Алкеј, Анакреонт, Сапфо

Епика: Хомер, Хесиод

Драма: Есхил, Софокле (Антигона, више о томе види у одељку лектире), Еурипид (трагедија), Аристофан (комедија)

Римска књижевност

Лирика: Хорације, Катул, Овидије, Тибул, Вергилије

Епика: Вергилије

Драма: Плаут (комедија)

Кинеска књижевност

* Конфуције, Лао Це

Јапанска књижевност

* моногатари – Прича о секачу бамбуса

Библија

1111380283_0_299_3072_1961_1000x541_80_0_0_f2bbdd84846e6483e45bed6ee538074a

Библија представља зборник текстова различите старине, које су писали бројни аутори. Она је најпревођенија књига (преко 2500 језика), али и најпродаванија књига (15 милиона књига годишње). Назив Библије изворно се везује за грчки и значи књиге. Сви текстови који сачињавају Библију организовани су у целине које се данас називају књиге. Као што је познато, Библија се везује и за јеврејски народ и њихову религију – јудаизам, али се везује и за хришћанску религију. Наиме, Библија се састоји из два дела – Старог завета и Новог завета. Стари завет бави се тумачењем јудаизма и историје и легенде које се везују за јеврејски народ, писан је углавном на хебрејском језику, изузев неколико текстова који су писани на арамејском. Нови завет тумачи хришћанску религију приказујући живот и учење Исуса Христа и написан је, углавном, на старогрчком језику.

У стваралаштву многих народа можемо се сусрести са причама о потопу којим богови кажњавају зли и искварени људски род. Природно је сасвим да је таквих прича било више на просторима где су се и у стварности дешавале велике поплаве, а то су биле долине великих река. Сумерски опис потопа из Епа о Гилгамешу делује сасвим логично када у виду имамо чињеницу да је сумерска књижевност настајала у области Месопотамије – међуречју Тигра и Еуфрата.

Ђура Даничић је превео Стари завет, а Вук Караџић је превео Нови завет на српски народни језик.

Презентација: Библија-Прича-покренута-љубављу

СТАРИ ЗАВЕТ

Стари завет је зборник канонских књига које чине први део Библије. Ту је написан живо и историја Јевреја од досељавања у Ханаан (Палестина). Они су говорили јеврејским језиком, па су први записи на том језику, а од 3.в.п.н.е.  јеврејски језик замењује арамејски па су многи записи из тог времена написани и на том језику.

Утврђено је да је Стари завет комплетиран у 8. веку пре Христа. Стари завет се дели на четири целине:

  1. Законске књиге, Петокњижје, Тора или Мојсијеве књиге (садрже 5 књига: Постање, Излазак, Левитска књига, Бројеви и Поновљени закони) – МИТ О ПОТОПУ
  2. Историјске књиге (историја израелског народа)
  3. Поучне књиге (моралне поуке о животу) – ПЕСМА НАД ПЕСМАМА
  4. Пророчке књиге (опомене израелском наароду и наговештај доласка Месије)

МИТ О ПОТОПУ

  • Законске књиге, Књига постања (настала између 13. и 4. века пре Христа)
  • Потоп – интернационални мотив

000-nojeva-barkaЈудаистички бог Јахве одлучио је да казни све гори људски род за њихову злобу и безакоње. Јахве се покајао што је створио човека на земљи, па је одлучио да људски род затре са земљом. Ноје је био у божијој милости, као једини праведни и безазлени човек, који је увек живео у складу са божијом вољом. Због тога је бог изабрао Ноја да преживи потоп који је наменио људском роду. Ако упоредимо начин на који је начињен избор онога који ће преживети потоп у Епу о Гилгамешу и у Старом завету, примећујемо да не постоје, или нису истакнути, прецизни разлози за избор Утнапиштима, док се за Ноја јасно истиче да је главни разлог његова праведност.

Симболичка значења воде углавном се своде на три доминатне црте – извор живота, средство очишћења и средиште обнављања.

Прва птица коју је пустио била је гавран (то је птица која у Епу о Гилгамешу доноси вести о крају потопа). Гавран је у књижевности и уметности одувек имао негативно симболичко значење, најчешће се сматра доносиоцем лоших вести. Друга птица коју ће пустити Ноје биће голубица, која ће се вратити са маслиновом гранчицом у кљуну. Маслинова гранчица, данас, представља општеприхваћени симбол мира. То значење потиче управо од ове библијске легенде. Мотив дуге – мост између неба и земље; помирење и склапање новог савеза Бога и људи

  • Бог: свемоћан, строг, суров, немилосрдан, али и праведан, тежи да сачува људски род и жива бића од потпуног уништења
  • „Небески ковчег“ (Нојева барка, лађа, Арка): симбол спасења, Христове цркве*
  • Ноје: „праведан и безазлен“, веран, послушан, захвалан Богу за спасење
  • Дескрипција потопа: хиперболе, метафоре, анафора, полисиндет, инверзије, понављања и градацијски низ
  • Симболика бројева: седам – свеукупност простора и времена, целовитост небеског и земљског, четрдесет –припрема, кушање, казна
  • Симболи: вода и ветар (ваздух) – извори живота, обнављање и прочишћење од греха

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА

Printed-Matter-Book-Cover-Song-of-Songs-flowers-deer-500x334

Пјесма над пјесмама је најзначајнија лирска творевина старог Истока и налази се у свим антологијама светског љубавног песништва. Приписује се цару Соломону, али је утврђено да он није писац ове песме, већ са само помиње у њој. Историчари књижевности време настанка овог дела везују за 4.в.пре нове ере.

Дело се састоји од  педесетак песама сабраних у осам целина заснованих на дијалогу заручника и заручнице. Написана је у дијалошкој форми и лирска прича прати девојку Суламку коју је цар Давид одвео у свој харем, а она чезне за вереником који је остао у њеном родном селу.

Међутим, основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига.

Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:

  • Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела или цркве и Исуса Христа, Хришћанска уметност је у фигури девојке препознала Богородицу.
  • Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

Симболична значења мотива: Љиљан – белина, чистота, невиност, избор вољеног бића; Ружа – лепота, љубав, душевни занос, савршенства; Јабука – плодност, обнова, трајна свежина; Јелен – брзина, окретност, смелост, исконска чистота, плодност, раст и поновно рођење; Срна – оштровидост, хитрина; Голубица – безазленост, чистота, нежност, Свети дух

Алегорија – мале лисице кваре процвали виноград: околности које спречавају остварење љубави

Љубав: племенита, узвишена, искрена, трајна, извор среће, животне снаге и смисла, душевног богатства…

НОВИ ЗАВЈЕТ

Нови завјет чине четири јеванђеља: по Матеју, Марку, Луки  и Јовану. Јеванђеља су четири књиге Новог завета које говоре о животу, делима и учењу Исуса Христа. Она нису биографски текстови, већ текстови Хирстових следбеника. Реч јеванђеље значи добра вест, а односи се на добре вести спасења, љубави и мира које су откривене са учењем Исуса Христа. Читав Нови завет написан је на грчком, изузев Јеванђеља по Матеју, које је написано на арамејском.

Сматра се да су у проповедима, познатим као Беседа на гори, садржана основна начела Христовог учења, на којима би требало да почива целокупно хришћанство.

Јеванђеље по Матеју

Бесједа на Гори

  • besedaНачела која је првим Хришћанима поставио Исус Христ била су следећа: простодушност („Благо сиромашнима духом…“), угњетеност („Благо онима који плачу..“.), благост („Благо кроткима…“), потлаченост („Благо гладним и жеднима правде…“), милостивост („Благо милостивима…“), чистота („Благо оима који су чистога срца…“) итд.
  • На више места у тексту Беседе, Христ се позива на забране које су биле упућиване старимане убиј, не чини прељубе, не куни се криво, око за око – зуб за зуб итд. У овим забрана се препознају Десет заповести које је од Бога добио Мојсије, које су основа јудеистичког понашања и погледа на свет. Уместо начела освете и одмазде, Христ истиче начело непротивљења злу – ако те ко удари по десном образу, окрени му други. У другом Христ уместо љубави само за своје ближње, истиче начело универзалне љубави према свима. Христ сматра да његови следбеници не треба да се заклињу уопште, зато што треба да буду недвосмислени и истинити. Њихово да мора бити да, а њихово не – не. Овим Христ истиче начело истинољубивости.

Страдање и васкрсење Христово

Одломак Страдање и васкрсење Христово, за хришћански свет, једна је од најпотреснијих прича, али истовремено и најрадоснијих.

Размотрите ток Христовог суђења, од извођења пред римског намесника, Понтија Пилата, преко Јудиног покајања, Христовог неодговарања на питања суда и најзад осуде. Мотив издаје се везује за личност Јуде, који је издао место Христовог налажења и тиме га осудио на смрт. И данас се за издајника каже да је Јуда.

440px-Munkacsy_-_Christ_in_front_of_PilateНа суђењу Христ се неће бранити, зато што је свестан да је криво осуђен и да је његова улога да страда за свеколики људски род. Понтију Пилату је јасно да је Христ невин и да су га предали само из зависти, чак се диви његовој трпељивости и снази исказаној ћутањем. Понтије Пилат оставља Јеврејима да одлуче коге ће помиловати, а кога осудити – Христа или Вараву (данас се израз бараба, који потиче од овог имена, употребљава у погрдном значењу). Када их Понтије Пилат упита за шта је Христ крив, окупљени јеврејски народ ће само повикати: „Да се разапне!“, што римском намеснику јасно казује да они немају прави разлог да га осуде. Гест прања руку Понтија Пилата прати и значење његових речи: „Ја нисам крив у крви овог праведника“. Наиме, Понтије Пилат тим чином скида кривицу са себе. И дан-данас израз опрати руке од нечега значи скинути кривицу са себе.

Након осуде, римски војници сурово ће се ругати Христу. Исплеће му венац од трња и ставити на главу, као цару јудејскоме. Они ће га пљувати и тући по глави, даће му да пије сирће помешано са жучи. Снагу да све издржи Христ проналази у дубокој вери у своје учење и уверењу да страда за спас целог људског рода. Христу се ругају чак и хајдуци који су били ту разапети истог дана и часа. Јединеdownload речи које ће Христ изговорити на крсту су: „ Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Овим речима Христ исказује сумњу у себе, али не у постојање Бога. То је једна од реченица око којих постоји пуно спорења и тумачења. Рећи да га је Бог оставио, не значи порицати постојање Бога, напротив, за њега Бог и даље постоји, само Христ исказује сумњу да га је напустио.

Испуштање душе Сина Божијег прате бурне реакције природе: земља се тресла, камење распадало, а гробови отварали. Устајали су свети људи из тих гробова и улазили у свети град (Јерусалим). Сви ови догађаји послужили су као доказ присутнима који су сумњали да су разапели Сина Божијег. Христово тело, од Понтија Пилата преузеће Јосиф. Римске власти, иако су Христа сматрале лажом, ипак велику пажњу посвећују чувању његовог гроба, пошто је Христ поручио да ће после три дана васкрснути из гроба. То нам говори да ни они више нису сигурни у својој невери, зато предузимају посебне мере да се гроб затвори, тобож плашећи се да не буде опљачкан.

Vaskrsenje-480x499Радосну вест о Христовом васкрсењу Марији Магдалени и девици Марији донеће анђео, а оне ће ту вест пренети даље његовим ученицима. Христ својим ученицима поручује да преносе његово учење и да покрштавају народ, а он ће бити с њима до свршетка века и времена.


Чудо у Јабнелу, Борислав Пекић

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ, ВРЕМЕ ЧУДА – ПОГЛАВЉЕ ЧУДО У ЈАБНЕЛУ

(Књижевност старог века као тема и инспирација)

  • Борислав Пекић (1930–1992): савремени српски романсијер, приповедач, есејиста, драмски писац, сценариста изузетно богатог и разгранатог опуса; тематска усредсређеност на критику митске свести. (Значајна дела: романиВреме чуда, Ходочашће Арсенија Његована, Како упокојити вампира, Златно руно (I–VII)…; новелеУспење и суноврат Икара Губелкијана, Нови Јерусалим…; драме Генерали или сродство по оружју, Буђење вампира…)
  • Време чуда: тематска инспирација Новим заветом; критичко преиспитивање хришћанских митова. Поглавља романа су Христова чуда (Чудо у Кани, Чудо у Јабнелу, Чудо у Јерусалиму…
  • У књизи Време чуда (овде) пронађи Чудо у Јаблену и прочитај га у целости.
  • Чудо у Јабнелу: мото из Јеванђеља по Матеју, чудо излечења оболелог од губе. Развијена приповест о трагичној судбини Егле, излечене губавке, и Старом и Новом Јабнелу
  • Иронијски обрти: излечење постаје казна, узрок Еглине несреће, понижења и прогона; време ширења учења о милосрђу, праштању, љубави – време каменовања недужних
  • Пародијски тон: Христ – „он који је све ово замесио“

Осуда искључивости, предрасуда, стереотипа, подела и дискриминације међу људима по било ком основу, неправедности и нехуманости закона, неуважавања различитости, нетолеранције, нечовечности, ирационалне мржње, насиља

СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ

sveti-sava_520x320

За границе историјских и уметничких епоха, обично се узимају године које су представљале неке прекретнице у развоју друштва. Сматра се да је средњи век трајао од 313. године, када је хришћанство признато за државну религију, до 1453. године, тј. до пада Цариграда под турску власт.

Хришћанство је представљало доминатну религију и у том смислу  обликовало је поглед на свет и размишљања средњовековних људи. Црква је проповедала уклањање од греха, поништавање задовољстава у свакодневици и награду за мучеништво у загробном животу. Средњовековни људи су се образовали по манастирима и црквама, тако да је образовање било обележено хришћанским погледом на свет, што је доприносило већем утицају цркве. На тај начин утицај цркве ширио се на све сфере којима су се бавили искључиво писмени и образовани људи, као што су култура, уметност, наука итд. Средњовековна уметност, па и књижевност, обележене су хришћанским виђењем живота и мотивима и темама које су религијског карактера. У средњем веку настају и први универзитети, који су, такође, били под великим утицајем цркве. Универзитети, као тековине средњег века, постоје и савременом свету (Сорбона – основана средином XII века).

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

Народна књижевност јавила се још у прадавна времена када се уобличавао људски говор. Одредница народно говори о колективности овог типа стваралаштва. А одредница усмено о начину настанка и преношења ове ових творевина – с колена на колено. Наиме, У обликовању сваке поједistorija2иначне песме, приповетке или неке друге творевине, услед преношења усменим путем, учествовало би више појединаца, често из сасвим различитих времена и, ако је друштво издиференцирано, различитих друштвених слојева. Због тога кажемо да су она колективна, јер не постоји ни један појединачни аутор ког бисмо издвојили и не можемо утврдити допринос различитих аутора (у њеном преношењу с колена на колено). Међутим, народна књижевност је колективна и  по начину перцепције, пошто је извођена увек пред слушаоцима.

Усмене творевине настајале су као резултат стваралаштва неког талентованог појединца. Даље су се преносиле усменим путем и самим тим биле подложне променама. До њих је долазило и током самог чина извођења, а и приликом памћења и преношења са генерације на генерцију.

  • Јер тако ме вјера не убила / ја невјера никад био нисам/ нит сам био, нити ћу кад бити, /него сјутра мислим у Косово / за ришћанску вјеру погинути!
  • Здрав, Милошу вјеро и невјеро! Прва вјеро, потоња невјеро!
  • Цар с’ одмиче, Марко се примиче, / док дотера цара до дувара
  • Мени јесте без крила мојега/ као брату једном без другога.
  • О мало се браћа завадише, / да око шта, веће ни око шта/ око врана коња и сокола.
  • Рани сина, пак шаљи на војску/ Србија се умирити не може!
  • Вила гњиздо тица ластавица, / вила га је за девет година/ а јутрос га поче да развија.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s