Књижевност

Увод у проучавање књижевности

72730_446550835420545_1556256285_n

Дуго већ воде се расправе око тога какав треба да буде однос према књигама и књижевности. Једни заступају становиште да у књижевним делима треба непосредно уживати; уживати у њима као у уметничкој творевини, а не као у предмету који треба анализирати и проучити. Заступници таквог становишта сматрају да анализирање  нарушава целовитост књижевног дела и уништава непосредни доживљај правог љубитеља књиге.

Други пак сматрају да без дубљег разумевања и проучавања књижевног дела не може бити ни пуног ни правог доживљаја књижевности. Они сматрају да се многе поруке и идеје књижевних дела откривају тек у пажљивом проучавању и анализи. На пример, без озбиљнијег проучавања тешко би било разумети дела која припадају другом времену, или чак цивилизацији, од оне у којој ми живимо.

Два назначена односа према књижевности не морају и не треба да се искључују. Напротив, чини нам се да је најбоље када се они међусобно допуњавају. Доживети, проучити и разумети књижевно дело спада у наше примарне задатке. Зато ћемо данас говорити о проучавању књижевности и наукама које се баве проучавањем књижевности.

Корени проучавања књижевности сежу у далеку прошлост. Наиме, још у античко време постојала су надметања у тумачењу Хомерових стихова. Почетком IV века п.н.е. филозоф Платон бавио се питањима песничког надахнућа. А Платонов ученик и учитељ Александра Македонског, Аристотел, написао је дело О песничкој уметности, у ком се бави питањима песничког стварања.

Поред термина књижевност и литература, у употреби је био и термин белетристика (belles lettres – лепа књижевност), који је истицао уметничку страну књижевних дела. Тај термин је и данас у употреби, али се више односи на прозне текстове (романе и новеле). Дакле, данас разликујемо књижевност у ширем значењу (све што је написано) од књижевности у ужем значењу (уметничка књижевност – писана и усмена).

Књижевност у ширем значењу – литература (litera – слово, латински, настала превођењем из грчког језика речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα – слово), у коме пoдрaзумeвaмo свe штo je нaписaнo у рaзличитим oблaстимa људскoг знaњa. Ту спадају разна научна и књижевноуметничка дела: медицинска, математичка, техничка литература. За овај вид књижевности користи се и појам – наука, и она настаје као производ истраживања, знања, посматрања и учења. Она утиче на интелектуални развој појединца и њена основна сврха је стицање знања. Ту је језик једнозначан.

Књижевност у ужем смислу – лепа књижевност, белетристика (belle litera, лепа слова) са синонимним значењима песништво, поезија, која пoдрaзумeвa књижевноуметничка дела, писана или усмена, у стиху и у прози, која настају као производ људске маште, креативности и размишљања о различитим појавама. Она утиче на људске духовне потребе, и одраз је дубоког, субјективног и интелектуалног става књижевника, односно, писца или песника.Књижевност има свој специфичан развој, а њени почеци се налазе у најранијим периодима људске делатности. Ту је језик посебно организован јер у књижевном делу речи добијају пренесена, неочекивана, метафоричка значења и зато говоримо о вишезначности у књижевним делима.

За проучавање књижевности данас устаљен је назив наука о књижевности. Наука о књижевности обухвата три области које са различитих аспеката проучавају књижевност. Те области су:

  1. теорија књижевности – проучава процес уметничког стварања
  2. историја књижевностипроучава књижевне појаве у осторијском настајању и развоју
  3. књижевна критика – вреднује и тумачи дела олакшавајући читаоцима разумевање.

Синкретизам је спој две или више уметности и везује се за најраније тренутке у историји људске делатности.

Прочитајте кратак текст о значењу речи колајна који је преузет из Лексикона страних речи и израза Милана Вујаклије, а затим и песму Колајна Тина Ујевића (Читанка, стр. 12) и уочите разлике између некњижевног и књижевног текста. Који текст је дао прецизније објашњење појма? Како се о колајни говори у првом, а како у другом тексту? Објаснити разлике у облику (форми) и садржини текстова. 

Многи филозофи, научници, али и уметници покушавали су да објасне тајну уметничког и књижевног стварања. Каже се да је уметник творац, стваралац, неимар нових светова. Неимари Мирослава Антића (Читанка, стр. 15). О коме говори песма? Ко су неимари који су увек задовољни сoбом? Какве особине имају? Ко су градитељи који у трагању виде сву дивоту? Зашто је њихова радозналост од свега већа? Шта стварају први, а шта други градитељи? Чије су творевине занимљивије? Како околина разуме поступке неимара? Зашто су градитељи често погрешно схваћени? Зашто се песма зове Неимари? 

Књижевно дело се мора сматрати као целина коју чине стваралац, само дело и утисак који оно оставља на публику. Та целина се назива естетички предмет.

НАРОДНА И УМЕТНИЧКА КЊИЖЕВНОСТ

Дела усмене књижевности, иако потичу од  индивидуалног аутора, обликује колектив, те су она колективне творевине, док дела писане књижевности стварају појединци, па су она индивидуалне творевине.

Главна обележја усмене књижевности: формулативност, тј. употреба устаљених, и у усменом стваралаштву већ познатих мотива и сижеа; стереотпини почеци (Био једном један цар) и завршеци, стални бројеви (и имао три сина), стални епитети (рујно вино, бијело грло), као и честа понављања стихова. Све то присутно је у усменој књижевности, зато што се у њој не тежи оригиналности и индивидуалности у изразу. У писаној књижевности индивидуалност је оно што се највише цени.
Дела усмене књижевности су подложна променама, па говоримо о још једној важној одлици народне књижевности, а то је варијантност.

Прочитајте одломке народне песме Смрт Мајке Југовића и песме Мртви Југовићи Драгољуба Филиповића (Читанка, стр. 23) и упоредите теме песама, уочите сличности и разлике у начину на који се у њима граде песничке слике.

КЊИЖЕВНОНАУЧНА МЕТОДОЛОГИЈА

Наука о књижевности је устаљен термин за научно проучавање књижевности. Свака наука има своје методе, тако је и с науком о књижевности.

Скуп метода у науци о књижевности чини књижевнонаучну методологију. У проучавању књижевног дела се користи спољашњи приступ и унутрашњи приступ, али научно засновано проучавање књижевности захтева комбинацију различитих метода, а такав приступ се назива ПЛУРАЛИЗАМ МЕТОДА.

У спољашњи приступ спада:

  1. Биографски метод који изучава пишчеву биографију сматрајући да је она од великог значаја за разумевање садржаја дела.
  2. Психолошки метод изучава психологију писца.
  3. Социолошки метод истиче питање социологије писца као друштвене личности.

Најпознатији унутрашњи метод развио је Роман Ингарден, то је феноменолошки приступ који у средиште интересовања не ставља ни писца, ни читаоца, него само књижевно дело, али на дело не гледа као на документ (о писцу, времену, друштву), него искључиво као на естетски предмет који буди естетски (уметнички доживљај). Овај метод полази од феномена, тј. појава, предмета и ствари који су дати у уметничком делу. Феноменолози (у првом реду Роман Ингарден у свом делу О сазнавању књижевног уметничког дела) полазе од четири слоја у књижевном делу:

  1. слој звучања
  2. слој значења
  3. слој приказаних предмета
  4. слој схематизованих идеја (аспеката) из којих се предмети приказују

СЛОЈ ЗВУЧАЊА – сваки глас има своју естетску вредност, одликује се индивидуалношћу. Треба изучити какву функцију имају висина, акценат и сл. Звучност се везује за гласове и њихово понављање у виду самогласника или сугласничких група. Анализирати слој звучања у народној лирској обредној песми Лијепи Иве  (Читанка, стр. 35). Обратити пажњу на гласове и речи које се понављају. Како песма звучи? Понављање одређених фонема доноси скривена значења: Иве јаше кроз орашје – Р сугерише ломљење гранчица, фрктање коња, а Њ благо шуштање лишћа. Концентрација струјних фонема С и Ш указују на звук кретања коњаника. У стиху Пучина плава спава/ по кршу дршће звук – понављање вокала А сугерише монотонију, а на крш и изломљеност нас асоцирају гласови Р и К. Слој звучања доводи до еуфоничности, а она се постиже коришћењем риме и стилским фигурама дикције (асонанца, алитерација, анафора, епифора, симплоха, ономатопеја). Унутрашња (леонинска) рима је када се римују и полустихови.Рима: парна (аабб), обгрљена (абба), укрштена (абаб)

СЛОЈ ЗНАЧЕЊА – Звук и значење се међусобно прожимају на плану језичког израза. Постоје једнозначне речи (везници, прилози, предлози, узвици) које имају само једно, окамењено значење и вишезначне речи. Језик може бити употребљен денотативно (буквално) и конотативно (у пренесеном значењу).

СЛОЈ ПРИКАЗАНИХ ПРЕДМЕТНОСТИ – Све оно о чему се говори у делу, што обухвата тему дела и то не само ликови и предмети, већ и међусобни односи ликова (љубав, мржња, љубомора и др.).

СЛОЈ АСПЕКАТА –  Оно што није обухваћено приказивањем предмета, тзв. места неодређености, остаје на читаоцу да попуни. Писац у дело уноси своје аспекте који сачињавају схему аспеката, а читалац, такође, укључује неке своје спекте. Писац у дело уноси своје аспекте, а читалац, такође, укључује неке своје аспекте. Пошто сваки читалац “места неодређености” попуњава на свој начин, једно дело различити људи доживљавају на различите начине.

Опализација је термин за различита тумачење истог књижевног места.

Иво Андрић, О причи и причању

220px-andric_ivoСматра се да што више врхунских књижевних дела прочитамо, повећава се и наша способност за разумевање књижевности уопште; развијамо наш литерарни укус и језичку културу. Таквим врхунским делима књижевности најчешће се сматрају класици. Свака национална књижевности има своје класике. У нашој књижевности најчешће се издваја име Иве Андрића. Зашто је то тако? Иво Андрић је наш једини нобеловац (особа која је примила Нобелову награду). Бројна су његова делâ која су надживела не само свог аутора и његово време, већ прешла границе и постала светски призната. Најпознатија од његових књига је свакако роман На Дрини ћуприја, којим ћемо се бавити у трећој години.

Ову беседу Андрић је одржао прилком доделе Нобелове награде за књижевност у Стокхолму 1961. године. Доделу Нобелове награде можете погледати овде.

У беседи „О причи и причању“ Андрић се обраћа Нобеловом комитету, изражавајући захвалност за пажњу која је овом наградом указана нашој књижевности. Андрић сматра да је један од најтежих задатака писца управо причање или писање о сопственом делу.

Основна тема Андрићевог излагања је прича и причање, зато што су прича и причање константа човековог развоја. Од праисторије до данас, човек има потребу да саопштава другима, па зато Андрић сматра да човечанство, на различите начине, и у различити временима, прича причу о судбини човека.

  1. У причама се огледа „права историја човечанства”, оне су путоказ ка „смислу те историје”.
  2. У причама о прошлости препознајемо садашњост и наслућујемо будућност.
  3. Писац се мора поистоветити са својим јунацима да би му читалац веровао.
  4. Убедљиво и веродостојно приповедање може се остварити на много начина.
  5. „Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности.”
  6. Књижевно дело вредно је и значајно ако је у служби човека и човечности.

Андрић покушава да дâ одговор на смисао књижевности.„Књижевност помаже човеку да се нађе и снађе.“  Универзални смисао књижевности односио би се на она Андрићева схватања по којој је у причи и причању садржана права историја човечанства. Ово Андрићево схватање упућује нас на то да о смислу историје можемо више закључити из прича и причања, него из уџбеника. На известан начин, Андрић нам указује и на то да се историја понавља у тим причама (што је главна тема његове књижевности), јер истиче да није важно да ли се ради о садашњости или прошлости.

Андрић помиње и легендарну Шехерезаду, која је причањем прича продужила свој живот. Писац, на пример, кроз своја дела наставља да живи и после смрти, тако што се његове приче читају и можда преносе, тако што су још увек за људе значајне и још увек имају нешто да им саопште. Слична Шехерезади је Андрићева Аска, која својим плесом, својом уметношћу, заварава вука-крвника и саму смрт, продужавајући свој живот.

На крају, Андрић истиче да приповедач и његово дело треба увек да служе човеку и човечанству. Ако књижевност и уметност уопште не служе човеку, за кога су онда стваране.

Научити напамет следеће стихове: ГРУПА А за 28.09, ГРУПА Б за 21.09. (И ученици који су онлајн долазе у школу да рецитују, а термин ћу накнадно јавити).

Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? 

Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.

Књижевни родови и врсте

Кижевне родове и врсте погледајте овде.

ЛИРИКА

Лирика је добила име према старом грчком инструменту лира. Настала је давно и увек је била прожета песмом и игром (синкретичност), па је њена основна одлика мелодичност. Друге важне одлике лирике су: сажетост (краткоћа казивања), субјективност (израз личног искуства) и фигуративност (сликовитост, пренесена значења).

Структуру лирске песме чине мотиви (најмање тематске јединице), а скуп мотива јесте тема песме. Важан структурни елемент песме је и звуковна организација песме: стих (осмерац, десетерац, дванаестерац и др.), рима (парна, обгрљена, укрштена) и строфа (дистих, терцет, катрен, квинта, секстина, септина, октава, нона, децима).

unnamedСунце се дјевојком жени (народна лирска песма)

Предмет надметања девојке и Сунца представља и главни мотив песме – девојачка лепота. То је један од најучесталијих мотива у лирским љубавним песмама. Реч је о девојци чија је лепота толико велика да је чини нарцисоидном, хвалисавом и сујетном.

Сунце је у песми представљено као младић изузетне лепоте, која може да се мери са девојачком. Она својом фаталном лепотом завређује да постане Сунчева љуба. Сунце одвлачи девојку са собом. Глагол одвући, говори о њеном невољном поступку.

У последњем стиху даје се поента песме – „од ње поста звезда Даница“. Њиме се песма приближава скаскама или етиолошким предањима, у којима се говори о пореклу појава у друштву, природи, о настанку света, небеских тела, човека и биљака. Због тога ова песма припада митолошким песмама.

Доминантна стилска фигура је персонификација, а песма је испевана десетерцем са цезуром после четвртог слога (4+6).

ЕПИКА

Епика је књижевни род који је добио име од грчке речи епос (прича). Епика приповеда неку тему и приказује радњу кроз заплете и рсплете. Приповедање (нарација) је низање догађаја, а оно може бити хронолошко (редоследом који се заиста одиграо) или ретроспективно ( од садашњих ка прошлим догађајима). Описивање (дескрипција) јесте описивање особина личности, предела, ствари. Фабула је оно што се приповеда, низ догађаја повезаних по начелу узрочно-последничких веза.

Приповедач се користи ретардацијом – успоравањем радње – како би се изазвала радозналост публике или нагласила важност догађаја. Понекад се радња успорава дигресијом – одступањем од главног приповедног тока, а када се дигресија обликује у већу самосталну приповедну целину, онда настаје епизода.

Бановић Страхиња

Песму је Вук записао од Старца Милије. Познат је велики број варијаната ове песме, али само у Милијиној варијанти интернационални мотив кажњавања неверне жене се трансформише у мотив праштања. Отуда ова песма привлачи пажњу многих проучавалаца и надахњује уметнике да уобличе своје виђење судбине епског јунака који обједињује у себи „чојство и јунаштво“ (драма Борислава Михајловића Михиза Бановић Страхиња, филм Бановић Страхиња Ватрослава Мимице). Мотив о коме се говори у овој песми (отмица жене, неверство) чест је мотив у митологији и књижевности многих народа, па се зато зове интернационални мотив.

Бановић Страхиња је омиљен лик епске народне поезије, али је непознат историји. Претпоставља се да би могла бити реч о Ђурђу Страцимировићу Балшићу.

* Композиција

  1. Експозиција: „Нетко бјеше…“
  2. Заплет:„Сам отиде пољем крушевачким“   ||   „Твоме ђогу и твоме јунаштву

                                                                   Свуд су броди, ђе год дођеш води“

  1. Кулминација: „Удари се јунак на јунака“
  2. Перипетија: „Не дам вашу сестру похарчити“
  3. Расплет: „“Но сам љуби мојој поклонио“
  • Страхиња: частан, храбар, племенит, прибран, спреман на жртву и помоћ слабијем и невољнику
  • Југ-Богдан, Југовићи: морална деградација – саможивост, себичност, лицемерје, кукавичлук, окрутност
  • Влах-Алија: силник, одметник, „мучна ала“, ратник сведен на снагу – осећања га слабе
  • Епизода са дервишем у функцији мотивисања чина праштања
  • Страхиња – човек који прашта

Филм Бановић Страхиња

Компаративну анализу песме и Михизове драме можете одгледати овде.


Дјевојка бржа од коња

Народну приповетку послушајте овде.

  • Народна приповетка – има фантастичних елемената, нема понављања и ретардација, нема срећан крај (као бајка)
  • Порекло девојке: виле, снег, ветар, роса, гора

ljubavne-slike382Композција:

  • Порекло девојке
  • Опис девојачке лепоте
  • Девојка оглашава трку и долазак просаца
  • Приповедање о самој трци:
  • прва препрека – пусти нека мала крила испод пазуха;
  • друга препрека – извади једну длаку из главе (израсте цела шума);
  • трећа препрека – пусти једну сузу (стварају се велике воде).
  • Царев син осваја девојку и повратак кући са њом на коњу;
  • Нестанак девојке у гори.

downloadЛаза Лазаревић, Први пут с оцем на јутрење

Лаза Лазаревић (1851–1891) – творац психолошке приповетке у српском реализму: Све ће то народ позлатити, Ветар, Швабица, Вертер, Он зна све…; лекар по професији.

Тема: разорно дејство коцкарске страсти на појединца и породицу

Приповедање у 1. лицу, наративна перспектива; казивач и приповедач; релација 2. лица („сказ”)

Митар: напрасит, строг, груб, самовољан, неприступачан, агресиван, злоупотребљава ауторитет оца породице; душевни слом, кајање, стид, очај, немоћ…

Марица: брижна, стрпљива, тиха, посвећена мужу и породици, спутана патријархалним моралом, способна за љубав, разумевање и праштање, мудра, душевна, религиозна…

Композиционе етапе:

  • Увод – опис Митрове породице, директна и индиректна карактеризација лика
  • Заплет – прва сазнања да се Митар коцка и да губећи у залог даје вредне предмете (сат, коњ…)
  • Кулминација – иако Марица стрпљиво и понизно покушава да га одврати од коцкања, Митар једне кобне ноћи губи све. Описан ентеријер је метафоричко-симболичка слика Митровог душевног стања. Очајан и немоћан, одлучује да себи одузме живот.
  • Преокрет – у драматичном тренутку појављује се Марица која наговара мужа да одустане од своје страшне одлуке. Обезвређује све материјално што је изгубио и храбри га као човека, мужа и оца. Љубав и снага жене, чуварке и заштитнице породице.
  • Расплет – након преокрета, Митар и Марица улазе у кућу. Следи Митров позив сину да се спреми на јутарњу молитву и да крену у цркву. Митров повратак породици и животу, искупљење.
  • Епилог – Миша, лик-приповедач, узгред сведочи и за наук бележи затворску судбину Пере Зелембаћа

Антон Павлович Чехов, Туга

Антон Павлович Чехов био је најпознатији руски писац кратких прича и драма. Живео је у другој половини XIX века. Чехов је прве приче почео да објављује како би се, након очевог банкрота, издржавао током студија медицине у Москви.

d187d0b5d185d0bed0b2Ова новела руског писца казује о бескрајној очевој тузи за изгубљеним сином. На својеврстан начин тема нам је сугерисана већ самим насловом. Међутим, поднасловом даје нам се наговештај немогућности да се туга и жалост искажу и поделе са неким (мото изречен стихом: „Коме да изрекнем печал своју“?)

Ова приповетка обликована је по начелу паралелности. У три паралелна ситуације приказан нам је покушај кочијаша и оца скрханог болом да са неким на прави начин проговри о својој тузи и несрећи. Јонини саговорници представљени су као обриси правих личности. Оно што њих карактерише је груба реч или безосећајно ћутање. И само њихово именовање деперсонализовано је (није лично), зато су путници које Јона вози безимени, они су „ноћници“, „грбавко“, „дугоња“, „млади кочијаш“ итд.

Чеховљева приповетка „Туга“ на општем нивоу проговара о  усамљености и отуђености људи у граду. Сви се крећу кроз исту „долину плача“, али свако је у тој зимској ноћи загледан у себе, чује само своје мисли и не осећа потребу да чује саговорника. Јаз међу људима је непремостив. То је потцртано тиме што Јона о својој огромној, непреболној тузи, може говорити једино са неразумном, али благом и ћутљивом животињом.

„Туга“ Антона Павловича Чехова по својој књижевној врсти је новела. Новела је добила име од италијанске речи novella, што значи новост којом су означавана причања о необичном. Новелу је у светској књижевности популаризовао Ђовани Бокачо (којим ћемо се бавити у другом полугодишту), својом збирком од сто новела, названом Декамерон.  Новела се од приповетке разликује пре свега својом усмереношћу на мотиве из свакодневног живота. Поред тога, мајстори новеле читаоце одмах уводе у средише догађаја, избегавајући дуге описе. Дакле, одликује се сажетошћу која онемогућава детаљне описе и карактеризације.


Хасанагиница

Хасанагиница“ је наша најпознатија народна балада. Послушајте је овде. Ова народна балада је свету открила богатство нашег усменог стваралаштва и о њој се од тада писало више него и о једној другој балади наше народне књижевности. Међу првим преводиоцима ове песме био је славни немачки песник Гете (1775). Међу каснијим преводиоцима „Хасанагинице“ налазе се и Александар Пушкин, Проспер Мериме, Ана Ахматова и др.

Најпознатију позоришну адаптацију „Хасанагинице“ написао је наш савремени песник Љубомир Симовић, а можете је послушати овде.

Ово  је песма о жени коју муж тера од своје куће и од деце јер га рањеног не обилази, коју брат потом на силу удаје и која умире у свадбеној поворци у сусрету са својом децом. Три су дела песме и три ситуације у којима се одвија ова драма љубави и материнства. Први део песме обележава заплет, до ког долази када Хасан-ага поручи својој жени Хасанагиници да га не чека у „двору б`јелому“, јер се љути што га она не посећује рањеног. У другом делу песме, када је Хасанагиница одведена назад „своме роду“, дешава се и обрт – њен брат, бег Пинторовић, удаје је за кадију. Док у трећем делу песме, у ком се дешава и коначан расплет, Хасанагиница умире у сусрету са својом децом.

Лик Хасанагинице типичан је лик патријархалне средине којој она припада. Хасанагиница од СТИДА није могла да обиђе свој рањеног мужа. Она осећа неку врсту стида од јавног показивања осећања, јер у та давна, патријархална времена, жени није приличило да чезне и жуди за мужем.  Сем тога, жене у та давна времена, нису могле ни да иду куда хоће, нити су могле да живе саме.  То видимо и по томе што од тренутка када Хасан-ага отера своју жену, она може да иде или својим родитељима, или да се преуда.

Хасанагиница, као мајка, једино пати зато што је отерана и силом одвојена од сопствене деце, а чему она, као жена у патријархалном друштву, мора да се повинује. Две сцене у којима је деца позивају да им се врати, показују њихову приврженост мајци. Док њена молба да јој покрију главу у свадбеној поворци јасно показује страх да ће је мајчинска љубав, при сусрету са децом, опхрвати. Упркос свему томе, она ипак стаје да своју децу дарује. То даривање делује као последњи опроштај, не само зато што она одлази за имотског кадију, већ и зато што слути своју смрт. Њена ТРАГИЧНОСТ је у њеној МАТЕРИНСКОЈ ЉУБАВИ, а не у одбачености од стране мужа. И завршним стихом – од жалости гледајућ сирота – хтео је да нам истакне да Хасанагиницу не убијају Хасан-агине окрутне речи, већ немогућност растанка са децом.


Књижевност старог века

Дела и писци

Сумерско-вавилонска књижевност

клинасто писмо

Месопотамија

Египатска књижевност

хијероглифско писмо

Египат

Хебрејска књижевност

хебрејско писмо

Палестина и Блиски исток

Грчка и римска књижевност

алфабет и абецеда

Грчко и Римско царство

Књижевности Далеког истока

кинеско и јапанско

Кина и Јапан

Енума елиш,

Еп о Гилгамешу

(више о томе прочитај у одељку лектире)

– химне, тужбалице, басме, бајалице, приче о боговима и божанским јунацима

Текстови пирамида, Текстови саркофага, Књига мртвих

Бајке и приче (о Озирису и Изиди, Бајка о двојици браће, Синехуова прича)

Библија (Стари и Нови завет)

Талмуд

Септуагинта

Грчка

Лирика: Пиндар, Алкеј, Анакреонт, Сапфо

Епика: Хомер, Хесиод

Драма: Есхил, Софокле (Антигона, више о томе види у одељку лектире), Еурипид (трагедија), Аристофан (комедија)

Римска књижевност

Лирика: Хорације, Катул, Овидије, Тибул, Вергилије

Епика: Вергилије

Драма: Плаут (комедија)

Кинеска књижевност

* Конфуције, Лао Це

Јапанска књижевност

* моногатари – Прича о секачу бамбуса

Библија

1111380283_0_299_3072_1961_1000x541_80_0_0_f2bbdd84846e6483e45bed6ee538074a

Библија представља зборник текстова различите старине, које су писали бројни аутори. Она је најпревођенија књига (преко 2500 језика), али и најпродаванија књига (15 милиона књига годишње). Назив Библије изворно се везује за грчки и значи књиге. Сви текстови који сачињавају Библију организовани су у целине које се данас називају књиге. Као што је познато, Библија се везује и за јеврејски народ и њихову религију – јудаизам, али се везује и за хришћанску религију. Наиме, Библија се састоји из два дела – Старог завета и Новог завета. Стари завет бави се тумачењем јудаизма и историје и легенде које се везују за јеврејски народ, писан је углавном на хебрејском језику, изузев неколико текстова који су писани на арамејском. Нови завет тумачи хришћанску религију приказујући живот и учење Исуса Христа и написан је, углавном, на старогрчком језику.

У стваралаштву многих народа можемо се сусрести са причама о потопу којим богови кажњавају зли и искварени људски род. Природно је сасвим да је таквих прича било више на просторима где су се и у стварности дешавале велике поплаве, а то су биле долине великих река. Сумерски опис потопа из Епа о Гилгамешу делује сасвим логично када у виду имамо чињеницу да је сумерска књижевност настајала у области Месопотамије – међуречју Тигра и Еуфрата.

Ђура Даничић је превео Стари завет, а Вук Караџић је превео Нови завет на српски народни језик.

Презентација: Библија-Прича-покренута-љубављу

СТАРИ ЗАВЕТ

Стари завет је зборник канонских књига које чине први део Библије. Ту је написан живо и историја Јевреја од досељавања у Ханаан (Палестина). Они су говорили јеврејским језиком, па су први записи на том језику, а од 3.в.п.н.е.  јеврејски језик замењује арамејски па су многи записи из тог времена написани и на том језику.

Утврђено је да је Стари завет комплетиран у 8. веку пре Христа. Стари завет се дели на четири целине:

  1. Законске књиге, Петокњижје, Тора или Мојсијеве књиге (садрже 5 књига: Постање, Излазак, Левитска књига, Бројеви и Поновљени закони) – МИТ О ПОТОПУ
  2. Историјске књиге (историја израелског народа)
  3. Поучне књиге (моралне поуке о животу) – ПЕСМА НАД ПЕСМАМА
  4. Пророчке књиге (опомене израелском наароду и наговештај доласка Месије)

МИТ О ПОТОПУ

  • Законске књиге, Књига постања (настала између 13. и 4. века пре Христа)
  • Потоп – интернационални мотив

000-nojeva-barkaЈудаистички бог Јахве одлучио је да казни све гори људски род за њихову злобу и безакоње. Јахве се покајао што је створио човека на земљи, па је одлучио да људски род затре са земљом. Ноје је био у божијој милости, као једини праведни и безазлени човек, који је увек живео у складу са божијом вољом. Због тога је бог изабрао Ноја да преживи потоп који је наменио људском роду. Ако упоредимо начин на који је начињен избор онога који ће преживети потоп у Епу о Гилгамешу и у Старом завету, примећујемо да не постоје, или нису истакнути, прецизни разлози за избор Утнапиштима, док се за Ноја јасно истиче да је главни разлог његова праведност.

Симболичка значења воде углавном се своде на три доминатне црте – извор живота, средство очишћења и средиште обнављања.

Прва птица коју је пустио била је гавран (то је птица која у Епу о Гилгамешу доноси вести о крају потопа). Гавран је у књижевности и уметности одувек имао негативно симболичко значење, најчешће се сматра доносиоцем лоших вести. Друга птица коју ће пустити Ноје биће голубица, која ће се вратити са маслиновом гранчицом у кљуну. Маслинова гранчица, данас, представља општеприхваћени симбол мира. То значење потиче управо од ове библијске легенде. Мотив дуге – мост између неба и земље; помирење и склапање новог савеза Бога и људи

  • Бог: свемоћан, строг, суров, немилосрдан, али и праведан, тежи да сачува људски род и жива бића од потпуног уништења
  • „Небески ковчег“ (Нојева барка, лађа, Арка): симбол спасења, Христове цркве*
  • Ноје: „праведан и безазлен“, веран, послушан, захвалан Богу за спасење
  • Дескрипција потопа: хиперболе, метафоре, анафора, полисиндет, инверзије, понављања и градацијски низ
  • Симболика бројева: седам – свеукупност простора и времена, целовитост небеског и земљског, четрдесет –припрема, кушање, казна
  • Симболи: вода и ветар (ваздух) – извори живота, обнављање и прочишћење од греха

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА

Printed-Matter-Book-Cover-Song-of-Songs-flowers-deer-500x334

Пјесма над пјесмама је најзначајнија лирска творевина старог Истока и налази се у свим антологијама светског љубавног песништва. Приписује се цару Соломону, али је утврђено да он није писац ове песме, већ са само помиње у њој. Историчари књижевности време настанка овог дела везују за 4.в.пре нове ере.

Дело се састоји од  педесетак песама сабраних у осам целина заснованих на дијалогу заручника и заручнице. Написана је у дијалошкој форми и лирска прича прати девојку Суламку коју је цар Давид одвео у свој харем, а она чезне за вереником који је остао у њеном родном селу.

Међутим, основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига.

Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:

  • Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела или цркве и Исуса Христа, Хришћанска уметност је у фигури девојке препознала Богородицу.
  • Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

Симболична значења мотива: Љиљан – белина, чистота, невиност, избор вољеног бића; Ружа – лепота, љубав, душевни занос, савршенства; Јабука – плодност, обнова, трајна свежина; Јелен – брзина, окретност, смелост, исконска чистота, плодност, раст и поновно рођење; Срна – оштровидост, хитрина; Голубица – безазленост, чистота, нежност, Свети дух

Алегорија – мале лисице кваре процвали виноград: околности које спречавају остварење љубави

Љубав: племенита, узвишена, искрена, трајна, извор среће, животне снаге и смисла, душевног богатства…

НОВИ ЗАВЈЕТ

Нови завјет чине четири јеванђеља: по Матеју, Марку, Луки  и Јовану. Јеванђеља су четири књиге Новог завета које говоре о животу, делима и учењу Исуса Христа. Она нису биографски текстови, већ текстови Хирстових следбеника. Реч јеванђеље значи добра вест, а односи се на добре вести спасења, љубави и мира које су откривене са учењем Исуса Христа. Читав Нови завет написан је на грчком, изузев Јеванђеља по Матеју, које је написано на арамејском.

Сматра се да су у проповедима, познатим као Беседа на гори, садржана основна начела Христовог учења, на којима би требало да почива целокупно хришћанство.

Јеванђеље по Матеју

Бесједа на Гори

  • besedaНачела која је првим Хришћанима поставио Исус Христ била су следећа: простодушност („Благо сиромашнима духом…“), угњетеност („Благо онима који плачу..“.), благост („Благо кроткима…“), потлаченост („Благо гладним и жеднима правде…“), милостивост („Благо милостивима…“), чистота („Благо оима који су чистога срца…“) итд.
  • На више места у тексту Беседе, Христ се позива на забране које су биле упућиване старимане убиј, не чини прељубе, не куни се криво, око за око – зуб за зуб итд. У овим забрана се препознају Десет заповести које је од Бога добио Мојсије, које су основа јудеистичког понашања и погледа на свет. Уместо начела освете и одмазде, Христ истиче начело непротивљења злу – ако те ко удари по десном образу, окрени му други. У другом Христ уместо љубави само за своје ближње, истиче начело универзалне љубави према свима. Христ сматра да његови следбеници не треба да се заклињу уопште, зато што треба да буду недвосмислени и истинити. Њихово да мора бити да, а њихово не – не. Овим Христ истиче начело истинољубивости.

Страдање и васкрсење Христово

Одломак Страдање и васкрсење Христово, за хришћански свет, једна је од најпотреснијих прича, али истовремено и најрадоснијих.

Размотрите ток Христовог суђења, од извођења пред римског намесника, Понтија Пилата, преко Јудиног покајања, Христовог неодговарања на питања суда и најзад осуде. Мотив издаје се везује за личност Јуде, који је издао место Христовог налажења и тиме га осудио на смрт. И данас се за издајника каже да је Јуда.

440px-Munkacsy_-_Christ_in_front_of_PilateНа суђењу Христ се неће бранити, зато што је свестан да је криво осуђен и да је његова улога да страда за свеколики људски род. Понтију Пилату је јасно да је Христ невин и да су га предали само из зависти, чак се диви његовој трпељивости и снази исказаној ћутањем. Понтије Пилат оставља Јеврејима да одлуче коге ће помиловати, а кога осудити – Христа или Вараву (данас се израз бараба, који потиче од овог имена, употребљава у погрдном значењу). Када их Понтије Пилат упита за шта је Христ крив, окупљени јеврејски народ ће само повикати: „Да се разапне!“, што римском намеснику јасно казује да они немају прави разлог да га осуде. Гест прања руку Понтија Пилата прати и значење његових речи: „Ја нисам крив у крви овог праведника“. Наиме, Понтије Пилат тим чином скида кривицу са себе. И дан-данас израз опрати руке од нечега значи скинути кривицу са себе.

Након осуде, римски војници сурово ће се ругати Христу. Исплеће му венац од трња и ставити на главу, као цару јудејскоме. Они ће га пљувати и тући по глави, даће му да пије сирће помешано са жучи. Снагу да све издржи Христ проналази у дубокој вери у своје учење и уверењу да страда за спас целог људског рода. Христу се ругају чак и хајдуци који су били ту разапети истог дана и часа. Јединеdownload речи које ће Христ изговорити на крсту су: „ Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Овим речима Христ исказује сумњу у себе, али не у постојање Бога. То је једна од реченица око којих постоји пуно спорења и тумачења. Рећи да га је Бог оставио, не значи порицати постојање Бога, напротив, за њега Бог и даље постоји, само Христ исказује сумњу да га је напустио.

Испуштање душе Сина Божијег прате бурне реакције природе: земља се тресла, камење распадало, а гробови отварали. Устајали су свети људи из тих гробова и улазили у свети град (Јерусалим). Сви ови догађаји послужили су као доказ присутнима који су сумњали да су разапели Сина Божијег. Христово тело, од Понтија Пилата преузеће Јосиф. Римске власти, иако су Христа сматрале лажом, ипак велику пажњу посвећују чувању његовог гроба, пошто је Христ поручио да ће после три дана васкрснути из гроба. То нам говори да ни они више нису сигурни у својој невери, зато предузимају посебне мере да се гроб затвори, тобож плашећи се да не буде опљачкан.

Vaskrsenje-480x499Радосну вест о Христовом васкрсењу Марији Магдалени и девици Марији донеће анђео, а оне ће ту вест пренети даље његовим ученицима. Христ својим ученицима поручује да преносе његово учење и да покрштавају народ, а он ће бити с њима до свршетка века и времена.


Чудо у Јабнелу, Борислав Пекић

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ, ВРЕМЕ ЧУДА – ПОГЛАВЉЕ ЧУДО У ЈАБНЕЛУ

(Књижевност старог века као тема и инспирација)

  • Борислав Пекић (1930–1992): савремени српски романсијер, приповедач, есејиста, драмски писац, сценариста изузетно богатог и разгранатог опуса; тематска усредсређеност на критику митске свести. (Значајна дела: романиВреме чуда, Ходочашће Арсенија Његована, Како упокојити вампира, Златно руно (I–VII)…; новелеУспење и суноврат Икара Губелкијана, Нови Јерусалим…; драме Генерали или сродство по оружју, Буђење вампира…)
  • Време чуда: тематска инспирација Новим заветом; критичко преиспитивање хришћанских митова. Поглавља романа су Христова чуда (Чудо у Кани, Чудо у Јабнелу, Чудо у Јерусалиму…
  • У књизи Време чуда (овде) пронађи Чудо у Јаблену и прочитај га у целости.
  • Чудо у Јабнелу: мото из Јеванђеља по Матеју, чудо излечења оболелог од губе. Развијена приповест о трагичној судбини Егле, излечене губавке, и Старом и Новом Јабнелу
  • Иронијски обрти: излечење постаје казна, узрок Еглине несреће, понижења и прогона; време ширења учења о милосрђу, праштању, љубави – време каменовања недужних
  • Пародијски тон: Христ – „он који је све ово замесио“

Осуда искључивости, предрасуда, стереотипа, подела и дискриминације међу људима по било ком основу, неправедности и нехуманости закона, неуважавања различитости, нетолеранције, нечовечности, ирационалне мржње, насиља.


Илијада и Одисеја

Постоји више Хомерових животописа, али упркос томе о његовом животу ништа се поуздано не зна. Седам се градова отимало о част да су Хомерова отаџбина. Сматра се да је Хомер слепи песник са острва Хија, који је живео око 800. године пре н. е. Што се тиче Хомеровог имена, оно је тумачено на различите начине: за неке античке стручњаке оно значи пратиоца, таоца или слепца, а постоји мишљење да оно значи састављача. Српски филолог, Милан Будимир, сматра да Хомер није лично име већ именица у значењу рапсод и поета. Ова етимологија ишла је у прилог онима који су сматрали да је Илијаду спевао један песник и онима који су сматрали да је Илијада зборник народних песама, јер им је име Хомер значило сабирач.

homerСтари су Хомеру приписивали различите песме: осим Илијаде и Одисеје, све херојске епопеје у којима је био обрађен тројански и тебански мит. Херодот први сумња у то да су све те песме заиста Хомерове. Само хомерско питање, тј. питање ауторства и настанка Илијаде и Одисеје и данас је отворено. Постоји теорија да су ти епови, заправо, низ самосталних песама без јединственог стваралачког захвата, временом испреплетен и стопљен у целину. Има много разлога да сматрамо да је бар основни облик дела створио исти аутор, али је вероватно да није исти аутор спевао и Илијаду и Одисеју. Илијада је старија и с много права Хомера можемо сматрати њеним аутором. 

Језик Хомерових епова припада јонском наречју, које се обично зове старојонско. Хомеров стих састоји се од шест дактилских стопа, те је отуд и добио име хексаметар. Првих пет његових стопа су дактили, шесту, која је увек непотпуна, трохеј, али како последњи слог сваког стиха може бити дуг или кратак, то у шестој стопи место трохеја често стоји спондеј.

Илијада обрађује период од 49/51 дан у десетој години рата Ахејаца и Тројанаца у укупно 15 696 хексаметара подељених на 24 дела према броју слова у хеленском алфабету. 

Према садржају, могу се разликовати четири дела Илијаде (о томе видети у Читанци, стра. 212–213).

Повод Тројанском рату (према митологији)
На свадбу Пелеја и Тетиде били су позвани сви богови и богиње, осим Ериде (Свађе). Зато се она наљутила, па је дошла непозвана и међу богиње бацила златну јабуку с натписом „Најлепшој”. То је била „јабука раздора”. Богиње Хера, Атина и Афродита, сматрајући свака за себе да је најлепша, посвађају се, а Див (Зевс) их пошаље младом пастиру Парису, Пријамовом и Хекабином сину, да им он пресуди. Хера је Парису обећала благо и власт ако њој додели јабуку, Атина мудрост и славу, а Афродита – најлепшу жену. Парис се приволео Афродитином обећању и њој досудио јабуку. Она му је помогла да лепу Хелену (Јелену), ћерку Зевса и Леде, а жену спартанског краља Менелаја, доведе у Троју, те се то сматра узроком Тројанског рата.

У античка времена, Грци су сматрали да су песници, божански надахнути од муза, заштитница науке и уметности. И сам Хомер веровао је у такво божанско надахнуће, па Илијаду отпочиње инвокацијом (позивањем) музе: „Гњев ми, богињо, певај Ахилеја…”.

Troy-posterМорална вредност Ахиловог лика

  • Као главни јунак Илијаде приказан је Ахилеј, син краља Пелеја и богиње Тетиде, полубог рањив само у пету. Он се расрдио јер му је Агамемнон отео омиљену робињу Брисеиду. Ахилеј је напустио рат, али се враћа у борбу након што му Хектор убија најбољег друга Патрокла.
  • Ахил је оличење херојске младости, снаге и готово божанске лепоте.
  • Његово гесло је: Свагда најбољи бити и одличан између других (6, 208)
  • Њему је суђен дуг, али неславан живот или славан, али кратак и он је одабрао ово друго: Ако останем овде и ратујем около Троје, Нема ми повратка кући, ал слава ми пропасти неће, Ако ли кући пођем у вољену очинску земљу, Нема ни славе ни дике, ал дуг ћу имати живот, Те ме неће смрт и скончање брзо затећи.
  • Иако му је мајка рекла да ће и сам погинути после Хекторове смрти, њему та мисао не ломи снагу, него га подстиче на већи подвиг
  • Не само лепотом (надмашио је и најлепшег Ахејца, Ниреја), већ и духовним и моралним држањем, уздиже се изнад осталих јунака
  • Али, страстан је и славољубив преко мере, што га гура у невоље
  • Хомер је Ахиловом личношћу осликао три врсте љубави: према родитељу (најузвишенија), према пријатељу, према жени
  • На почетку Илијаде доминантна је љубав према жени, а на крају узвишена љубав према родитељу (када га Пријам подсети на оца Пелеја који ће ускоро сахранити свог сина, Ахил се преображава и прима у шатор Хекторовог оца)
  • Тако се еп завршава идејом о љубави и помирењу. Гнев, раздор и свађа најкобнији су кад угрожавају државу и зато Хомер узриче поуку: Огњишта никако нема ни братства ни закона онај Који се радује рату у самом народу своме (9, 63–64)
  • Пре него што Троја буде освојена, Ахила ће смртно ранити Хекторов брат, Парис (то се не описује у Илијади, али је наговештен у 22. певању где то на смрти Хектор прориче Ахилу)

Опраштање Хектора, тројанског принца и Андромахе, његове жене, пред Хекторов обрачун са Ахилом, највећим ахејским јунаком (6. певање)

Овај одломак побуђује снажна осећања потресношћу тематике опрошатања пред двобој, за који знамо да ће се завршити трагично по Хектора. Речи љубави и поштовања двоје супружника, сцене идиличне породичне љубави, Андромахин страх и Хекторов понос, све то подиже и узбуркава читаочева осећања пред „буру“, која ће се у епу одиграти.

Андромаха, свесна борбене надмоћи Ахејаца, моли Хектора да не иде у бој и тако ће је учинити удовицом, а свог нејаког сина сирочетом. Андромаха у овим тренуцима размишља, пре свега, као супруга и мајка. Она има лоша предосећања у вези са Хекторовим одласком у борбу, која нарастају до те мере да је она скоро потпуно сигурна да се Хектор више неће вратити, што сцену њиховог растанка чини утолико потреснијом. Хектор, да подсетимо, иде у обрачун са нејвећим ахејским јунаком и једним од највећих јунака уопште – Ахилом. Андромахин страх мотивисан је и трагичном прошлошћу њене породице. Наиме, из њених речи сазнајемо да је Ахил убио и њеног оца, и у једном дану, седморицу њене браће, а мајку јој је учнио робињом. За Андромаху Хектор је сад сва њена породица, због чега је њен страх од губитка мужа већи. Једини ког она сада има одлази у бој са јунаком који је одговоран за пропаст читаве њене породице. Због свог страха и лошег предосећаја, Андромаха ће тражити од Хектора да не одлази у бој и остане с њом на зидинама града, а да војску, која ће чувати град од опсаде, постави на улаз.

Хектор објашњава Андромахи да је један од главних разлога његовог одласка у борбу управо осећање стида. Уколико не би отишао у борбу, не би могао погледати у очи својих суграђана – Тројанки и Тројанаца. И до сада се он храбро борио и био честит и, иако је из владарске породице, иако је потпуно свестан пропасти Троје, он не може изостати из борбе. Дочекати непријатеља у двору, иако би остао у животу, значило би његову ропску предају у руке Ахејаца. Поред тога, он би морао да гледа како му вољену супругу одводе као робље и да слуша њене вапаје. Зато више воли да га као мртвог хероја величају. Последња Хекторова жеља упућена је боговима, од којих моли владарску и херојску судбину за свог сина и честитост већу од очеве. Очекујем да ученици позитивно коментаришу Хекторову личност, као пример владара какав треба да буде – одан свом народу, честит и храбар у борби и нежан према породици.

Морална вредност Хекторовог лика

  • син Пријама и Хекубе, најхрабрији тројански јунак и врховни командант тројанске војске. Он је носилац оштре критике ахејских бораца. Хомер га приказује као много хуманијег ратника него што је Ахил
  • А кад је Хектор подлегао на мегдану, Ахејци почну мртвог да га ударају, а Ахил не поступи онако како га је Хектор заклињао него му нагрди тело
  • Хектор је личност високо моралног достојанства и човештва. Главна морална вредност Хекторовог карактера је у томе што он не ратује као његови противници из освете, похлепе за пленом, из ратоборности, већ ради одбране отаџбине и породице.

Мит о Троји је у последњих неколико година веома присутан у остварењима популарне културе. Редитељ Волфганг Петерсен је 2004. године снимио филм Троја са Бредом Питом у улози Ахила. Подсети се филма или га погледај уколико то досад ниси учинио/учинила. 

Одисеја (одломак из осмог певања Код Феачана)

Одисеја има 12 103 хексаметра, дакле, обимом је мања од Илијаде, а такође се дели на 24 књиге. Радња обухвата 40 дана, не додајући овом времену лутања која Одисеј излаже на Алкинојевом двору. Она трају десет година, али их Одисеј прича за софром и могу се схватити као епизоде. Одисеја опева како је Одисеј, вођа Итачана у Тројанском рату, после разарања Троје, десет година лутао (архетипски мотив лутања у књижевности) по свету, а за то време просци његове жене, Пенелопе, харчили му имовину и како се, напослетку, после двадесетогодишњег одсуства, вратио кући и осветио се обесним просцима.

800px-Francesco_Hayez_028Док Одисеј борави код богиње Калипсе, на острву Оргији, чезне за отаџбином Итаком, а Пенелопини просци свакодневним гозбама бестидно растурају његов дом. Напослетку, богови реше његов повратак. Овим решењем отпочиње радња Одисеје. 

Пошто је сазвао скупштину Феачана и предложио да се опреми брод за Одисеја, Алкиној прави велику гозбу и дарује Одисеја. Одисеј се опрашта с прелепом Наусикајом, која га је спасла и довела на очев двор. Демодок, слепи певач божанског гласа, пева о дрвеном коњу, помоћу којег су Ахејци преварили Тројанце и освојили Троју.

Одисеј се на гозби представља и започиње причу о својим авантурама по одласку из Троје, о разарању града Измара и Киконцима, Латофазима и киклопима. Приближивши се родној Итаки, Одисеј је неповољним ветровима враћен ка Еолу, после чега је допао у руке људождерима Лестригонцима.

Оставши без бројне посаде и са само једном лађом, грчки јунак допловљава до острва Ееје, где му је чаробница Кирка двадесет два друга претворила у свиње. Пошто је код Кирке остао годину дана, она је ипак пристала да скине чини с Одисејеве посаде и посаветовала га да, пре повратка на Итаку, пође у подземни свет и пита пророка Тиресију о својој будућности. У доњем свету Одисеј сусреће многе људе из своје прошлости: мајку, Агамемнона, Патрокла, Тантала, Сизифа… Опростивши се од Кирке, креће на Итаку, унапред спреман на невоље које га очекују: пролазак поред сирена и опасних хидри Сциле и Харибде. Усудивши се да дирну у Хелијева говеда (пошто је посада била гладна), Одисејеве другове дочека Зевсова казна, те се сви подаве у мору осим Одисеја, који сасвим исцрпљен, на остацима разбијеног брода, тек после девет дана доплови до Калипсиног острва. Тако стигне до Феачана.

odisej2

Осмо певање
ОДИСЕЈ МЕЂУ ФЕАЧАНИМА
1.
Други дан Алкиној сазива скупштину, и она реши да се
Одисеј опреми кући. Алкиној позива старешине да дођу на
опроштајну гозбу

А кад ујутро рано ружопрста осване Зора,
јаки и чили брзо Алкиној устане с одра,
и богòродни јунак Одисеј рушиград уста.
на место феачко збора што беше код бродова брзих.
А кад онамо стигну, на глатко камење седну
један крај другог близу. Атена Палада потом
хођаше кроз град слична гласнику Алкиноја храброг
снујући како би се Одисеј вратио јунак,
пред сваког човека стане и реч му прозбори ову:
„Нудер потрчите ви, старешине феачке мудре,
на место крените зборно, да странца чујете оног
штоно је доспе скоро у дворе Алкиноја храброг
пошто је по мору лут’о, на богове наличан стасом.”
Тако рече и снагу и срце сваком подстаче.
Ту се збориште брзо и седишта напуне људска
колико хитаху на збор, те многи се дивише видев
смелог Лаèртова сина; по глави и плећима њега
обли милином божанском Атена и њега још вишим
учини на очи она и крупнијим да би се тако
свима феачким срцима свидео, међу њима да би
способан и величанствен у такмичењима многим
победу однео, на која Феачани позваше њега.
А кад се сакупе веће и кад се на искупу нађу
устане онда Алкиној и рекне у скупштини ово:
„Чујте ме сада ви, старешине феачке мудре,
да вам саопштим што ми у грудма наређује срце.
Овај незнани странац у дворе долута моје
на знам са источних да л’ је или са западних страна;
опрему тражи и моли решење да чврсто нам буде;
а ми, по навици старој, убрзајмо повратак њему.
Никога другога нема, у моју кућу ко стигне,
да би остао дуго и жалио одласка ради!
Зато црницу лађу на пучину гурнимо дивну,
лађу првòпловку, нек се педесет и два изаберу
момка у народу, што су јунаци најбољи давно.
А кад потом весла уз клинове вежете чврсто,
онда остав’те лађу и у кућу дођите моју
брзо на гозбу, а ја ћу приредити довољно за све!
Момцима то наређујем, остали који сте овде
ви жезлоноше, ви старешине, у лепи мој дом
дођите, странца да оног у двору гостимо нашем,
да не одрекне нико! Певача позов’те божанског
оног Демодока, бог што га обдари песмом, да њоме
људе весели како у грудма га светује срце!”
Рече и похита напред, а за њим жезлоноше пођу,
а по оног певача божанског отиде гласник.
Изабраних момака педесет и два оду
тада по наређењу на жале трепетљивог мора;
а кад момци до лађа и до мора стигоше веће,
лађу отисну црну у слану дубину онде,
јарбол положе потом и једра на лађу црну,
весла затим припремив у кожне их уметну гужве,
како све иде по реду, и бела развију једра.
Сидро у дубину спусте и пошто изврше све то,
пођу у велики дом Алкиноја, мудрог јунака.

Извор:
Хомер. Одисеја.
Превео: Милош Ђурић.
Београд: Завод за уџбенике, 2002,
стр. 155–156.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

Народна књижевност јавила се још у прадавна времена када се уобличавао људски говор. Одредница народно говори о колективности овог типа стваралаштва. А одредница усмено о начину настанка и преношења ове ових творевина – с колена на колено. У обликовању сваке поједistorija2иначне песме, приповетке или неке друге творевине, услед преношења усменим путем, учествовало би више појединаца, па због тога кажемо да су она колективна, јер не постоји ниједан појединачни аутор ког бисмо издвојили и не можемо утврдити допринос различитих аутора (у њеном преношењу с колена на колено). 

Основне одлике:

Синкретизам; Варијантност (Дијахронијске варијанте: последица преношења усмених садржаја кроз време; Жанровске варијанте: исти мотив у делима различитих књижевних врста; Формулативност

Формулативност – садржински облици

Формулативност – изражајни облици

  • Мотиви, склопови мотива, фабуле (животиње помагачи у невољи, кршење забране, женидба с препрекама…)
  • Типски ликови (вила, змај, трећи брат у бајкама, зла маћеха…)
  • Устаљени описи и ситуације (мегдани, описи ратника, седлање коња…)
  • Стилске фигуре (стални епитет словенска антитеза…)
  • Ритмички и метрички обрасци
  • Композициони модели
  • Иницијалне и финалне формуле (устаљени почеци и завршеци)

Марко Краљевић и брат му Андријаш

  • Бугарштице: народне епске песме дугога стиха – најстарији слој наше усмене епике
  • Бугарити – тужно певати
  • Стих: 12–20 слогова (обично 15 или 16 слогова), припев (рефрен) од 5 или 6 слогова
  • Догађаји и епски јунаци из XIV и XV века (Марко Краљевић, кнез Лазар, Милош Кобиловић, кнегиња Милица, Сибињанин Јанко, Бранковићи, Јакшићи итд.)
  • Марко Краљевић (1331–1395), српски средњовековни владар, син Вукашина Мрњавчевића, столовао у Прилепу; као турски вазал, погинуо у бици на Ровинама
  • Епски атрибути: коњ Шарац, буздован, сабља…
  • Запис Петра Хекторовића (Хвар, 1555/1556)
  • Интернационални сиже о сукобу међу браћом и братоубиству
  • Узрок сукоба: коњ – епски атрибут, симбол друштвеног и породичног статуса
  • Андријаш: жртва братоубиства, племенит, частан, већи јунак од Марка, одани и осећајни син и брат; прекорева, али и прашта ® породична љубав као највиша вредност
  • Алегоријска слика смрти: метафоре туђе земље, „гиздаве девојке“, „биља непознаног“, вина заборава
  • Марко: силовит, плаховит, необуздан, заслепљен гневом и похлепом; ћутање – знак кајања
  • Баладични елементи: породични односи, братска и синовљева љубав, лирски интониран Андријашев опроштај са братом и животом, трагичан расплет
Формулативност – садржински облициФормулативност – изражајни облици
* Мотиви сукоба међу браћом и братоубиства
* Симболика јелена
* Опис убиства
* Веровања о оностраном свету и смрти
* Стални епитети (јуначка мајка, гиздава девојка, свитла сабља, потихора бесијаше, мили брајене…)
* Словенска антитеза
* Обраћање „дружини“
* Финална формула

ДИОБА ЈАКШИЋА

  • Епске песме старијих времена о догађајима после Косовског боја до пада Зете под турску власт (покосовски циклус/тематски круг): песме о смедеревским и сремским Бранковићима (деспот Ђурађ и Јерина и њихове војводе, Змај Огњени Вук, Сибињанин Јанко, Секула, браћа Јакшићи) ® тематско-мотивска хетерогеност тематског круга, атмосфера „последњих времена“ и песимизам, шири историјски сукоби пројектовани на лични и породични план
  • Диоба Јакшића, Јакшићи кушају љубе, Болани Дојчин, Женидба Максима Црнојевића, Смрт војводе Кајице, Маргита дјевојка и Рајко војвода…
  • Варијантност; дијахронијске и жанровске варијанте
  • Интернационални мотив сукоба браће око наследства /плена и братоубиства заједнички варијантама Диоба Јакшића и Опет Диоба Јакшића

Диоба Јакшића

  • Уметничка функција приповедне ситуације: причу о завади и помирењу браће казује звезда Даница ® овоземаљско збивање сагледано из небеске перспективе (етичка трансценденција)
  • Праведна подела главног дела наследства  – сукоб око коња и сокола као симбола престижног статуса у феудалној и породичној хијерархији, власти, моћи и ратничког умећа
  • Молитвена чаша: симбол породичне љубави, топлине, склада, слоге, узајамног поштовања као највише животне вредности
  • Дмитар: себичан, кукавица, безочан, лакомислен, непромишљен, нагао, плаховит, искључив, заслепљен жудњом за престижом у друштву и породици; кајање, грижа савести
  • Анђелија: разборита, мудра, племенита, доследна, пожртвована, самопрегорна, постојана, честита, искрена, осећајна
  • Богдан: емпатичан, осећајан – дирнут Анђелијиним даром, љубављу и поштовањем; препознаје и прихвата вредност породичних веза
  • Драмска композиција
  1. пролог – сусрет Месеца и звезде Данице;
  2. експозиција – завада браће око коња и сокола;
  3. заплет – Дмитрова заповест Анђелији да отрује Богдана;
  4. кулминација – Анђелија деверу дарује молитвену чашу и мири браћу;
  5. перипетија – Дмитар у лову;
  6. расплет – Анђелија обавештава Дмитра да га је измирила са братом.

Опет Диоба Јакшића

Вино пију два брата Јакшића:
Јакшић Митар и Јакшић Шћепане;
А пошто се напојише вина,
Шћепану је Митар бесједио:
„Хајд’, Шћепане, у лов да идемо;
„Јесам јуче био у планину,
„Ранио сам плавога јелена,
„Не ће мо л’ га данас уфатити.“
Но му Шћепан ријеч бесједио:
„Ја не могу ходит’ планинама,
„Љуто ме је забољела глава.“
Митар скочи на ноге лагане,
Па он узе хрте и загаре,
Сам отиде у лов у планину.
А Шћепану љуба бесједила:
„Чујеш ли ме, драги господару!
„Одијели Митра брата свога,
„Ал’ ће ти се замакнути љуба
„О конопцу у твоје дворове“
Шћепан њојзи ријеч бесједио’
„Мучи љубо, срећу изгубила!
„С киме ћемо Митра одијелит’,
„Кад он нема ни сестре, ни мајке,
„За љубу му ни помена није?“
Кад навече нојца долазила,
Али Митар из планине дође,
Њему Шћепан ријеч говорио:
„Ходи, Митре, да се дијелимо.“
Цикну Митар. како змија љута.
„А с ким ћеш ме, брате, одијелит’?“
Друга њему бити не могаше,
Но се браћа сташе дијелити,
И најприје овце дијељаху:
Шћепан узе првојагњенице,
Митру даје старе очупане;
Па стадоше дијелити благо.
Шћепан узе гроше и дукате
И на голо крупне талијере,
Митру даје паре и динаре,
Ту је Митар ријеч говорио:
„Узми, брате, честити ти били’
„Свакојако трговац нијесам.“
Кад стадоше дијелит’ оружје
Шћепан узе ново и свијетло,
Митру даје старо испрскало,
Ту је Митар ријеч говорио:
„Узми, брате, честито ти било’
„Свакојако делија нијесам.“
Од свашта му даје дијо криви.
Па с’ ондолен Митар подигнуо,
И најави овце очупане,
Поведе их Звијезди планини,
Ту Је Митар чардак направио,
И ту стаја за девет годинах,
На хиљаду овце укрдио.
А Шћепан је, Бог зна, опразнио,
Празан сједи, ништа не имаде,
Њему вјерна љуба говорила:
„О Шћепане, драги господару!
„Јес’ ли чуо, како љуђи кажу:
„Ка’ је Митар овце укрдио?
„Хајде узми коња и оружје,
„И отиди Митру на чардаку,
„Позови га у лов у планину,
„Нек запане Митар на путове,
„Ти му хајкни звјерад из планине,
„Нажени му срне и јелене,
„Не ће ли га јелен разбучити,
„Да ти буде пред љуђма исправа,
„Па његове ти дојави овце,
„Не бисмо л’ се од рђе отели.“
То је Шћепан љубу послушао,
И отиде зеленом планином;
Кад се Митру примакнуо близу,
Али Митар у свијару свири,
У свијару брата поменује.
Кад то зачу Јакшићу Шћепане,
Он се јави Митру брату своме.
Скочи Митар, познаде Шћепана,
Руке шире, у лица се љубе,
И за братско питају се здравље,
Па су оњен нојцу боравили.
А кад свану и ограну сунце,
Отидоше у лов у планину,
Шћепан хајка, а Митар западе,
Нагна њему плавога јелена;
Но је Митру добра срећа била,
Од њега је јелен узбјегнуо,
На Шћепана брзо долазио,
Шћепан му се на пут учинио,
Но га јелен рогом доватио,
Грдну му је рану начинио,
Виде му се црне утробице,
Паде Шћепан насред друма пута;
К њему брзо Митар доскочио,
И пуштио крвцу од образах,
Па га бачи на плећи широке,
Донесе га својему чардаку,
Па с овацах саломи чактаре,
Брата бачи дору у рамена;
Њега ћера, а најави овце,
А све рони сузе од образах,
Докле дође на своје дворове.
А изљезе Шћепанова љуба,
Да сусрете господара свога;
Кад ђевера Митра угледала,
Од њега је главу занијела;
Унесе га Митар у дворове,
Па набави од мора ећима,
Свога брата од ранах извида.
Кад се Шћепан на ноге дигнуо,
Митру брату ријеч говорио:
„Ходи, Митре, да се осветимо!“
Па увати вјереницу љубу,
Извади јој обје очи црне,
Па јој даде тојагу у руке,
Нека проси, да се љебом рани.

  • Узрок неслоге и сукоба око наследства – Шћепанова љуба (садржајна формула: типски лик неверне/зле жене)
  • Мотив плавог јелена: јелен – симбол невине жртве, али и брзине, окретности, смелости, снаге, исконске чистоте, плодности, раста и поновног рођења; симболика плаве боје: духовност, срећа, бескрај, слобода, идеал, сан
  • Контрастно постављени ликови браће:
  • Митар: помирљив, смирен, искрен, честит, скроман, несебичан, радин и предузимљив, одан брату и породици до самопрегора, спреман на опроштај; породичну љубав и слогу чува као највишу, неприкосновену животну и моралну вредност
  • Шћепан: незрео, морално нестабилан, поводљив и подложан рђавом женином утицају, подмукао, безобзиран, себичан, завидљив, похлепан, окрутан, насилан, неспреман да прихвати кривицу и одговорност за своје одлуке
  • Драмска композиција:
  • 1. експозиција – Шћепаново одбијање да са братом иде у лов на плавог јелена;
  • 2. заплет – неправедна деоба иметка и Митров одлазак из дома, на „Звијезду планину“;
  • 3. кулминација – план о убиству брата у лову;
  • 4. перипетија – Шћепаново рањавање у лову;
  • 5. Шћепаново оздрављење уз Митрову помоћ и кажњавање зле љубе
Сличности и разлике међу варијантама
Тематско-мотивски и структурни чиниоци варијанатаДиоба ЈакшићаОпет Диоба Јакшића
Место збивањаНебо, Бијоград, планинаНеименовано насеље, Звијезда планина
Трајање радњеТри данаДевет година
Узрок сукоба међу браћомВласништво над коњем и соколомЗлоба, мржња и пакост Шћепанове љубе
Имена ликоваДмитар, Богдан, АнђелијаМитар, Шћепан, неименована Шћепанова жена
Мотиви са симболичним значењемКоњ и соко, молитвена чашаПлави јелен
Драмска композиција++
Баладични елементи++–
Унутрашња преживљавања ликова+
Мотивација промене става према братоубиствуДмитар: осећај усамљености и немоћи у лову, соколове речиШћепан: суочавање са смрћу, Митрова оданост и пожртвованост
Заштитници породичних вредностиЖена / АнђелијаЈедан брат / Митар
Значење расплетаПомирење браће и спознаја важности слоге и узајамног поштовања у породици, превага љубави и нематеријалних вредности, потпуно остварење породичног склада, среће и мира, емотивна и етичка катарзаПомирење браће и спознаја важности слоге и узајамног поштовања и љубави у породици; ипак, Митрова сурова освета жени лишава песму утиска емотивне и етичке катарзе којим зрачи расплет Диобе Јакшића

Комади од различнијех Косовскијех пјесама

Цар Мурате у Косово паде,
Како паде, ситну књигу пише,
Те је шаље ка Крушевцу граду,
На кољено Српском кнез-Лазару:
„Ој Лазаре, од Србије главо!
„Нит’ је било, нити може бити:
„Једна земља, а два господара;
„Једна раја, два харача даје;
„Царовати оба не можемо,
„Већ ми пошљи кључе и хараче,
„Златне кључе од свијех градова,
„И хараче од седам година;
„Ако ли ми то послати не ћеш,
„А ти хајде у поље Косово,
„Да сабљама земљу дијелимо.“
Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, грозне сузе рони.

II.

Да је коме послушати било,
Како љуто кнеже проклињаше:
„Ко не дође на бој на Косово,
„Од руке му ништа не родило:
„Ни у пољу бјелица пшеница,
„Ни у брду винова лозица!“

III.

Славу слави Српски кнез Лазаре
У Крушевцу Мјесту скровитоме,
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића.
И осталу сву господу редом,
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв’је Српске војводе:
Једно ми }е Косанчић Иване.
А друго је Топлица Милане.
Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи Српској:
„Коме ћ’ ову чашу наздравити?
„Ако ћу је напит’ по старјештву,
„Напићу је старом Југ-Богдану;
„Ако ћу је напит’ по господству,
„Напићу је Вуку Бранковићу;
„Ако ћу је напит’ по милости,
„Напићу је мојим девет шура,
„Девет шура, девет Југовића;
„Ако ћу је напит’ по љепоти,
„Напићу је Косанчић-Ивану;
„Ако ћу је напит’ по висини,
„Напићу је Топлици Милану;
„Ако ћу је напит’ по јунаштву,
„Напићу је војводи Милошу.
„Та ником’ је другом напит’ не ћу,
„Већ у здравље Милош-Обилића:
„Здрав Милошу, вјеро и невјеро!
„Прва вјеро, потоња невјеро!
„Сјутра ћеш ме издат’ на Косову,
„И одбјећи Турском цар-Мурату;
„Здрав ми буди! и здравицу попиј:
„Вино попиј, а на част ти пехар!“
Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
„Вала тебе, славни кнез-Лазаре!
„Вала тебе на твојој здравици,
„На здравици и на дару твоме;
„Ал’ не вала на такој бесједи,
„Јер, тако ме вјера не убила!
„Ја невјера никад био нисам,
„Нит’ сам био, нити ћу кад бити,
„Него сјутра мислим у Косову
„За ришћанску вјеру погинути,
„Невјера ти сједи уз кољено,
„Испод скута пије ладно вино:
„А проклети Вуче Бранковићу.
„Сјутра јесте лијеп Видов данак,
„Виђећемо у пољу Косову,
„Ко је вјера, ко ли је невјера
„А тако ми Бога великога!
„Ја ћу отић’ сјутра у Косово,
„И заклаћу Турског цар-Мурата,
„И стаћу му ногом под гроце;
„Ако ли ми Бог и срећа даде,
„Те се здраво у Крушевац вратим,
„Уватићу Вука Бранковића,
„Везаћу га уз то бојно копље,
„Као жена куђељ’ уз преслицу,
„Носићу га у поље Косово.“

IV.

„Побратиме, Косанчић-Иване!
„Јеси л’ Турску уводио војску?
„Јели млого војске у Турака?
„Можемо ли с Турци бојак бити?
„Можемо ли Турке придобити?“
Вели њему Косанчић Иване:
„О мој брате, Милош-Обилићу!
„Ја сам Турску војску уводио,
„Јесте силна војска у Турака;
„Сви ми да се у со прометнемо,
„Не би Турком ручка осолили:
„Ево пуно петнаест данака
„Ја све ходах по Турској ордији,
„И не нађох краја ни хесапа:
„Од мрамора до сува јавора,
„Од јавора, побро, до Сазлије,
„До Сазлије на ћемер ћуприје,
„Од ћуприје до града Звечана,
„Од Звечана, побро, до Чечана,
„Од Чечана врху до планине,
„Све је Турска војска притиснула:
„Коњ до коња, јунак до јунака,
„Бојна копља као чарна гора,
„Све барјаци као и облаци,
„А чадори као и снегови;
„Да из неба плаха киша падне,
„Ниђе не би на земљицу пала,
„Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
„Уватио и Лаб и Ситницу.“
Још га пита Милош-Обилићу.
„Ја Иване, мио побратиме!
„Ђе је чадор силног цар-Мурата?
„Ја сам ти се кнезу затекао,
„Да закољем Турског цар-Мурата,
„Да му станем ногом под гр’оце.“
Ал’ говори Косанчић Иване:
„Да луд ти си, мио побратиме!
„Ђе је чадор силног цар-Мурата,
„Усред Турског силна таобора,
„Да ти имаш крила соколова,
„Пак да паднеш из неба ведрога,
„Перје меса не би изнијело.“
Тада Милош заклиње Ивана:
„О Иване, да мој мили брате,
„Нерођени, као и рођени!
„Немој тако кнезу казивати,
„Јер ће нам се кнеже забринути,
„И сва ће се војска поплашити,
„Већ овако нашем кнезу кажи:
„Има доста војске у Турака,
„Ал’ с’ можемо с њима ударити,
„И ласно их придобит’ можемо;
„Јера није војска од мејдана,
„Већ све старе хоџе и хаџије,
„Занатлије и младе ћарџије,
„Који боја ни виђели нису,
„Истом пошли, да се љебом ране;
„А и што је војске у Турака,
„Војска им се јесте побољела
„Од болести тешке срдобоље,
„А добри се коњи побољели
„Од болести коњске сакагије.

V.

„Који оно добар јунак бјеше,
„Што један пут бритком сабљом мане,
„Бритком сабљом и десницом руком,
„Пак двадесет одсијече глава?“ –
„Оно јесте Бановић Страхиња?“ –
„Који оно добар јунак бјеше,
„Што два и два на копље набија,
„Преко себе у Ситницу тура?“
„Оно јесте Срђа Злопоглеђа.“ –
„Који оно добар јунак бјеше
„На алату коњу великоме
„Са крсташем у руци барјаком,
„Што сагони Турке у буљуке
„И нагони на воду Ситницу?“ –
„Оно јесте Бошко Југовићу.“

  • Косовска епика, косовски тематски круг (циклус): Косовска битка, 1389. г.
  • Цар Лазар и царица Милица, Пропаст царства српскога, Комади од различнијех косовскијех пјесама, Мусић Стеван, Косовка Дјевојка, Смрт Мајке Југовића
  • Лазарица – народне песме о кнезу Лазару и Косовском боју
  • Несагласност историјских чињеница и предања о боју на Косову

I–II (Кнежева клетва)

  • Долазак Мурата на Косово, писмо у којем се захтева предаја и прети нападом
  • Лазарева дилема; клетва која истиче судбоносни значај битке и одлучан отпор

III (Кнежева вечера)

  • Библијски мотив Тајне вечере (мотиви издаје и издајника, верности, жртве; интернационални мотив вечере пред бој и оклеветаног јунака; хришћански контекст)
  • Хронотоп: Лазарева слава, Крушевац – „место скровито“
  • Каталог јунака: супротстављање феудалног и универзалног етичког кодекса и система вредности
  • Атмосфера сплетки, клевета, прикривених сукоба, узајамног неповерења
  • Милош Обилић: одан владару и отаџбини, храбар, витез, речит, отворен, одрешит, самоуверен, духовит…
  • Вук Бранковић: притворан, подмукао, кукавица
  • Контрасти – исходиште драмског набоја у песми са неразвијеном радњом:
Лазарева беседа (здравица)Милошева беседа (здравица)
Милош јунакМилош издајник
Верност, оданостНеверност, издајство
Јунаштво, витештвоПодмуклост, кукавичлук
ОтвореностПритворност
МилошВук
Исказивање, испољавањеЋутање, прикривање
ГосподаГосподичићи

IV (Косанчић Иван уходи Турке) Бројност и надмоћ турске војске (хиперболе, поређења, набрајања, палилогија) – одлучност ратника да се супротставе силном непријатељу

V (Три добра јунака) Ток битке, јуначки подвизи Бановић Страхиње, Срђе Злопоглеђе, Бошка Југовића;

Ропство Јанковић Стојана

Јанковић Стојан био је ускочки предводник у Равним Котарима, у млетачкој служби. Син је сердара Јанка Митровића. Истакао се у борби против Турака у другој половини XVII века. Погинуо је код Дувна. Добио је високо одликовање и млетачко племство. Његова кула и данас постоји у околини Задра.

Ропство Јанковић Стојана не пева о робовању славног ускока, већ о Стојановом повратку кући и околностима које је ту затекао. О похараним дворима Стојана Јанковића и младој жени која је била с њим у браку само недељу дана, пре него што су га заробили Турци и одвели у Стамбол, казује се на почетку песме. Међутим, и након девет година Стојану и Илији ништа од снаге није изгубила жеља да се врате свом дому. Стојан је очигледно мучен стрепњама какве ће околности затећи у свом дому. Види се то по његовој одлуци да најпре оде своме винограду. Он верује да ће по ономе што у свом винограду буде затекао моћи да предвиди ко га чека у дому. Како се они у дому односе према винограду који је засадио биће за Стојана поуздан знак колико је у њима остало љубави према њему и да ли су га заборавили. У винограду Стојан затиче мајку која га не препознаје и слуша њену тужбалицу. Потом се распитује о разлозима њене ожалошћености. Мајка више жали за снахом него са сином, зато што је за девет година Стојановог робовања снаха својим присуством и љубављу, саучествовањем у мајчином болу и истрајношћу у чекању Стојановог повратка, помогла да се одржи зрно наде и у мајци. Мајка жали и због неостварене љубави између свог сина и снахе, због тога што околности нису дозволиле да Стојан ужива у злату које је себи довео. Стојан од мајке сазнаје да је Јела верно чекала девет година. Тиме је мотивисана песма коју ће Стојан запевати у своме дому и њоме се обратити својој жени Јели. Оним што је од мајке чуо мотивисана је Стојанова одлучна намера да жени не дозволи да развије гнездо које је свијала девет година. Сликом ластавице која је девет година предано свијала своје гнездо Стојан жени посредно казује да је већ сазнео о њеној верности, љубави и патњи, као и о љубави коју је пружала његовог мајци. А слика сокола који је изненада долетео и одлучио да спречи ластавицу у њеној невољној намери да развије своје гнездо, послужила је Стојану да Јели посредно открије своје намере, своју љубав и жељу да заједно осете топлину породичног дома. Обраћајући се у својој тужбалици снахи Јели, мајка открива шта ју је снажило и подизало за дугих девет година Стојановог ропства. Мислећи да сада остаје и без Јелиног присуства и саучествовања у љубави, надању и боли, мајка осећа да нема више снаге да поверује издржи и да настави да верује. Њена смрт проузрокована је неочекиваном срећом. Трагичан тренутак мајчине смрти је ситуација у којој љубав најизразитије исказује своју моћ над човеком.

Компаративни приступ делима Ропство Јанковић Стојана и Одисеја

Историјски податак о његовом четрнаестомесечном робовању у Цариграду, с још једним ускоком, и повратак уз откуп уклопио се у интерационалну тему о дугом одсуствовању мужа, његовом изненадном повратку баш на дан женине преудаје и о срећном препознавању. То је интернационални (лутајући мотив) мужа на свадби своје жене.

Стигавши у свој завичај, Одисеј, кога је Атена прерушила у просјака, долази најпре верном другу, Еумеју, свињару и од њега дознаје какве су прилике на двору. Дошавши у свој дом преобучен у просјака, Одисеја Пенелопини просци дочекају с грдњом, али се за њега заузима Пенелопа надајући се да ће од њега сазнати нешто о Одисеју. Кад су се просци увече разишли, Одисеј се састаје са Пенелопом, али јој се још не одаје. Кад је дошао пред кућу, најпре га је препознао пас Арс и од радости скапао, а мало касније, перући му ноге, препознала га је стара дадиља Еуриклија, по младежу на нози. Пошто је Пенелопа изјавила просцима да ће поћи за оног који са Одисејевог лука баци стрелу кроз уха дванаест редом постављених секира, просци то покушавају, али ниједан не може чак ни лук да затегне. На Пенелопину и Телемахову жељу, и Одисеј добија лук, натегне га и баци кроз све секире. Тада се Одисеј разоткрива и стрелама поубија све просце. Осветивши се неверним слугама и слушкињама, одаје се напослетку и Пенелопи, која се тек после искушавања по неким само њима знаним тајнама, увери да је он заиста њен муж. Тада Одисеј одлази свом оцу Лаерту, затиче га у воћњаку и открива му се. Итачани који стају на страну просаца, побуне се, али их Одисеј са својима надвлада, па се једни и други помире. Дакле, као Илијада, и Одисеја се завршава идејом помирења. Јанковић Стојан се не свети жениним сватовима, не игнорише њихово питање шта ће они за благо које су потрошили док су испросили његову жену, за разлику од античког хероја Одисеја који убија Пенелопине просце. Овим је мотив љубави у песми развијен и у мотив човекољубља.

Народна бајка Змија младожења. Словенска митологија (одредница змија)

Народна бајка Змија младожења припада кругу књижевних дела која обрађују тему о браку са бићем које мења облик (Зевс је често мењао облик; златне паунице се претварају у прелепе девојке)

  • Један од интернационалних мотива је мотив чувања тајне. Често се појављује у приповеткама и бајкама (Немушти језик). У вези је са интернационалним мотивом кршења забране који је, такође, широко распрострањен.

Мотив змије младожење је, такође, интернационални. Заједнички елементи у причама са овим мотивом су:
– жеља за породом и чудесно зачеће
– змија жели да се ожени
– просидба и услови тазбине
– метаморфоза
– кршење табуаи последице спаљивања кошуљице

Руска народна бајка Царева кћи жаба

У једном далеком царству живео је један цар који је имао три сина. Како су синови били неожењени, он им нареди да одапну своје стреле, и где која падне, на том месту да се ожене девојком. Али стрела најмлађег царевића Ивана, одлете у мочвару и паде право пред жабу.

Принцеза Жаба је идеална жена: паметна и лепа, разборита и сналажљива, штедљива и верна. Поред тога, бави се још и враџбинама и има на располагању читаву војску дадиља, тако да за њу не постоје немогуће ствари и препреке. Осим једне: по наредби њеног моћног оца, приморана је да три године проведе у облику жабе, како се и приказује свом драгом – Ивану Царевићу.

Кроз истоимену бајку се провлачи читав низ класичних бајковитих елемената заплета: постоји и ритуал – царевић налази жабу помоћу одапете стреле, као и мотив кршења забране – Иван спаљује жабљу кожу и тако губи своју вољену, због чега му предстоје велика искушења, и пролазећи кроз њих он успева да поново поврати своју драгу.

СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ

ПОЕТИКА СРЕДЊОВЕКОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ (више у Читанкама, страна 228 – 231 )

  • Средњовековна (феудална књижевност) настајала је у Европи након пада Западног римског царства и трајала све до краја 14. и почетка 15. века, када су се огласили први хуманисти, ширећи нове погледе на свет и место човека у њему. Наводе се две године – од 313. године, када је хришћанство постало државна религија Римског царства, до 1453. године, када је Цариград као источно седиште царевине пао у власт нове, Отоманске империје.
  • Развија се под окриљем цркве, под њеним утицајем уз развој хришћанства

образовање – везује се за манастире и цркве

источни културни утицај              западни културни утицај

Цариград (грчки језик)                     Рим (латински језик)

духовна (богослужбени језици) и световна (народни језици) књижевност

књижевне врсте: беседе, житија, апокрифи, слова, похвале, молитве, летописи

Мирослављево јеванђеље је прва ћирилска књига српске редакције из 12. века. Написано је на пергаменту лепим ћириличним уставним словима и украшено стилизованим иницијалима и минијатурама у боји и злату. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а УНЕСКО га је 2005. уврстио у своју библиотеку Памћење света, чиме је сврстано међу 120 највреднијих дела које је створила цивилизација.

Свети Сава: Житије Светога Симеона (одломак)

Житије светог Симеона Немање представља највреднији спис Светог Саве. Житије има једанаест поглавља. Првих седам поглавља представља образац хагиографске књижевности. У осмом и деветом поглављу, Свети Сава је највише одступио од канонске обраде овог жанра и дао свом литерарном таленту великог размаха. Житије светог Симеона је део Студеничког типика. У њему преовлађује религиозно-библијска тематика, али више од тога он приказује драму једног човека.

Анализирани одломак из Житија Светог Симеона приказује Симеонов одлазак и боравак на Светој Гори и његову изненадну болест и смрт. У суштини, у читавом животопису, Сава је највећу пажњу посветио овим догађајима у животу Симоновом – одрицањем од престола и растанком од живота. И један и други растанак Симеон подноси мирно и скрушено, у чему се огледа његова величина и слава.

Симеон на Свету Гору одлази са жељом да „као пастир потражи одбегло јање“, тј. да проведе време са својим одбеглим сином Савом. Иако је испрва морао измолити да буде примљен, Симеон ће са својим сином Савом добити место у манастиру Ватопеду. За време годину и по дана његовог боравка на Светој Гори, Симеон ће, по сведочењу свог сина, задобити дивљење осталих монаха због своје смерности и кроткости. Симеон је, заправо, монасима преносио учења светих јеванђеља. Ученици се присећају цитата Беседе на гори из Јеванђеља по МатејуБлаго сиромашнима духом, јер њихово је царство небеско; Благо кроткима, јер ће земљу наследити, итд.

Изненада, Симеон ће почети да побољева и предосећајући скору смрт, како се сматра да духовници то често могу да предосете, Симеон ће осетити потребу да свом не само биолошком, него и духовном наследнику преда поуке за живот. Симеонове поуке односе се махом на уклањање од сваке врсте греха и суђења људима. Симеон своме Сину тражи да се узда у разум и премудрост и да се чврсто држи свога пута, не скрећући са њега нипошто. Сави ће Симеон поручити да не покушава да прекорева безумне и да их поправља, већ да упозорава премудре на уклањање од греха.

За Саву Симеон је учитељ, добри пастир, благоверни и дивни муж, праведни и блажени отац. Међутим, Сава га никад не назива светитељем, зато што у време писања овог житија, Симеон још није био канонизован у светитеља. Према томе, Сава није писао житије светитеља, већ животопис владара и монаха. Због тога Савин наслов списа гласи Живот господина Симеона. У односу на њега Сава себе доживљава као блудног сина, пуног срама, злим делима својим посрамљеног итд. Симеон се од застрашујућег владара претвара у преподобног, чиме се указује на пролазност и скрушеност сваког људског бића пред смрћу.

Иако је Симеон сина два пута благосиљао, Сава ће измолити и трећи, симболички благослов Симеоновим наследницима. Тај Симеонов благослов садржи најлепшу и најхуманију поруку овог житија – Имајте љубав међу собом. Међутим, оно се нагло претвара у најстрашнију клетву за оне који одступе од онога што им је наредио – гнев Божији нека прогута њега и семе његово. Симеон, из Савине визуре, као да предосећа заваду синова око престола. Супротно претходној острашћеној и претећој клетви, Симеон ће сина, након тога, замолити да му припреми самртни лежај, очекујући своју скору смрт.

  • прво лице, дијалог;
  • плетеније словес – стил карактеристичан за српску књижевност краја четрнаестог и почетка петнаестог века. Oсновна одлика је управо плетење — преплитање слова у тексту, где се у додиру речи постиже уметнички ефекат код слушаоца и читаоца. Ништа се не казује изричито, него је све на нивоу наговештаја и асоцијација.
  • драмски и мемоарски елементи
  • благослов и клетва

Теодосије: Житије Светог Саве

(одломак: Бег на Свету Гору)

Поред Доментијана, Теодосије други најпознатији писац житија о Светом Сави, а о њему има мало биографских података (светогорски монах, Доментијанов ученик).

Анализирани одломак из Теодосијевог Житија Светог Саве приказује Растково бекство у манастире Свете Горе, потеру коју за њим, потом, шаље Стефан Немања и Растково замонашење и постајање монахом Савом. Стефан Немања шаље потеру за својим сином, зато што је он побегао мимо било чијег знања и дозволе. У тренутку када бива примећен како шета непострижене косе, дакле незамонашен, људи из потере ипак зазиру да га једноставно зграбе и силом врате оцу, зато што је Растко био владарски син и сам владар хумске области.

Војвода покушава у Растку да изазове сажаљење према родитељима који су у жалости због његовог одласка. Међутим, и у тим тренуцима, Растко предлаже војводи да се га остави на миру и омогући да истраје у својој намери, позивајући се на братску љубав и уверавајући га да ће сам писати оцу и одвратити га од намере да казни потеру која се вратила без свог плена. Због тога што су га затекли незамонашеног, како верује војвода, по вољи божијој, али и због страха од силног Стефана Немање, неће бити прихваћен Растков предлог.

Будући монах Сава прибегава својеврсној превари. Прво ће им спремити богату трпезу, а онда ће им уморним и окрепљеним храном у недоглед продужавати читање јутарње молитве, све до тренутка док од умора и гозбе не заспе. Тај тренутак искористиће да га игуман манастира замонаши, обукавши га у ризу и постризавши му косу. Најдраматичнији моменат у овом приповедању је управо сам тренутак замонашења, који делује као одломак неког узбудљивог авантуристичког романа, који говори о авантурама храбрих јунака, а не будућих монаха. Теодосијев стил је у тим надраматичнијим тренуцима много другачији од карактеристичног стила житијне књижевности (упоредити га са Житијем Светог Симеона). Теодосије приповеда много животније и ближе световној, народној књижевности.

Јефимија: Похвала кнезу Лазару

Прва жена у српској књижевности уопште била је монахиња Јефимија, чије је световно име било Јелена. Као рођака цара Душана, Јефимија је своје уметничко и књижевно образовање стекла на двору царице Јелене. Била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића, који је заједно са својим братом, српским Краљем Вукашином (оцем Марка Краљевића), погинуо у Маричкој бици. Њихов син Угљеша Деспотовић умро је када је имао само четири године. Њему је Јефмија посветила дело Туга за младенцем Угљешом. Све ово утицало је на то да се Јелена замонаши и постане Јефимија. Након Маричке битке (1371.) па све до смрти кнеза Лазара, Јефимија је живела на двору кнеза Лазара. Након Косовске битке, у тешким друштвеним околностима, Јефимија је уз књегињу Милицу, настојала да учини све како би се превазишли губици и помогло Лазаревим потомцима и народу.

Текст Похвале кнезу Лазару извезен је позлаћеном жицом на пурпурном комаду материјала велиничне 67 x 49. Покров за гроб кнеза Лазара био је намењен манастру Раваница, али је током Велике сеоба Срба и покров и ћивот однет у фрушкогорски манстир Врдник. За време Другог светског рата, донесени су у Београд. Покров је данас изложен у Музеју Српске православне цркве, а Лазареве мошти у Саборној цркви.

Најзначајнија дела монахиње Јефимија, заправо нека врста синкретичне уметности. Туга за младенцем Угљешом изведена је као натпис на двострукој иконици. Мољење Господу Исусу Христу је остварено као  вез на завеси за царске двери, а монахиња ју је даровала манастиру Хиландару.

У Похвали кнезу Лазару уочава се троделна композициона струкура. Уводни тео текста отпочиње обраћањем светитељу. Овај део приказује његова светитељска дела, похвално се говори о начину његове владавине и његовом складном односу са народом и жртви коју је поднео бранећи вредности које он, по свом владарском достојанству, имао дужност да брани. Уводна похвала се у средишњем делу текста претвара у речи молбе. Јефимија приказује чланове породице немоћне и понижене од стране турске власти. Њихова патња и страдања подстаћи ће Јефимију да у средишњем делу упути молбу светитељу да се за своје наследнике обрати Богу и моли и сам за помоћ. У завршном делу Похвале, Јефимија говори о себи, свом положају и односу захвалности, поштовања и љубави према кнезу Лазару, због његове племенитости и заштите коју јој је пружио. Композиција текста заснована је на градацији. Јефимијина осећања нарастају од почетне похвале, преко молбе упућене у име његових наследника, и најзад кулминирају њеним личним и проживљеним осећањима захвалности светитељу.

Турска сила метафорично је у тексту приказана симболом змије. Лазарева побуда да јој се одупре мотивисана је, с једне стране, потребом да се одбрани свој народ, а с друге стране, потребом да се одбрани црква и вера. Лазареву одлуку Јефимија тумачи као херојски чин жртвовања. Лазар на тај начин постаје не само жртва за одбрану свог народа, већ и подвижник и мученик, који је страдао за одбрану хришћанске вере. Због тога се његова смрт доживљава као победа и подвиг, јер укључује и традиционална хришћанска схватања о заслуженој вечној награди, која га чека на оном свету.

Јефимија Лазару упућује молитву да се у име свог народа и њено лично име обрати Богу. Пошто се Лазар жртвовао за народ и веру и стекао статус светитеља и мученика, она се позива управо на његово мученичко и страдалничко искуство. Њена молба није усмерена на ратничке акције за ослобођење од Турака. Она страхује од потпуног затирања народа, јер непријатељ је усмерен и на њихову веру и на нашу културну традицију. Њене молбе везују се за категорије времена и трајања. Посебно се моли за Лазаерву децу, Стефана и Вука, за њихов дуговечан живот и надвладавање непријетеља видљивих и невидљивих. Овим је нагласила да њима предстоји не само борба са окупатором, већ и са бројним искушењима, слабостима, обманама, које ће долазити и из њихове непосредне околине. Јефимија своју молбу појачава саветом да се обрати за помоћ великомученицима: Ђорђу, Димитрију, Теодору, Меркурију и Прокопију. Као страдалници за веру, они ће, верује Јефимија, помоћи Лазаревој молитви Богу са његов народ. 

Јефимија, Похвала кнезу Лазару

Деспот Стефан Лазаревић, Слово љубве

Слово љубве, Деспот Стефан Лазаревић

Слово љубве је песничка посланица, писмо, чији је текст рашчлањен у одређене ритамске низове и целине. Почетна слова свих десет строфа, колико их је у овом саставу, повезују се у акростих „слово љубве“ (реч о љубави). Написано негде у првој деценији XV века (1404. или 1409), Слово је својом поетиком, мада на темељима епистоларног жанра – као образац за писање писама, изашло из оквира стандардне епистоларне књижевности свог доба. Оно је по својој правој природи лирска песма, по теми и карактеру – једна ведра химна о духовној љубави и љубави уопште, која „добродетељ превазиђе сваку“. По изразу дискретна, недоречена, сва у наговештају и наслућивању, по идејама заснована на библијским мотивима. Нов за српску средњовековну књижевност у Слову љубве је доживљај природе, у којем као да се слути ренесанса.

Структура:

  1. Обраћање и поздрав (епитети)
  2. Лепота природе у пролеће и лето (идеализовани рајски пејзаж)
  3. Унутрашњи врхунац посланице – љубав све превазилази: Бог је љубав
  4. Примери љубави: братска (цитат, Мојсијева књига)
  5. Врлина (Лествица)
  6. Библијски цитат из 133. Псалма Давидивог
  7. Поуке љубави младима (део из Посланице Светог апостола Павла)
  8. Опште место посланице: жеља за поновним виђењем, сједињењем (симболика река и гора које раздвајају); део о Давиду (важна личност у посланици; може се повући паралела са деспотом: Давид опрашта, изабрани владар)
  9. Опште место: опет састанак
  10. Састанак: сједињење у Христу, у божанској љубави (логичан завршетак посланице).

Развој у посланици: од естетског до религијског, до обожења у љубави.

Тема љубави – у читавој средњовековној књижевности.

Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића – Опис Београда

Константин Филозоф – значајна личност српске књижевности првих деценија 15. века, пореклом Бугарин, учени странац на двору деспота Стефана Лазаревића. Дела: Житије деспота Стефана Лазаревића и Сказаније (или слово) о писменима (прва филолошка расправа код Срба о реформи правописа).

Житије деспота Стефана Лазаревића – није настало по обрасцу којим су писана светачка житија, већ је приступ грађи првенствено историјски. Деспота Стефана писац представља као идеалног просвећеног владара, племенитог витеза, уметника, бранитеља хришћанске културе.

Кнез Лазар, Милош Обилић и Марко Краљевић – у овом делу и народним песмама.

Хуманизам и ренесанса

Хуманизам и ренесанса (14 – 16. век) представљају прелаз из средњег века у модерно доба. Хуманизам даје научно-духовни садржај, а ренесанса (16. век) је зрело доба, усредсређено на културу.

Особености: одвајање од средњег века, обнова класичне старине (опонашање узора из антике, класични латински језик, антички човек – узор слободног човека); световна култура (академија, мецене).

Ренесанса – обнова, препород.

Особености: афирмација живота, хармонија, лепота, свестраност и таленат; обнављање античких уметничких облика (еп, лирика, комедија, биографија…) и нови облици – сонет и новела; појам мимезис (подражавање).

Представници: Ариосто, Тасо; Сервантес; Шекспир; Рабле, Ронсар, Монтењ и други.

Данте Алигијери, Пакао

Погледајте: https://ed.ted.com/lessons/why-should-you-read-dante-s-divine-comedy-sheila-marie-orfano

Данте Алигијери (1265, Фиренца – 1321, Равена) – велики италијански песник на прелазу епоха, средњег века и ренесансе. Дела на латинском – филозофско-научна, политичка и филолошка; на италијанском – збирка Нови живот (инспирација Беатриче), Божанствена комедија.

Дело можете читати овде: https://docs.google.com/file/d/0B2n6p512Fn5gdXRqbU5YeWtXWXM/edit


Божанствена комедија – алегоријски спев од преко 14.000 стихова, 3 дела („Пакао“, „Чистилиште“ и „Рај“) по 33 певања и оквирно: 100 певања

Термин комедија (део наслова Божанствена комедија) није у Дантеово време значило што и данас. У његово време у питању је било дело писано у стиху на народном језику са срећним завршетком. Тако се првобитно Дантеово дело и звало, епитет божанствена додао је Бокачо дивећи се његовом стилу и садржају.

Структура Дантеовог Пакла (схема је у Читанци у одељку Научили смо – први круг –лимб (некрштене душе), други круг – прељубници, трећи круг – прождрљивци, четврти круг – шкртице и расипници, пети круг – срдити, шести круг – кривоверци и безверници, седми круг – насилници, убице и самоубице, осми круг – заводници, сводници…, девети круг – издајице (градација издаје – рођака, домовине, гостију, пријатеља и доброчинитеља…).

Изражена симболика у делу (симболика броја три, три целине, сваки део има по тридесет и три певања, са још једним уводним има симболичан, савршен број сто, симболика строфе од три стиха (терцет), има девет кругова пакла и небеса, број девет у себи садржи број три – 3×3, Данте на почетку среће симболично три животиње, Бог и Луцифер имају три лица, Луцифер такође жваће тројицу издајника свих времена – Брута, Касија и Јуду).

Дантеово дело је једна велика алегорија (грешно човечанство, Вергилије представља разум, Беатриче божанску милост, три животиње на почетку дела оличавају блуд (пантер), охолост (лав) и похлепу(вучица)).

Терцина је облик песме који се састоји из више терцета. Данте је из народне књижевности уводи у писану и од тада постаје веома популарна.

Дантеова велика љубав била је Беатриче Портинари, први сусрет је био у време када је био деветогодишњи дечак. Љубав је била схваћена на начин слатког новог стила (песничка школа из 13. и 14. века, Данте јој је припадао својим раним делима, утицала на Петрарку)

Франческо и Паоло –  мотив прељубе, поред наведеног мотива запажа се и родоскврни грех (љубав девера и снахе). Родоскврни грех (љубавна веза између породичних сродника) је био присутан и у миту о Едипу, и у Софокловој Антигони. стварносно утемељење приче о Франчески и Паолу (Занимљиво је знати, одељк у Читанци); такође су се у Дантеовој визији пакла налазе и многе историјске личности његовог времена (одељак у Читанци Занимљиво је знати).

Франческо Петрарка, Канцонијер

Преломни догађај у животу песника Франческа Петрарке био је сусрет са Лауром у цркви Свете Кларе у Авињону, 6. Априла 1327. године. Тог тренутка започиње песникова љубав према Лаури, која је трајала све до његове смрти. Судбина је хтела да на исти дан када ју је први пут и угледао, 1348. године, Лаура умре. Своју неостварену љубав према Лаури песник ће овековечити у збирци љубавних песама – Канцонијер, која је добила назив према италијанској речи canzoniere, што значи песмарица. Канцонијер је испеван на народном италијанском језику, инспирисан песниковом љубављу према госпи Лаури. Подељен је на два дела чији су наслови: „За живота мадоне Лауре“ и „По смрти мадоне Лауре“. Овом збирком поезије, Петрарка се, уместо религиозних, филозофских и теолошких тема средњег века, окренуо љубавној поезији и хуманистичком виђењу света.

У сваком од изабраних сонета лирски субјекат говори о стањима душе, мислима и расположењима изазваним својом љубављу према Лаури и чињеницом да она није пристуна у животу лирског субјекта. Као и иначе када су у питању романтична љубав, она у лирском субјекту често изазива сасвим опречна осећања – занесеност, испуњеност, али и утамниченост, отуђеност, жељу за смрћу, разочараност и сл. Ова опречна осећања изазвана су, наравно, немогућношћу да се буде са са вољеном женом, а у каснијим песмама и њеном прераном смрћу.

Петраркизам је поетски стил у 15. и 16. веку који је произишао из опонашања поезије Франческа Петрарке и његовог Канцонијера (љубав на први поглед, опис лепоте идеалне драге,неостварена љубав, разочарење у љубав).  

Ђовани Бокачо, Декамерон

Град Фиренцу је 1348. године задесила епидемија куге. Тај догађај је инспирисао Ђованија Бокача да напише свој Декамерон. Десеторо младих људи – седам девојака и тројица младића (симболика њихових имена је веома важна – Фијамета – ватрена, Филомена – воли певање…) договорили су се да се склоне из Фиренце на имање једног од њих.Да би прекратили време, свако од њих прича по једну причу дневно, а за сваки дан се бира краљ/краљица, који бира тему о којој ће се казивати. Тако настаје и збирка од сто прича (10 x 10), названа Декамерон (грчки десет дана). Поред тога постоји и уводна прича у којој се објашњавају околности под којима су се млади окупили и причају.

Оквирна прича је врста прозног текста у коме се износе и повезују основне околности даљег приповедања у једној књизи. На тај начин приче могу бити обједињене иако имају различите ликове, мотиве, поруке… У Декамерону реч је о догађајима у време харања куге у Фиренци (слика Фиренце налази се у Читанци). У светској књижевности међу најпознатијим делима са оквирном причом је збирка арапске књижевности 1001 ноћ. Моћном цару Шахријару, Шехерезада сваке ноћи прича причу како би одложила сопствену смрт.

Новела (италијански, латински језик – новина, новост) је књижевна врста у којој је догађање сажето, судбине и карактери повезани, структура наликује драмској и у њој долази до неочекиваног обрта. Бокачо је својим дело начинио образац новеле која је постала узор многим каснијим писцима (Сервантес, Чехов, Мопасан…).
      
Новела која је предмет анализе је девета новела, која је испричана петог дана, када је задата тема била причати о љубавницима који после много невоља ипак сустиже срећа. Краљица тога дана је била Фијамета. Она се обраћа (обраћање у првом лицу једнине) свим дамама и поручује им да треба да се боре за своје љубави, а не да их препуштају судбини. У средишту пажње је љубав Федерига и Ђоване. Развитак приче подсећа на бајку где се љубав остварује уз савладавање низа препрека. Приказ живота витезова на примеру живота Федерига; особине које су константне у његовом лику. Лик мона Ђоване није исти на почетку и на крају дела. Обрт у њеном понашању и новели уопште.

Елементи хуманизма и ренесансе у анализираном делу (љубав, борба и препреке које се савладавају због тога…)

Мигел де Сервантес Дон Кихит (одломак)

Витешки романи у срењем веку говорили су о узбудљивим авантурама витезова, који се боре за правду, трагају за благом, а све то за љубав одређене жене, која је из виших друштвених слојева. Витешки романи су у прво време њиховог настанка били веома популарни, зато што су приказивали живот другачији од свакодневног, прозаичног живота, и нудили бег у фантазију и херојство. Популарност витешког романа траје све до краја 15. века, када писци једноставно подражавају наведена правила жанра.

Пародија подразумева такав однос према књижевном или уметничком делу, у коме се оригинално књижевно дело имитира, али на комичан начин и исмевају се водеће стилске особине тог дела. Дон Кихот се сматра пародијом витешког романа, зато што се истиче да је идеја о витезу луталици у времену у ком Дон Кихот креће у своју авантуру, превазиђена, јер се истиче стална супротност узвишених витешких вредности са упрошћеном и банализованом стварности. Овај роман је био изузетно популаран међу читалачком публиком.

Дон Кихот при сусрету са ветрењачама умишља да се пред њиме налазе дивови. Разлог овоме видимо у намери Дон Кихота да опонаша понашање витезова, па како не постоје реалне опасности са којима би се суочио, он такве опасности измаштава. Санчо Панса, иако потпуно свестан Дон Кихотове заблуде не чини ништа конкретно да га заустави, зато што увиђа да је Дон Кихотова вера у дивове толико јака да га не вреди разуверавати. С друге стране, Санчо је само његов коњушар, па му ни његов друштвени положај не дозвољава да се супротставља.

Након повреде у окршају са ветрењачама, Дон Кихот каже да је задобио повреде (јер га је крак ветрењаче бацио у даљину), али се не жали на болове. Овакав поступак образлаже тиме да се витезоциме не приличи да се жале на своје ране. То нам говори да Дон Кихот фикцију о средњовековним витезовима доживљава као апсолутно истину, зато, сматрајући да такве особе заиста постоје, не дозвољава себи понашање које не би приличило витезовима.

Контрастни ликови Дон Кихота и Санчо Пансе (однос према стварности, према храни и пићу, спавању, према пустоловинама…). Приказ Дон Кихота (учен, образован човек) и његовог оронулог коња (етимологија имена Росинанте (мрцина)). Његова драга је Дулсинеа од Тобоза. У питању је име које је Дон Кихот наденуо простој сељанки коју је изабрао за своју даму. Санчо Панса је сељак кога је изабрао за коњушара који путује на свом магарцу, налази велико задовољство у јелу, пићу и нераду. Контраст два лика оличен је у судару идеалног и реалног. Њих двојица у ствари  оличавају два типа људи, два погледа на живот.

Сервантесов роман је служио као инспирација за филм Терија Гилијама, Човек који је убио Дон Кихота. Погледајте га.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s