Лектира

Данило Киш, Рани јади

Рани јади пдф

Данило Киш један је од наших најзначајнијих послератних писаца. Збирка приповедака Рани јади објављена је 1970. године и представља прву књигу Кишовог Породичног циклуса, који поред поменуте збирке чине романи Башта, пепео (1965) и Пешчаник (1972). Ове три књиге, како је сам Киш рекао, стоје једна према другој као скица (Рани јади), цртеж (Башта, пепео) и готова слика (Пешчаник). Оне, више од било које друге Кишове књиге, обилују аутобиографским елементима.

Прkisоблеми у делу: страдање јеврејско-српске породице током Другог светског рата; проблем одрастања; утицај рата на дете; како поднети сиротињу и беду; однос са неадекватним оцем …

Послушајте кратку аутобиографију писца коју говори је сам аутор овде.

Радњу приповедака Раних јада можемо повезати са појединим моментима из живота Данила Киша. Одвођење његовог оца и већине његових рођака у Аушвиц, одакле се скоро нико неће вратити, можемо довести у везу са бројним појединостима из приповедака (на почетку приче „Серенада за Ану“ приповедач каже: „Чуо сам неки жагор под прозором и помислих да су дошли да убију мог оца“; У причи „Човек који је долазио из далека“ сазнајемо да је отац одведен, а у причи „Из баршунастог албума“ дознајемо и о очевој претпостављеној смрти). Приче Раних јада смештене су у простор мађарске провинције, налик оној коју Киш помиње у Аутобиографији У питању је очев родни крај, где су побегли 1942. године, после новосадског покоља.

Киш нас у Аутобиографији упознаје и са податком да је, током детињства које је провео у Мађарској, радио као слуга код богатих сељака. Сличне аутобиографске елементе проналазимо у причи Док му бишту косу, а мотив сиромаштва провучен је кроз бројне приповетке ове збирке . У овом аутобиографском звучном запису Киш истиче и доминатно осећање свог детињства – узнемирујућу различитост (мотив погрома и јеврејства) –  коју можемо довести у везу са многим причама из збирке Игра, у којој препознајемо нешто од страха и стида пред оним што је сопствено порекло, а затим и у причи Ливада, где нас приповедач упознаје са постанком своје уметничке свести, речима: „Господе, како сам немоћан пред овим цвећем.“ Такође, у причама Погром, Серенада за Ану и др.

Киш каже да за његов однос према књижевности није без значаја чињеница да је његов отац био писац првог међународног реда вожње. За ту књигу Киш каже да је читаво једно космополитско и књижевно наслеђе. У причи Из баршунастог албума видећемо како је дечак Анди, кришом од мајке, сачувао тај очев Југословенски земаљски и интернационални кондуктер, аутобуски, бродарски, железнички и авионски, као, како сам каже, драгоцено наслеђе. Ова нам појединост открива значај докумената и документарног у Кишовој прози, као јединог начина целовите реконтрукције очевог лика. Документарност, заједно са мајчином аверзијом према пуким измишљотинама, обележиће овај Кишов аутобиографски, Породични циклус.

Уводна прича даје нам сигнал за читање осталих прича Раних јада и разумевање судбине Андреаса Сама. Анди ће пасти у стварни живот –  у ратне околности, сиромаштво,  боловање свог оца – вртоглаво и нагло, као што падају дивљи кестени, на почетку ове збирке. Супротстављајући распрскавање кестена постепеном рађању птице из јајета, приповедач нам наглашава да то није било спонтано, већ нагло одрастање некога ко је бачен у живот за какав није био припремљен.

Еол је, према Хомеру, био смртни господар ветрова који је живео на плутајућем острву Еолији, и који је пријатељски помогао Одисеју тако што му је дао врећу, у коју су затоврени сви неповољни ветрови. У наслову уводне приче такође се помињу ветрови, али и тамо кестен пада стрмоглаво и без ветра, као што је и у последњој причи,боље за звуке еолске харфе да буде врели јулски дан без ветра.  Као што су се кестени рапукнули, тако ће препући и бандере када буду схватиле да више нису младо, зелено, дрво, већ електронски стуб. Још једном Киш нам сигнализира болност одрастања и преласка од младог зеленог дрвета, до распукнутог електронског стуба. Еолска харфа, Андреаса Сама, захваљујући свом положају, „хвата“ скале и мелодије прошлости и будућности, хвата звуке времена, што нас упућује на Кишову окренутост проницању сопственог порекла и прошлости у Раним јадима, као и у другим делима Породичног циклуса. Самоћа је пресудна за њену музику, зато што се не открива свакоме и зато што је за свако стваралаштво, па и за писање, неопходна осамљеност. Та потребна самоћа враћа нас и на „узнемирујућу различитост“ о којој је Киш говорио у својој аутобиографији, јер је необично и помало забрињавајуће за друге да виде некога како ослушкује рад електричних стубова.

Мотив сиромаштва је доминантан у приповеткама Раних јадаРатно време и Андијево јеврејско порекло обележили су његову породицу, као и бројне друге породице током Другог светског рата. Као и увек за време ратова, живело се у сиромаштву и у недостатку основних животних намирница. Међутим, неки су и у том времену успели да профитирају. Та разлика потцртана је у неколиким причама Раних јада. У причи „Док му бишту косу“, сазнајемо о тешким и непријатним пословима које је Анди морао да обавља као слуга по мађарским кућама. Док га бишту и убијају ваши које је Анди „зарадио“ чистећи кокошињац, он има јак осећај дивљења према ружи која се расцветала и распала у ружичњаку. Слично је и са причом „Ливада“, у којој Анди полази, са недовољно новца, по лек против шуге код локалног лекара. Стид од немања довољно новца да плати лек, превазићи ће замишљајући у глави већ свој повратак и остављајући ту непријатност за собом. Међутим, као и са претходном причом, доминантно осећање биће, ипак, један уметнички и лирски доживљај немоћи пред лепотама природе. „Прича о печуркама“ говори на другачији начин о њиховом сиромаштву. Толико и такво је њихово гладовање да су они у страху да неко други не открије печурке које су пронашли. Трагичност ситуације појачава то што је њихов страх бесмислен, јер су печурке, у ствари, отровне. Приповетка „Погром“ говори о обијању магацина од стране гладних људи, испричаном из Андијеве перспективе. Он полази са том гомилом, како сам каже, да размрси клупко догађаја у које се у последње време био уплео и његов живот. Јеврејска заједница, којој је и сам Анди припадао, изненада је постала изопштени део друштва –  обесправљена, изгладњивана и мучена страхом да ће преко ноћи бити њени чланови бити одведени у неки од логора. Дечак Анди, који све ово доживљава, морао је бити врло збуњен наглом променом њиховог друштвеног статуса, зато он има потребу да истражи и разуме „клупко догађаја“ у које је силом ратних прилика био уплетен.

У структуру Раних јада укључено је више прича о животињама („Коњи“, „Мачке“, „Пас који говори“ и, на известан начин, „Замак осветљен сунцем). Међутим, специфичност ових прича је у томе што је у њима судбина животиња трагична, баш као и људска. И оне су погођене ратом и окусиле су суровост околности у које су, као и Анди бачене, неприпремљене, и без икакве кривице. Окрутност, међутим, прелази и на самог Андија, јер он ће бити џелат тек рођеним мачићима, зато што не постоји правда на овом свету, ни за људе ни за животиње. Зар то не говори несумњиво о Андијевом наглом и болном одрастању, јер човек који је увидео неправду и, како Иво Андрић каже, „пукотине и шавове овог света“, више га никад не може видети као беспрекорну целину.

У низу прича ове збирке тематизује се Андијева потрага за властитим пореклом, трагајући за целовитом сликом о свом оцу или настојећи да сачува што више успомена на њега.  Већ на самом почетку у причи „Игра“ указује нам се да није у питању обична дечија игра, или бар не игра за његове родитеље. Та игра открива порекло, открива „понорнице крви“, како сам отац Едуард Сам каже, злурадо; Анди нам несвесно открива очево порекло, своју блискост са прецима, луталицама. Ахашфер, или Ахасфер, је библијска личност. То је човек кога је бог проклео да не може никад ни умрети ни смирити се, него мора вечно лутати. Зашто је то значајно? Кишов отац је имао историју менталних болести, о томе Киш много опширније говори у другим делима Породичног циклуса. Али помиње узгред у причи „Из баршунастог албума“ његове отпусне листе из Ковина (мисли се на менталну установу у Ковину). Оца, приповедач назива „великим дететом свог времена“, „неспособним за физички и умни рад“ и замишља га у колони жена, деце и старих које одводе како пада и посрће, како плаче као мало дете. Поменута прича, проговара први пут о очевој природи и открива нам прецизније Андијеву потребу да фигуру оца сачува у свом сећању и задржи што дуже, чак и након његовог одласка у логор, како претпостављамо, јер је и Кишов отац био одведен у Аушвиц. Полазећи за Црну Гору, Анди ће сачувати, „као у урни пепео“, остатке свог оца – његову крштеницу и школска сведочанства, историјски архив његове менталне болести, преписе судских парница, отпуснице из болнице у Ковину, као и, између осталог, очев Југословенски земаљски и интернационални кондуктер, аутобуски, бродарски,  железнички и авионски. Сам Андреас Сам истиче важност ових докумената речима: „То беше, без сумње, рана свест о томе да ће то бити једина прћија мог детињства, једини материјални доказ да сам некад био и да је некад био мој отац.“ Као што нам је познато, Кишова луталачка, ахашферошка судбина трајаће све до краја његовог живота.

Снимак документарне емисије Данило Киш – успомене и сећања (2/8), у којој се говори о Новосадској рацији 1942. године, у којој је замало страдао Кишов отац, а и сам Данило Киш можете погледати овде.

Породични циклус: Рани јади, Башта, пепео, Пешчаник

Аутобиографски елементи: судбина јеврејске породице у Другом светском рату –  прогон, сиромаштво, очеве особине

Одлике Кишовог стваралаштва: фрагментарност, документарност

Приповедање: 1.л.јд. перспектива дечака и 3.л.јд. перспектива одраслог чпвека која омогућава дистанцу и објективност.

Два пролога и два еполога – „Улица дивљих кестенова“ и „Дечак и пас“ као епски пролог и епилог; „С јесени кад почну ветрови“ и  „Еолска харфа“ као лирски епилог.

Мотив сиромаштва – „Док му бишту косу“, „Ливада“, „Погром“, „Печурке“ , „Коњи“ итд.

Приче о животињама – „Мачке“, „Коњи“, „Пас који говори“, „Замак осветљен сунцем“ итд.

Мотив потраге за својим пореклом – „Игра“, „Погром“, „Ливада“,„Из баршунастог албума“ итд.

Мотив мириса, мотив одласка, мотив очевог лудила…


АНТИГОНА
„ За љубав, не за мржњу ја сам рођена!“
(Антигона, Софокле )

Антигона пдф

sophocles-2Највећа три писца грчке трагедије били су: Есхил, Софокле и Еурипид. Софокле је написао између 100 и 130 драма, али је данас сачувано само седам.

Трагедија је везана за  настанак позоришта у Грчкој, у V веку пре нове ере. Најзначајнији антички трагичари били су Есхил, Софокле и Еурипид. Грађу за своје трагедија најчешће су проналазили у Хомеровим или Хесиодовим митовима.  Па је и Софокле, на грађи мита о Едипу, написао неколико трагедија: Антигона, Цар Едип, Едип на Колону.

Да бисте добро разумели Антигону, неопходно је прво да прочитате Мит о Едипу:

Едип, грчки (Οιδιπους) (лат. Oedipus), херој из грчке митологије, син Лаја, краља Тебе и Јокасте.
Edip i Sfinga 1
Пошто је његовом оцу Лају проречено да ће бити убијен од свог рођеног сина и да ће краљицу узети за жену, три дана након рођења сина, Лај је узео новорођенче и пробушио му ноге и завезао их и тако завезаног га однео на једну дивљу планину (Китара) и тамо га оставио код једног пастира. Из сажаљења према том новорођенчету тај пастир га је дао свом пријатељу који је такође био пастир и чувао стадо краља Полиба из Коринта.
Тај други пастир га је однео на двор краља Полиба и његове жене Меропе који су Едипа касније усвојили. По својим отеклим ногама је добио име „Оидипус“. У Коринту је растао без икаквог сазнања о свом пореклу.
Једног дана упутио се ка Делфском пророчишту да би сазнао истину о себи. Тамо му је проречено да ће убити свога оца и да ће оженити своју мајку. Не знајући да му то нису прави родитељи и због страха да не учини неко зло својој породици, Едип напушта Коринт и одлази за Тебу.
На путу ка Теби на једној раскрсници сусреће се са Лајом који је био у пратњи својих чувара. Лај је мислио да је Едип неки разбојник и није хтео да га пусти да прође. Едип се разбеснео и у љутини убио Лаја и већину његових пратиоца, осим једног који се дао у бекство. Тиме се остварило једно од два пророчанства која су му проречена.
На улазу у Тебу Едип је наишао на Сфингу која је терорисала становништво Тебе и прождирала пролазнике који нису знали да реше њене загонетке. Едип је, међутим, решио њену загонетку и Сфинга се бацила у море. За награду Едип је проглашен Лајевим наследником и постао владар Тебе а краљицу Јокасту (своју мајку) је добио за жену. Тиме се испуњава и друго пророчанство.
Јокаста му је родила четворо деце, прво два сина близанца Етоклеа и Полиникеа, затим две кћерке, старију Антигону и млађу Исмену. Дуго година живели су срећно и праведно владали Тебом, док се једног дана није појавила зараза коју су богови послали, а од које није било лека. Незадовољни Тебанци се обратише краљу за помоћ, пошто им је већ једном помогао у случају са Сфингом. Едип шаље Јокастиног брата, свог ујака Креонта у Делфе да сазна истину о зарази. Пророчанство из Делфа објављује да треба да се пронађе убица краља Лаја, и да се обелодани тај злочин, да би се Теба ослободила те заразе.
Едип жели сам да открије тај злочин, и тако долази до сазнања да је он тај који је убио свога оца краља Лаја и оженио своју мајку Јокасту. Када је Јокаста то дознала, одмах се обесила, а Едип је сам себи ископао очи. Креонт, брат Јокастин постаје краљ Тебе и протерује Едипа из града. Тако ослепљен Едип у пратњи своје старије кћерке Антигоне лута неколико година по свету док није умро у Колону, једној светој шуми поред Атине.

Antigona i Edip

Антигона приказује трагичну судбину умне заслепљености и  радикалног аутократизма (неограничена владавина једног човека), оличеног у лику Креонта. Креонт представља државну власт, и својом одлуком да се Полиник, као противник Тебе, не сахрани како достоји, он се супротставља старијим и важнијим законодавцима Диву и Правди.  Драмски сукоб до ког долази представља, у ствари, сукоб закона и правде, који нису нужно исто. У овој трагедији се, међутим, приказује и сукоб два начела: принцип неприкосновене неразумне власти (мушки принцип), оличен у лику Креонта, и начело љубави (женски принцип), коју представља Антигона.

Антигона се супротставља Креонтовој наредби верујући да поступа исправно и по божанским законима једино ваљано. Убеђења којима се она води су сестринска љубав и божанска правда – свештени закон поштовања мртвих, по коме право на последњу пошту има сваки покојник, а камоли рођени брат. Зато она свој наум назива светим сагрешењем, јер у очима закона, прописаног од стране државе и њеног аутократског представника Креонта – она греши, али с друге стране она испуњава свету сестринску, па ако ћемо и људску дужност, да се покојницима пружи миран починак. А када Антигона, на почетку трагедије, загонетно каже да зна „коме треба годит` највише“, она тада мисли на вољу богова, јер како Коловођа у трагедији упозорава: „ Ко мртве поштује, бозима драг је.“ Међутим, наставља и речима да „Владарски оштри кршити закон грађанин прави никако не сме.“ У томе је Антигонино сагрешење и њена трагична кривица.

Антигона зна да својим чином свесно изазива смрт, она је, дакле, свесна своје трагичне судбине, што је и чини трагичним јунаком. Њена жртва, међутим, није узалудна. Она би требало да подари мир својој намученој, и за патњу судбински предоређеној породици. Кривица тражи казну и жртву („За оца мучиш муку ту“), а смисао Антигонине жртве је у тежњи да се њоме поврати нарушени склад у свету и човеку самом.

„Кад сиђем, заиста ћу оцу, надам се,

Ја мила доћи, мила стићи и теби,homer (1)

О, мајко, – мила теби, драги брате мој;

Те ја вас мртве својим опрах рукама

И накитих, па излих жртву надгробну.“

Креонтови разлози за забрањивање Полиникове сахране проистичу из тога што је Полиник био државни непријатељ Тебе. Креонт се, међутим, оглушује о божанске законе да се према мртвима мора односити са дужним поштовањем. Скрнављење леша, или како пророк Тиресија то назива – „мртваца опет убити“ – један је од најстрожих преступа у старогрчкој многобожачкој религији. Подсетимо да је и Ахил своје трагично сагрешење и гнев богова остварио управо скрнавећи Хекторов леш. Са Креонтовим наређењем нико се не слаже: ни Антигона, ни Исмена, ни хор, ни Хемон, ни врач, нити ико од осталих грађана. Он ипак остаје тврдоглав и самовољан у свом науму. Пред саму катастрофу и он ће признати да се огрешио о законе који забрањују скрнављење мртваца. Креонта на крају доживљавамо као сломљеног аутократа, који је разорио срећу своје породице и још у позној старости мора да се учи мудрости. Креонт као државник морао је водити рачуна да наредбе и социјални имепративи које изриче не садрже ништа што би вређало људско достојанство и противило се друштвено-моралним принципа.

Антигона, као носилац трагичког патоса, поседује и особине које прате такве карактере – доследност, доброту и племенитост. Она је, пре свега, одана. То видимо и што је, након Едиповог изгнанства из Тебе, годинама пратила оца на његовим лутањима. Њена оданост сада се преноси на другог члана породице, ког она сматра оштећеним – а то је Етеокло. Њен главни мотив и извор снаге јесте сестринска љубав према брату. Та љубав често је била тема и мотив књижевне обраде, па га сусрећемо и у народној књижевности, у песми „Највећа је жалост за братом“.


Еп о Гилгамешу

Човеку није одређен вечни живот.

image1Смрт је страшна.
Сваком животу она поставља циљ.

Еп о Гилгамешу пдф

Еп о Гилгамешу – сумерско-вавилонска књижевност; најстарији пронађени еп; 1700. г. пре н. е.

Еп: један од најстаријих епских жанрова, стиховани облик, усмени/народни или ауторски; живот, веровања, обичаји, вредности, преломни догађаји у трајању друштвене заједнице; опширност и развијеност; мноштво епизода; епска техника.

Тема: Гилгамешова потрага за бесмртношћу

Композиција – два епска тока:

1. херојски подвизи (1–6. плоча)

2. Енкидуова болест и смрт и потрага за бесмртношћу (7–12. плоча)

Еп је један од најстаријих облика епике. Првобитно су епови настајали као усмена књижевност, дакле, од колективног аутора, и били су намењени певању и рецитовању. Тек много касније, записани су први епови. Епови одражавају живот и схватања заједнице у којој настају. Приказују религију, веровања, обичаје, вредности које су поштоване, врлине које су вредновали и мане које су кажњавали. Многи писци каснијих епоха стварали су епопоеје и спевове по угледу на првобитне усмене епове.

Еп о Гилгамешу је најстарији пронађени еп. Сматра се да датира из 1700. године п.н.е. Првобитни текст Епа о Гилгамешу није сачуван. Оно што ми данас читамо као Еп о Гилгамешу остаци су плочица у које је клинастим писмом утиснута садржина овог епа, а плочице су пронађене на развалинама Асурбанипалове библиотеке.

Еп, за разлику од античких епова, на пример, не отпочиње инвокацијом, зазивањем муза, већ похвалом, карактеристичном за краљевске натписе из сумерских храмова, а којом се хвали мудрост краља и којом се помињу његова градитељска постихнућа.

Епски јунак Гилгамеш био је владар града Урука, кога су грађани гледали са дивљењем, али и са страхом. Са дивљењем, јер му није било равног по лепоти и снази, јер је две трећине био бог, а само једну трећину човек, јер је могао да савлада дивљег бика и лава. Гледали су га са страхом, зато што су и млади и стари неуморно радили за лепоту и славу Урука, који је Гилгамеш градио, зато што жене није пуштао својим мужевнима и јунацима, зато што га нико није могао победити. На самом почетку епа Гилгамеш је у уводу похваљен као владар (мада је то више књижевна конвенција), али је приказан и као неумољиви тиранин и аутократа (његова реч и говор у граду су закон) који тлачи и отима туђе. У Уруку није постојао човек који би се могао супротставити његовој снази и моћи, зато што је Гилгамеш полубог. Јадање грађана Урука доспеће до богова, који ће од земље направити јунака,Енкидуа, налик чудовишту, и који ће, јер је створен од богова, једини моћи да се супротстави Гилгамешу.

Енкиду је јунак чији је живот, одмах по његовом стварању, везан за дивљину и степу. Његова снага је силна и он живи са животињама и уништава замке које ловац поставља. Због те његове анималности, али и зато што је потомак неба, нико му се не сме супротставити. Гилгамеш, у својој мудрости, смишља да се Енкидуу пошаље жена из храма богиње Иштар, која ће га завести и на тај начин заувек одродити од животиња и степе. Уколико Енкиду не одоли страсти, изгубиће своју снагу и дивљину, али ће стећи знање и разумевање, својствено људима. Он одлучује да пође у Урук и изазове славног Гилгамеша, и на тај начин испуни судбину за коју је створен.

Међутим, догађаји ће ићи у сасвим другом смеру. Сан ће јавити Гилгамешу предсказање, које ће протумачити његова мајка. Снови, иначе, у свим књижевностима старог века имају антиципаторску улогу. Најзад, када се сусретну два јунака једнаке снаге, они могу или убити један другог или постати пријатељи. Енкиду је једини у Уруку који поседује божанско порекло, као и Гилгамеш, и који поседује невероватну снагу.

Шеста плоча  представља крај првог дела Епа о Гилгамешу, и завршава се хвалоспевом Гилгамешовом јунаштву и лепоти. Он је себе доказао кроз земаљске подвиге у првом делу епа. Такав, лепи и неустрашиви Гилгамеш, јунак над јунацима, мора се сада сусрести са јединим непријатељем ког не може победити. На крај шесте плоче уведен је мотив сна, као некаква тамна слутња онога шта ће се тек десити. Гилгамешов највећи и једини пријатељ необјашњиво побољева и умире. Гилгамеш се сада мора сусрести са губитком пријатеља и са смрћу. Због тога, на више места у епу, инсистира се на томе да је Енкидуа стигла људска судбина. Гилгамеш, који је полубог, први пут се сада суочава и са сопственом пролазношћу и смртношћу, због тога њега губитак пријатеља додатно погађа, зато што га је подсетио сопствене пропадљивости. Гилгамеш ће од неустрашивог јунака, полубога, постати човек који се плаши смрти. Неспреман да прихвати такву судбину, Гилгамеш ће кренути у потрагу за бесмртношћу. Та нова и највећа потрага у коју се упушта, водиће га до богиње Сабиту, која ће изрећи много пута понављану реченицу да живот који тражи неће наћи, јер су богови, када су створили човека, смрт одредили за људе, а живот задржали за себе. Сабиту га саветује да живи сваки дан радосно и у слављу, да једе, пије и ужива, да се радује у наручју жене, као слављени краљ и јунак! Сабиту га саветује оно што је најтеже –  да прихвати своју судбину и ужива у остатку живота! Како Гилгамеш то не може да прихвати, његова потрага ће се наставити све до Утнапиштима – јединог човека који је преживао велики потоп. Утнапиштим ће га ставити на пробу да покуша да не спава шест дана и шест ноћи, зато што је победити сан исто што и победити смрт, будући да и једно и друго припадају људској слабости и условљености, јер је „сан привремено умирање које се дешава сваког дана“. Гилгамеш не успева да остане будан, што значи да ако није успео да победи ноћни сан, неће моћи да савлада ни онај вечни. Последњи подвиг у који се Гилгамеш упушта је силазак у царство мртвих, чиме испуњава свој епски херојски карактер, али и дознаје све што би му Енкиду могао рећи о загробном животу, а то је тако да би он само сео и заплакао.

Потоп у Епу о Гилгамешу представља узгредну епизоду, која за нас има велики уметнички значај, јер се описи потопа са сличном стилизацијом јављају и у другим књижевностима старог века, што представља занимљиву област проучавања. Гилгамеш ће једини бити изабран да преживи потоп који су богови наменили људима, тако што ће га бог Еа саветовати да презре богатство и поседовање и сагради лађу у коју ће ући животно семе од сваке врсте. Друге мотивације за Утнапиштимово преживљавање нема. Када је потоп прошао, Утнапиштим ће слати птице редом, све док се једна од њих (гавран) не врати више, што ће значити да се вода повукла. Одлука до које су богови дошли односи се на судбину Утнапиштима и свих људи уопште. Наиме, Утнапиштим ће постати бесмртан, једнак боговима и живеће далеко на мору, а богови од сада неће кажњавати све људе помором, већ само зле.

Еп почиње и завршава се у Уруку. Кружно кретање главног јунака симболички означава његово коначно прихватање коначности људске јединке. Након сусрета са Енкидуом у подземном свету, Гилгамеш прекида своју даљу потрагу за бесмртношћу и као да сагледава живот по први пут јасно и реално. Кружна композиција, на известан начин, описује и круг живота – од рођења, до смрти.

Погледај овде емисују о религији у књижевности.


Лајање на звезде, Милован Витезовић

Милован Витезовић (1944), српски писац и универзитетски професор. Пише поезију, прозу, афоризме и телевизијске драме. Аутор је романа Лајање на звезде (1978), Шешир професора Косте Вујића (1983), Хајдук Вељко Петровић (1997), Чарапе краља Петра (1994), као и сценарија за телевизијску серију Вук Караџић. За свој рад добио је бројна признања: Повељу Змајевих дечјих игара, Велику Базјашку повељу, Кочићеву награду, руско одликовање „Златни витез”. Екранизација романа Лајање на звезде награђена је Златном новосадском ареном и наградом фестивала у Херцег Новом.250px-Lajanje_na_Zvezde_(1998)

Филм Лајање на звезде снимљен је 1998. године. Редитељ филма снимљеног по сценарију Милована Витезовића је Здравко Шотра, а у главним улогама су Драган Мићановић, Наташа Шолак, Никола Симић, Велимир Бата Живојиновић.

Филм погледајте  овде.

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s