Лектира

Александар Сергејевич Пушкин, Евгеније Оњегин

Роман прочитајте овде.

puškin

Александар Сергејевич Пушкин (1799–1837) по оцу је био аристократског порекла. Прадеда по мајци му је био Етиопљанин Ибрахим Петрович Ганибал, кога је у Цариграду купио српски гроф Сава Владиславић Рагузински. Грофа је по повратку у Русију поклонио цару. Цар га је превео у православље и био му кум. Тако је Пушкинов прадед био кумче Петра Великог.

Прву песму Пушкине је написао са 14. година. ,,Руслан и Људмила”, поема, дело засновано на руским народним бајкама, пише током школовања. Два пута је због политичког ангажовања (политичке садржине његових песама) био прогнан. Зближио се са руским племићима револуционарима (декабристима). Током првог изгнанства пише поеме ,,Кавкаски затвореник”, ,,Браћа разбојници” и почиње ,,Чесму Бахчисараја” и роман ,,Евгеније Оњегин”. Током кратког периода слободе пише ,,Цигане”. Друго изгнанство није га спречило да напише још два велика дела, драму ,,Борис Годунов” и роман ,,Капетанова кћи”, приповетке ,,Пикова дама” и ,,Бјелкинове приповести”. Пушкинов живот окончан је на двобоју са извесним племићем Д’Антесом, по свој прилици одржаном због сумње да се удварао његовој лепој супрузи Наталији Гончаровој.

РОМАН У СТИХУ – роман написан у стиху, прожет личним доживљајима који нису у непосредној вези са сижеом. Обједињава лирске и епске елементе. Од поеме се разликује по томе што има шири реалистичнији захват стварности по чему је близак реалистичном роману, а од епа по директном присуству песниковог ја.

ОЊЕГИНСКА СТРОФА– строфа у којој је Пушкин испевао роман у стиховима ,,Евгеније Оњегин”. Састоји се 14 стихова са сталним распоредом рима, мушких и женских: ababccddeffegg. Стихови су четворостопни са јампском интонацијом.

Роман у стиховима Евгеније Оњегин настајао је осам година, од 1823. до 1831, а појединачне главе су штампане засебно у различитим околностима песниковог живота. Идеја о овом делу јавила се за време прогонства у Молдавију када је песник имао 24 године. Алузије на то своје прогонство даје у првој глави Евгенија Оњегина описујући Петроград (…ал’ мени север слабо прија…). Дело у коначном облику има осам глава. Роман ,,Евгеније Оњегин” имао је велики утицај на руски класични роман XIX века.

Оњегин је типични бајроновски јунак. Одевен као dandy шета, … пун знања био, ал’ по моди… отмен, налицкан, али саможив, површан, а највише обузет ,,болешћу“ чије су порекло / Морали наћи већ лекари, / Сплин, како би се негде рекло, – / Наша чамотиња у ствари, / Овладала је њим помало… Отуда је на месту поређење: К’о Чајлд Харолд је недосежан / Иш’о у салон из салона. Долазак на село је романтичарска жудња за било каквом новином која ће да га тргне из стања чамотиње, али, то се не дешава. Чајлд Харод бежи од родне груде, а Оњегин на кратко бежи у село. Његово поигравање Татјаниним осећањима ученици пореде са ругањем Чајлда Харолда Малом Пажу и Алековим ускогрудим гледањем на љубав према Земфири. То ова три јунака обједињује у тип ,,сувишних људе“ који су окренути себи, а осећања других не примећују.

Оњегин, обузет сплином, мора на неки спољашњи начин да буде покренут из свог мртвила. Зато Пушкин као конкретну мотивацију уводи писмо о стрицу у селу на самрти, али, будући да је то само подстрек да се Евгениј нађе у Татјаниној близини, тај мотив се развија само као део карактеризације лика Оњегина. Његови разлози нису часни, и не очајава што га није затекао. Чак му ни остављена имовина није важна, нема обзира према друштву: Сви увређени до дна душе / Познанство са њим прекинуше. Тиме аутор постиже да читаоци доживе Оњегина као површног младића, у коме је само наивна и неискусна Татјана видела нешто велико и дивно.

Ленског и Оњегина везује порекло, узраст, пол, тренутно место боравка, јер у Петрограду Оњегин Ленском не би посветио пажњу. Ленски је своју љубав схватио као друштвену обавезу. Оњегин је вешт помодар и њему је удварање девојкама необавезна игра речи, а Ленском је то била смртна пресуда. Оњегин и на двобој гледа са досадом, нема кајања због узалудне и непотребне смрти младог Ленског. Олга је тип девојке удаваче којој је Ленски био мера, а њена површност види се по скорој удаји за следећег младића. Љубав Олге и Ленског личи на петраркистички намештену неискрену љубав, да би се увидела разлика у односу на дубину осећања Татјане.

Олга је типична девојка руске аристократије, подсећа на мртву слику, а Татјана је њена супротност. Тања се разликује од сестре и њој сличних и по утицају народне традиције. Тачно је да је и она вештија у француском језику него у матерњем руском, али њена ,,дада“ јој улива љубав према усменим предањима. После Пушкина више није било повратка на стари руски књижевни језик. Татјана је начитана, али у књигама највише налази оно за чим у стварности чезне, она будна спава: дубоких осећања, имагинације, догађаја и доживљаја који јој у сеоској средини недостаје. Њена душа је чекала … ма кога, / и дочекала: оку свану; / Рекла је: то је он! Дивна Татјана била је нестрпљива да доживи љубав и први који јој се приказао постао је: он. Татјанино писмо је централни део романа. Она га пише искрено, надахнуто, храбро, наивно. За писмо у коме она изјављује љубав знају и људи који нису прочитали овај роман. Писмо је, дакле, славније од дела, а разлог се налази управо у томе што је аутор успео да најризичнију књижевну тему за обраду оствари без лицемерја и извештачености. Девојчина искреност уобличена у Пушкиновим стиховима доказује моћ књижевне уметности да искаже аутентична осећања. Оњегин, ма колико ученици увиђају његове бројне мане, ипак се понео као џентлмен и не злоупотребљава огољеност њених осећања. Дакле, Оњегин није грађен као психолошки пријатан и драг човек, њега многи унутрашњи сукоби спречавају да ужива у благодетима живота којима је окружен, али он је ипак производ аристократског васпитања и није злоупотребио писмо и показао га друштву других младих племића.

Поновни сусрет са Татјаном потврђује добро изведену психолошку карактеризацију овог књижевног јунака. Татјана више није сеоска спахијска кћерка која о животу зна само оно што је прочитала у књигама. Она сада одлично процењује Оњегина: Што сада вашу пажњу скрећем? / Да л’ зато што се сада крећем / У вишем друштву, што га примам, / Што углед и богатство имам? Одговор на сва ова Татјанина питања гласи: да. Оњегин није видео оно што Татјана заиста јесте: оно што је била и у раној младости и што јесте сада као угледни члан високог друштва у коме се сналази као риба у води. Његова површност, брзоплетост и саможивост нису му дозволили да сагледа целовитост и сложеност Татјанине личности. Зато, најчешће, његова патња за неузвраћеном љубављу не налази код ученика на разумевање. Етички је узвишено њено признање да љубав према Евгенију није ишчилела, али да преовладавају њени морални обзири према мужу коме се заветовала. Ученици примењују појам романтичарске ироније тумачећи лик Оњегина: он због самољубивости и површности остаје без љубави.

Петар Петровић Његош, Горски вијенац

Спев можете пронаћи овде.

Petar_II_Petrovic-Njegos

Петар Петровић Његош (1813‒1851) рођен је у Његушима, под Ловћеном. Пореклом је из чувене породице Петровића, која је давала ратнике, владике и владаре Црне Горе. Са дванаест година по жељи свога стрица и владике Петра, долази на Цетиње и учи при манастиру, а једно време и у Топлој, код Херцег Новог. Највећи удео у његовом школовању има песник Сима Милутиновић Сарајлија који је био секретар цетињског владике од 1827. до 1830. Он га уводи у историју, филозофију, поезију. Прича му о небеским пространствима и свемирским тајнама. Из захвалности, Његош ће му касније посветити свој чувени спев Луча микрокозма.

Његош је лако овладавао страним језицима (италијански, француски, турски, немачки и руски, а учио је и грчки) и читао је књиге у оригиналу (Дантеа, Петрарку, Милтона Ламартина, Пушкина, Бајрона…), преводио је Илијаду.

 

У књижевној биографији Петра Петровића Његоша велику улогу има сусрет са Вуком Караџићем 1833. године у Бечу на путу за Русију. По повратку из Петербурга, 1834. цетињска штампарија објављује књиге без полугласа. Из Русије Његош доноси и Платонове списе о држави.

Иако још млад и неискусан као владар, он се хвата у коштац са многим проблемима (неслога међу главарима, турски злочини и чињеница да велике силе нису признавале независност Црне Горе). Без обзира на све то, Његош је успео да унапреди унутрашње прилике у малој и сиромашној Црној Гори. (Искорењивао је крвну освету како би што више ујединио црногорска племена; увео је неке нове институције власти; успоставио је чврсте дипломатске односе са Русијом; водио је ратове противТурака да би проширио границс своје земље; на Цетиње је донео штампарију из Русије и почео да штампа прве књиге; отворио је прве школе; уводио порезе, правио путеве, отварао руднике…) Све то је често наилазило на велики отпор, стварало му многе непријатеље, завере и утицало на његово здравље. Оболео је од туберкулозе и умро је 1851. године на Цетињу.

Петар Петровић Његош је био најпросвећенији и највећи владар међу песницима и највећи песник међу владарима. Био је песник широког образовања, дубоке мисаоности и космолошких визија. У његовом делу прожимају се небеско и земаљско, вечно и пролазно, предметно и метафизичко

Дела: лирске песме: а) родољубиве (Вуку Караџићу, Поздрав роду на Ново љето); б) оде (Младост, Ода сунцу, спјевата ноћу без мјесеца); в) сатиричне песме (Орао и свитац); г) посланице (писма) у стиховима; д) рефлексивне (Ко је оно на високом брду, Мисао, Црногорац к свемогућем Богу); ђ) љубавне песме (Ноћ скупља вијека); епске песме (Црмничани, Мали Радојица, Кула Ђуришића, Чардак Алексића); спевове (Глас каменштака, Луча микрокозма); драме (Лажни цар Шћепан Мали).

Најпознатија дела: Пустињак цетињски (1834) ‒ збирка лирских песама;  Лијек јарости турске (1834) ‒ збирка лирских песама; Свободијада (1835) ‒ прерађени спев Глас каменштака; Луча микрокозма (1845) ‒ религозно-филозофски спев; Огледало српско (1845) ‒ збирка народних песама; Горски вијенац (1847) ‒ спев; Лажни цар Шћепан Мали (1851) ‒ драма у стиху.

Књижевни утицаји:

  • народна епска поезија;
  • класицистички утицаји (античка кљижевност ‒ Хомерова Илијада);
  • поезија Лукијана Мушицког;
  • Дантеова Божанствеиа комедија и Милтонов Изгубљени рај;
  • Сима Милутиновић ‒ Сербијанка (спев у 4 књиге);
  • романтичари: Бајрон, Ламартин и Пушкин

Линк ка Горском вијенцу ‒  читање Данила Лазовића можете чути овде.

Подлога Горског вијенца у великој је мери одређена историјским приликама. Време владавине Његоша било је тешко време како за народ тако и за његовог владара. Суше, глад, раздор међу племенима, завере против самог Његоша и „истрага потурица” ‒ верска подељеност народа, у самом средишту свих проблема.

Горски вијенац започиње Посветом праху оца Србије Карађорђу, јер је у њему и у Првом српском устанку Његош видео искру првог важног српског отпора након вишевековног ропства под Турцима. Његошево доба је опомена будућем покољењу да чува стечену слободу. То је време горостаса (Наполеон, Карло Блихер, Суворов, Кутузов, а међу њима је и Карађорђе). Иако потиче из малог народа, Карађорђе је, неизмерном храброшћу постао бесмртан, постао је симбол отпора и витешког духа српског народа јер је улио Србима храброст у груди, а претњу и cтpax у поробљивача.

Његош песничким сликама (осам великих војсковођа изњиханих из колевке богиње рата којима је лако да буду славни и моћни јер воде велике народе; Карађорђе ‒ тополски херој који је удахнуо живот српској души тиме што их је подигао на устанак и рушење варварских ланаца…), употребом контраста (светлост над Карађорђевим гробом која разгони грдни мрак злобе) и симболиком у виду светлости пламена који ће све дубље зрачити и пружати се у векове ‒ поетизује историјске догађаје.

Композицију Горског вијенца чине три веће целине:

  • Скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену
  • Скупштина о Маломе госпођину дне на Цетињу
  • Бадњи вече

Прва композициона целинаСкупштина уочи Тројичина дне на Ловћену

Црногорци су окупљени на Ловћену да нађу решење за своју колективну невољу. Њима прете два непријатеља: један спољни ‒ Турци, и други, унутрашњи ‒ потурице. Дан је протекао у витешком надметању јунака и већању главара. Скупштина је завршена, али одговора на питање шта чинити ‒ нема. Владика Данило у глуво доба ноћи, док сви спавају, започиње монолог. У његовим речима осећа се велика брига због ситуације у којој су се нашли. Пред њим су се испречила два зла: велика турска сила и домаће, још страшније зло: браћа која су променила веру. Прихватајући ислам, они су се одрекли свога порекла, старих закона, они су издали своју домовину, браћу. Они неће кренути у борбу против Турака, а кренути против њих значило би ући у братоубилачку борбу. Шта чинити? ‒ основно је питање које се на Ловћену решава и на које нема правог одговора. У таквој ситуацији владика Данило води троструку борбу: борбу против Турака, борбу против потурица и борбу са самим собом која је уједно и најтежа. И док владика Данило будан брине и чини се да је цело његово племе спава, Вук Мићуновић се притајио и све чује. Уместо песимизма и очаја, он буди оптимизам указујући на снагу народа, на одлучност за борбу до победе и на спремност младих да се боре („њина сила, то је твоја сила”). Он владици улива наду у позитиван исход борбе:

Борби нашој краја бити неће

до истраге турске али наше“.

Финални део прве композиционе целине чине чудна небеска знамења. Док је облак притиснуо све околне земље, само је Црна Гора обасјана сунцем, а кад почне невреме, две муње на небу се укрштају у чему присутни виде предсказање будућих борби.

 

Друга (централна) композициона целина: Скупштина о Маломе госпођину дне на Цетињу

Почиње описом племенске скупштине када се црногорски главари састају на Цетињу под изговором да „мире неке главе”. Окупљени племенски прваци казују догађаје о сукобима са потурицама. За то време игра коло, које представља глас народа, и које својом функцијом подсећа на хор у античкој драми. Коло подсећа на косовски мит, проклиње издајство од Вука Бранковића до оних који су прешли у мухамеданство, проклиње великаше који су изделили српско средњовековно царство и жали за њим. Подсећа на пад српства, вишевековно ропство и страдања српског народа и велича примере чојства и јунаштва отелотворене у личности Милоша Обилића. Коло прекорева црногорске главаре због ћутања и неодлучности. Глас народа стиже до црногорских главара који разумеју поуку о неизбежности обрачуна. Долазак Мартиновића, који доносе вест да су Турци уграбили једну жену, убрзава одлуку осталих да се определе за борбу, али се владика Данило још колеба због опасности да дође до међусобног покоља, јер се може се десити да нападнутим потурицама притекну у помоћ братства истога племена која су још у хришћанској вери, што би изазвало страшну несрећу. На силне владичине дилеме узвраћа кнез Раде да ударе по сваку цену на оне који су примили турску веру. Опет се јавља коло да ту дилему и страх ублажи мишљу да нико није попио „чашу меда”, а да пре тога није испио „чашу жучи”. Вук Mићуновић упозорава да без великих напора и мука нема великих остварења и да су жртве за домовину вечне. Пред једногласношћу кола и главара владика Данило пристаје на акцију:

Младо жито, навијај класове,

Пређе рока дошла ти је жњетва! …

Треба служит чести и имену!

Нека буде борба непрестана,

Нека буде што бити не може…

 

Он ће још једном покушати да неспоразум реши мирним путем позивањем потурица на договор, али ту долази до сукоба и владика Данило све више увиђа да је „истрага” неизбежна. Убрзо стиже писмо од Селима везира у коме се тражи покорност Црногораца уз претњу да „јаки зуби и тврд орах сломе”, да су Црногорци исто што и „глава од купуса” и ,,миш наспрам лафа”. Владика, бранећи достојанство и витешки дух свог народа, узвраћа речима:

Тврд је орах воћка чудновата,

не сломи га ал’ зубе поломи!

Коме закон лежи у топузу

Трагови му смрде нечовјештвом

Након отписивања владике везиру нижу се епизоде које нису чврсто повезане са централним догађајем и предметом певања (сан Вука Мандушића, доживљаји војводе Драшка у Млецима, гледање у плећке, свадба потурица, тужбалица (нарицаљка) сестре Батрићеве и њено самоубиство због жалости за погинулим братом, епизода о баби „вештици”…), али које дају слику живота и обичаја народа и у том смислу су значајне. Кад падне ноћ, сви се разиђу. Око ватре остану само главари. Изађе крвав месец и осети се велики потрес. Долази стари и слепи игуман Стефан и мудро беседи о устројству света, о противуречностима и вечној борби у њему, о човековом положају, дужностима и смислу његовог трајања…). Старац предсказује „страшне борбе с својим и с туђином” и поручује саплеменицима да се храбро и човечно боре и одговоре на изазов судбине.

Трећа композициона целина Бадње вече

Почиње драмском сликом догађаја на Бадње вече. Поред ватре седе и разговарају владика Данило и игуман Стефан. Речи мудрог и искусног игумана треба да доведу владику до коначног освешћења. Наредног јутра сви одлазе у цркву на Божићну литургију. Из даљине чују се пуцњи који су први знак да је „истрага” почела. Пристижу и сведочанства са места сукоба (свађе са потурицама, паљење кућа, борбе…). Након причешћа у цркви окупљају се народ и поглавари. Стиже и писмо од кнеза Николе о борбама и тешкој погибији и са једне и са друге стране. Долази и Вук Мандушић из борбе и сведочи о крвавим сукобима (плаче за сломљеном пушком), владика даје други џефердар Мандушићу, пропраћајући то речима: „…а у руке Мандушића Вука,/ биће свака пушка убојита!”. Пристиже пет, шест стотина људи с пушкама. Војвода Батрић извештава о почетку обрачуна са потурицама. Владика се радује томе и слободи која је на помолу. Након причешћа јунаци играју у колу. Игру прати песма која слави црногорске борце за слободу након чега игуман Стефан служи помен славним српским витезовима из прошлости.

Лик владике Данила

У лику владике Данила прелама се оно што обележава судбину једног народа у тренуцима борбе за опстанак. У тренуцима када треба да донесе најважнију одлуку која ће одлучити судбину народа чији је вође, он је потпуно сам. Води монолог који се састоји од низа реторских питања којима изражава своју разапетост.

Промишљеност je једна од доминантних црта карактера владике Данила, али је истовремено он приказан и као човек дубоке осећајности због бриге коју показује за свој колектив. Он ће, суочен са тешким крвопролићем у једном тренутку и заплакати јер је доживео судар мржње као највећу трагедију. Стога Данило размишља о могућности да се спор разреши на миран начин, међутим, његову дилему разрешавају саме потурице које одбијају идеју о помирењу чиме показују да су се одродили од своје вере и своје браће и неповратно приклонили туђину. Владика Данило се од самог почетка и у свакој ситуацији показује као хуманиста: презире силу и сваки вид тираније. То се може сасвим јасно закључити из његовог одговора Селиму везиру: „Дивљу памет а ћуд отровану дивљи вепар има, а не човјек”, „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”… Такође, он не тежи уништењу непријатеља, већ слободи на коју има право сваки човек:

Вук на овцу свoje право има

ка тирјанин на слаба човјека;

ал’ тирјанству стати ногом за врат,

довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветија!

 Хуманистички доживљај света и етички принципи су управо и разлог свих његових колебања. Своју позицију у односу нa друге он ће изразити на филозофски начин:

Ко на брдо, ак’ и мало стоји,

више види но онај под брдом

ја повише нешто од вac видим,

то је срећа дала ал несрећа!

 Њега муче сумња и слутња да би тај сукоб могао прерасти у крвави братоубилачки обрачун, у људско зло без граница.

Лик игумана Стефана

Игуман Стефан је симбол мудрости стечене дугим животом, великим искуством и учењем. Он је уман, разборит, смирен и ведар. Осамдесет му је година, слеп је, „са сребрном брадом до појаса, са сребрном косом до појаса“. Он је „проша сито и решето, овај грдни свијет испитао, отрове му чашу искапио, познао се с горкијем животом”. Животно искуство, дакле, и мудрост стечени су тако што се намучио и напатио у животу у тој мери да је просто огуглао на бол, патњу и сузе, он чак радост не може да искаже сузом радосницом, него смехом, који у мучној ситуацији, када се говори о великом страдању бораца, делује неразумљиво и чудно. Игуман долази међу Црногорце при крају друге скупштине, у право време, када треба подстаћи одлуку о истрази потурица. Долази у време када се у природи догађају чудне појаве: „би велики потрес” и „излази мјесец крвав”. У својој беседи Црногорцима игуман описује шта је све видео у дугом животу и до каквих је сазнања дошао. Игуман Стефан је сав у знаку духовног. Изгубивши вид и ослободивши се утицаја спољних утисака из материјалног света, његов фокус је на духовном. Он увиђа да се принципи функционисања у природи своде на напад и одбрану и то поткрепљује примерима: клас жита се брани осјем, цвет руже трњем, нека бића зубима, друга роговима… Тако је и у људском свету, човек је „бранилац жене и ђетета”, а народ „цркве и племена“. Иако је кратковек, човек мора да бије битку коју му је Бог доделио. „Славно мрите, кад мријет’ морате!“. Свет опстаје захваљујући вечној борби. У таквом свету патња и страдања су неминовна. Игуман Стефан говори и о суровости закона који функционишу у свету:

Свјет је овај тиран тиранину,

а камоли души благородној!

 Смисао човековог живота је, дакле, у борби, али на начин који не поништава људско у њему. Игуманови монолози су мисаона синтеза националне хероике. Ове речи о свеопштој одбрани у природи, биљном, животињском и људском свету, представљају морално и филозофско оправдање истраге потурица: све се брани, човек се брани, Црна Гора мора да се брани. То је, у ствари, био увод у директно говорење о неминовној борби, али и утеха да ће тежак венац борбе донети слободу. Други пут се игуман Стефан оглашава на Бадње вече, у разговору са владиком Данилом, док седе код огња. Између осталог, он говори о спознању непрекидног космичког сукоба елемената и његове филозофије борбе супротности: То је слика сталнога кретања, сукоба супротности, сталног немира. Његова беседа о свеопштој супротности и космичким сударима је потврђивање смисла истраге потурица као природне неминовности у којој има супротности (страдање и избављење, патња братоубилаштва и радост слободе). Његова појава и његове речи долазе у одлучујућем тренутку када коначно треба да се донесе одлука о истрази.

Лик Вука Мићуновића

Он је оличење самопоуздања, воље и јунаштва. Млад је, храбар, велики борац, неустрашив, верује у своју снагу и снагу младости. У односу на владику Данила је много одлучнији, не зна за дилеме и колебања. Он је ту да врати веру поколебаноме владару и да укаже на то да је борба једини излаз, да упути мудре савете срочене тоном пословичких исказа. Он је свестан тешког задатка који се пред њима налази, али без муке нема успеха:

Без муке се пјесна не испоја,

Без муке се сабља не сакова.”

 Он сматра да се само јунаштвом може победити зло оличено у Турцима и потурицама ‒ јунаштво је „цар зла свакојега”. Вук Мићуновић подсећа владику на снагу и јединство Црногораца. Треба показати пркос и решеност на борбу до краја, зато он везировом изасланику, уз владикино писмо даје фишек као знак решености црногорског народа на борбу.

Лик Вука Мандушића

Овај јунак се у делу не јавља тако често као Вук Мићуновић. Његово присуство је видно на два места: у ноћи, када гласно и несвесно казује садржај онога што на јави дубоко у себи таји и, на крају дела, када га можемо сагледати у свој епској величини. Вук Мандушић је као лик много сложенији од лика Вука Мићуновића. Прво ‒ он је велики јунак. Долази са бојишта остављајући иза себе крвав траг што делује врло импресивно: „црни му брци пали на изломљене токе, џефердар пребијен носи у руке и сједа код огња, сав крвав”. Мрк је у лицу и, насупрот таквом епском изгледу, плаче за сломљеним џефердаром као да је изгубио најбољег пријатеља, неког ко му је најближи и најдражи. Зашто? Пушком он брани своје достојанство и част, штити породицу и тиме обавља свету дужност. Пушка му помаже да очува веру. Она је његов заклон и сигурност, нешто више од пријатеља. Владика износи џефердар и даје му га:

Здраво твоја глава на рамена,

Ти ћеш пушку другу набавити,

а у руке Мандушића Вука

биће свака пушка убојита!

 Ове речи говоре о јунаштву Вука Мандушића. Међутим, постоји и јена друга страна његове личности, она емотивна, лирска, саткана од снова и чежњи. Ова страна његове личности је, на први поглед, у супротности са његовом јуначком природом. Он је опчињен лепотом снахе бана Милоњића коме је кумовао девет пута. Она је у њему пробудила дивљење и занос:

Кад је виђу ђе се смије млада,

Свијет ми се око главе врти.

 Опчињеност лепотом је кулминативна тачка у процесу формирања портрета. Моменат који је Вука Мандушића емотивно потресао из дубине душе је кад ју је угледао у зору, на месечини, поред ватре, расплетене косе, у моменту када је нарицала за погинулим девером. Када је у питању Вук Мандушић и његов однос према лепоти, треба указати на лепоту жене као на чисту, врхунску, идеализовану лепоту жене у свести припадника патријархалног света. Вук Мандушић сакрива своју љубав према снахи Милоњића бана не само што је неприлично таквоме јунаку да говори о љубави, него и зато што су бан Милоњић и Вук Мандушић кумови. О својој љубави Вук Мандушић зато у сну говори и плаче.

Колективни јунак

Горски вијенац је прво дело у нашој књижевности, које је створило колективног јунака ‒ народ, масу. Овај јунак има сложену уметничку функцију у делу.

На првом месту је предочавање односа који владају у патријархалном друштву у Црној Гори. Народ ословљава владику „господаром” из поштовања према свом духовном и световном вођи. Сви остали су главари, а они су то јер су се наметнули народу својом храброшћу и умом. Чак и „слуга” нема оно значење које се формирало у нашој свести. То нису обесправљени сиромаси него борци, ратници, који су ту да се своме владици нађу при руци. Када је борба, они се боре као и сви јунаци.

Скупштине и разговори на њима, откривају још један детаљ који одсликава друштвене односе: сви главари нису једнаки ни по имању, ни по јунаштву, ни по памети, али су сви једнаки када се одлучује о општем народном интересу и о тако озбиљном питању као што је рат.

Носилац колективне свести у Горском вијенцу је КОЛО као представник народа и оно што оно каже „из главе је целога народа”. Овде се исказује друга уметничка функција колективног јунака: носилац је колективног памћења. Кроз шест кола изложена је историја српства и Црне Горе, испричана је драма народа кроз историју. У тој драми су три чина:

  • слава (богатство, слобода, краљеви и цареви, витезови и јунаци);
  • сагрешење (изгубљен образ, витешки дух и човештво ‒ међусобне зађевице и суревњивости уништиле су слободу);
  • испаштање (изгубљена слобода, ропство, патња).

Трећа уметничка функција колективног јунака је у томе што коло делује као колектив у тренуцима када треба донети тешку, али значајну одлуку од које зависи слобода. Све време трајања друге скупштине, када се дуго одлаже одлука о истрази потурица, коло реагује са намером да усмери појединачну мисао, одржи свест о националном бићу, подстакне доношење одлуке ‒ то чини казивањем о прошлости, подвизима, издајама, витештву, патњи. Док у последњем делу спева владика Данило плаче због превеликих жртава које су пале у борбама са потурицама, коло слави њихова дела:

Споменик је вашега јунаштва

Гора Црна и њена слобода.

 Тако је коло (народ) у Горском вијенцу носилац радње, оличење мирноће и самопоуздања, огледало народног духа, мера највећих моралних вредности, израз патриотског заноса.

Све вредности црногорског колектива постају још израженије када се сагледају друга два колектива: турски и млетачки. Да би се то остварило, уведене су две епизоде: састанак са Турцима (ту спада и писмо Селима везира) и казивање војводе Драшка о Млецима. Филозофија права и правде код Турака заснива се на праву јачега, на сили и владању, поробљавању и безобзирности. Мало је разумних речи у турском табору. Носиоци схватања и морала овог колектива су Мустај-кадија и Селим-везир. Први велича своју веру вређајући туђу, а циљ састанка је да се потурице врате својој првобитној вери. Селим-везир је бахат, самоуверен, прети, врло ружно говори о народу:

Е је раја ка остала марва,

Пучина је стока једна грдна.

Он снажно наглашава хијерархију владајућих, са презиром говори о народу којим се влада. То је типична слика феудализма где појединци имају и богатство и власт, а највећи део народа је само робље које треба да даје порезе и намете и трпи тешке зулуме.

Војвода Драшко казује шта је видео у Млецима: има лепих људи „а грднијих десет пута више”; има богатих којима је препуно, али и оних који се муче „да одеру кору леба суха”; живи се у тескоби, свуда је смрад и запара, људи су бледи; нема јунаштва, на превару домамљују људе и робе их; радници у бродоградилишту су оковани у ланце, исто тако и они на бродовима; тамнице су пуне несрећника; пуно је доушника, свако се боји гласно шта рећи; чак и они на највишем положају (дужд) лажу тако да им се ништа не може веровати; незнањем овај свет изазива чуђење (дуждево питање да ли Босанци и Арбанаси једу Црногорце).

Овом сликом два феудализма (турског и млетачког) Његош је желео да истакне друштвене односе у Црној Гори као свет правде, једнакости, моралне чистоте, витештва и јунаштва. Док је за Турке народ (маса) „стока једна грдна”, за Црногорце је народ носилац врховних моралних норми, оличење херојства, узор части, витештва и слободе. Његош није истакао ни једног појединца као јунака свога епа, његов једини истакнути и упечатљиви јунак је народ. Али народ није оличен само у колу. Он је оличен у оним бројним појединцима који се појављују у лику ђака, слуге, жене, сестре, свештеника, војводе, сердара, кнеза. Сви они су носиоци особина типичних за средину, а све појединачне особине сливају се у нарав и менталитет народа црногорског крша. Сви они појединачно, опет, имају и оно што им је заједничко, свест о части, јунаштву и витештву и љубав према слободи.

Језик Горског вијенца у основи је народни језик на коме је испевана народна десетерачка песма, али у њему има лексичких наноса из славеносрпског језика и језика Његошеве религиозне и филозофске лектире. Његова мисаона природа одразила се на стил певања који карактерише афористичност песничког израза.

Афоризам ‒ Кратка, сажета изрека која садржи неку општу мисао или моралну истину примењиву на различите случајеве у животу, слична пословици, али може да стоји и у саставу већих текстовних целина. 

Филозофска дубина и језгровитост исказа чине неке стихове тешко разумљивим за некога ко не влада одговарајућим знањима из религије, филозофије, етнографије и историје. Неки стихови су праве пословице („Врана врани очи не извади”) или сентенце односно мисли („Без муке се песма не испоја, без муке се сабља не сакова”).

СТИХ Горског вијенца је епски десетерац са цезуром после четвртог слога. Доминирају трохејске и дактилске стопе (двосложне и тросложне акценатске целине). Ретки су случајеви да се појави друга врста стиха (тужбалица сестре Батрићеве – осмерац и четверац). Утицај народног стварања и његових образаца из лирске народне поезије такође је видљив: љубавну песма (и опис женске лепоте из ње), клетве и тужбалице.

Песнички језик Горског вијенца пребогат је изражајним средствима високе уметничке вредности. Посебно је учестала метафора, и то до те мере да је постала саставни део говора.

Метафора се заснива на пренесеном значењу речи, на преношењу појмова из једног подручја живота у други. Настаје у процесу упоређивања два појма везивањем по сродности ‒ отуда се она одређује као скраћено поређење.

Младо жито, навијај класове   (= црногорски младићи)

пређе рока дошла ти је жњетва.  (= погибија)

Осим метафоре, честа су и снажна поређења, симболи, али и звуковне фигуре ‒ асонанца и алитерација.

Асонанца ‒ нагомилавање самогласника ради постизања одређеног звучног ефекта.

Алитерација ‒ нагомилавање сугласника ради постизања одређеног звучног ефекта.

Контраст је такође врло честа стилска фигура у Горском вијенцу. На принципу контраста су представљени добро и зло, смрт и живот. Владика Данило размишља о неопходности истраге, али истовремено она доноси освету и смрт, који су, опет неопходни на путу ка слободи, врлини и вишим људским вредностима.

 

Оноре де Балзак, Чича Горио

Роман можете читати овде.

Onore-de-Balzak

Балзак  написао свој програм реализма у Предговору Људској комедији. Зачетник реализма у Француској. Студирао је права, али није завршио јер се бавио писањем. Отворио је штампрају, али је и то пропало, а он остао у дуговима. Пуно пише и оставља преко стотину дела и најграндиознији и најамбициознији подухват у књ. је његова Људска комедија која је требала бити пандан Дантеовој Божанственој комедији. Створио је преко 2000 ликова.Писао је по 14 сати, борио се огромним количинама кефе против сна.  Умро је у 50. години, задужен и исцрпљен књ. радом.

ЧИЧА ГОРИО  – Балзак га написао за само 4 месеца, а у Предговору је написао да је роман настао по догађају из стварног живота, када је он био у пансиону.                   

Припада „ Сценама из париског живота“.

Приповедач: свезнајући, улази у разговор са читаоцима („Ви који држите књигу у руци…“, убеђује их да ће приповедати о истинитом догађају.)

Књижевна врста: роман; социјални, психолошки и билдунгс роман (о васпитању).

Тема − слика париског друштва и приказ појединачних судбина (Горио) или слика општег кроз појединачно.

КОМПОЗИЦИЈА  (3 ФАБУЛЕ)

  1. О ЧИЧА ГОРИЈУ – безгранична очинска љубав ПАСИВАН ЈУНАК
  2. О РАСТИЊАКУ – жеља младог човека да успе у животу АКТИВАН ЈУНАК
  3. О ВОТРЕНУ – носилац животне филозофије

ЛИКОВИ

  • негативни ликови (Чича Горио стекао богатсво користећи сиромашне, продавао брашно 10 пута скупље него што га је платио, Растињак долази у Париз чист и искрен али се прилагођава блату и неморалу аристократије…
  • два главна лика: Чича Горио и Ежен де Расињак

ДРУШТВО

  • Они који живе у Пансиону, у улици Сен Женевјев – сиромашни – искреност, пријатељство
  • Они из предграђа Сен Жермена – аристократија – неморал, лицемерје, материјално изобиље, борба за престиж, прељуба, злоба, сплетке, интриге…

РЕАЛИЗАМ У ЧИЧА ГОРИЈУ

  • ПОЈАВЕ СВАКОДНЕВНОГ ЖИВОТА, КРИТИЧКИ ОДНОС ПРЕМА ДРУШТВУ
  • ЛИКОВИ –ИНДИВИДУАЛИЗОВАНИ, КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ЛИКОВА: самокарактеризација и др.говоре о другима, јунак у различитим ситуацијама, њихов говор,
  • ДЕТАЉНИ ОПИСИ, ПРЕЦИЗНОСТ

balzac-otac-goriot-5-728

 

Николај Васиљевич Гогољ, Ревизор

gogolj

Николај Васиљевич Гогољ је руски реалиста. Био је прослављени руски писац, али је имао и знаке душевне болести. После смрти Пушкина (38) и Љермонтова (26), који су погинули у двобоју, запада у депресију и тешку кризу и то доживљава и као личну несрећу. Психички све слабији, спаљује нека своја дела (други том његовог капиталног дела Мртве душе). Води аскетски живот, посвећен мистицизму, чудним идејама и на крају га болест и слама, те умире највероватније од шизофреније.

ПУШКИН – ЗАЧЕТНИК НОВЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ; ГОГОЉ – ЗАЧЕТНИК РУСКЕ ПРОЗЕ (КРИТИЧКИ РЕАЛИЗАМ – критика друштвених негативних појава)

Балзак и Гогољ су творци критичког реализма у Европи.

НАПИСАНО 1835, ПА ЈЕ ПРЕТРПЕЛО МНОГО ПРОМЕНА ДО КОНАЧНОГ ИЗДАНЈА 1942. Ову тему је предложио ПУШКИН ГОГОЉУ.

ЖАНР:

  • ДРУШТВЕНА САТИРА
  • (комедија ситуације која се заснива на замени личности)
  • У српској књ. исти анегдотски мотивЗАМЕНА ИДЕНТИТЕТА обрадио Нушић, Сумњиво лице

КОМПОЗИЦИЈА:  (комедија у пет чинова)

  • увод или експозиција – паланачки угледни грађани
  • заплет – градоначелник саопштава да долази ревизор, а Бопчински и Допчински доносе вест да је ревизор у гостионици
  • кулминација – сцена лагања Хљестакова (уживља се у улогу ревизора)
  • перипетија – 4. чин (Хљестаков прима угледнике и узима мито од њих)
  • расплет читање писма и нема сцена

НЕМА СЦЕНА : сви су на сцени, нема речи, али се оцртава право лице сваког посебно. Невербално је објашњена хуморна катастрофа  расплета. Сви су се обрукали. Сви су јунаци огољени и негативни. – саркастички завршетак .

ЈУНАЦИ

  • НЕГАЦИЈА ПОЗИТИВНОГ ЈУНАКА – ГОГОЉЕВА НОВИНА У КОМЕДИЈИ

До тада је свака комедија имала позитивног јунака, једини поз. јунак код Гогоља – смех.

  • Два главна јунака: Антон Антонович и Хљестаков
  • Покретачки фактор комедије – страх. /упореди Два пријатеља – натурализам /

ДРУШТВО

  • Неименован провинцијски град је као исечак болесног руског друштва
  • особине : интриге, подвале, преваре, уцене, давање и примање мита, потказивање, лажи, неморал…

Долазак ревизора мења устаљени поредак .

  1. градоначелник АНТОН АНТОНОВИЧ СКВОЗНИК – саможив, корумпиран, прилагодљив…паметан, али плашљив, несигуран, све подређује личном и породичном интересу
  2. ГРАДОНАЧЕЛНИКОВА ЖЕНА АНА АНДРЕЈЕВНА И КЋИ МАРИЈА АНТОНОВНА  – сујетна, лакомислена, неморална
  3. СУДИЈА ЉАПКИН ТЈАПКИН – у сталном страху, само прича о свом поштењу, корумпиран,
  4. УПРАВНИК ЗЕМЉАНИК – нехуман, не брине о болеснима, додворава се „ревизору“,
  5. УПРАВНИК ПОШТЕ ШПЕКИН – отварање туђих писама
  6. ОКРУЖНИ ЛЕКАР ХИБНЕР – не говори руски
  7. ВЛАСТЕЛА БОПЧИНСКИ И ДОПЧИНСКИ – сплеткароши,
  8. ХЛЕСТАКОВ – површан, лакомислен, уживљен у улогу, у лажима
  9. СЛУГА ОСИП – близак стварности, проницљив, мудро саветује господара

РЕАЛИЗАМ У РЕВИЗОРУ

  • ПОЈАВЕ СВАКОДНЕВНОГ ЖИВОТА, КРИТИЧКИ ОДНОС ПРЕМА ДРУШТВУ
  • ЛИКОВИ –ИНДИВИДУАЛИЗОВАНИ, КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ЛИКОВА: самокарактеризација и други говоре о другима, јунак у различитим ситуацијама, њихов говор,описи радних места… КАЛАМБУР – игра речима (у именима, у дијалозима.
  1. ЧИН, УВОД (градоначелникова кућа)

Угледни грађани забачене паланке, (градоначелник- Антон Антонович Сквозник , управник добротворних установа Артемије Земљаник, школски надзорник Лука Лукич Хлопов, судија Амос Фјодорович Љапкин Тјапкин, полицијски писар Стјепан Илич  Уховертов, лекар Христијан Хибнер, два полицаца)

Градоначелник АНТОН АНТОНОВИЧ СКВОЗНИК саопштава да долази ревизор и са сарадницима претреса стање у службама – тај разговор показује праву слику и мане у раду локалне самоуправе.

НЕРАД, НЕМОРАЛ, КOРУПЦИЈА  (у болници – прљавштина, нема болесничких листа и дијагноза, све заудара на купус, пуши се дуван, окружни лекар ХРИСТИЈАН ХИБНЕР не говори руски, у суду је општи неред; судија, велики љубитељ лова, узима ловачке псе за мито, а градоначелник све што му падне шака…)

Добчински и Бобчински доносе вест да је ревизор одсео у градској гостионици, да му је име Иван Александрович Хљестаков и да је ту већ две недеље. Настаје општи метеж, одлучују да сви оду у гостионицу.

  1. ЧИН (гостионица)

Место дешавања је гостионица, односно соба у којој су одсели Хљестаков и његов слуга Осип. Хљестаков је у претходном месту изгубио сав новац коцкајући се и у овом граду не може ништа да плати, те му гостионичар прети да ће га пријавити властима и отерати га затвор. Управо тада долази градоначелник са својом свитом, и настаје комична ситуација која се гради на неспоразуму и узајамном страху. Хљестаков је убеђен да је градоначелник дошао да га ухапси, а градоначелник да је „ревизор“ незадовољан ситуацијом коју је затекао.

Градоначелник му нуди да одседне код њега, „ревизор“ градоначелниковим новцем плаћа дуг гостионичару и прихвата позив.

  1. ЧИН (градоначелникова кућа)

Градоначелник доводи угледног госта у кућу, и ту до изражаја долази провинцијски дух његове супруге и кћерке. Оне су обе фасциниране присуством и причама Хлестакова о петроградском животу и отменом градском друштву. Хлестаков се све боље и више упушта у своју улогу.

  1. ЧИН

Хлестаков схвата колико су малограђани спремни да оцрне све око себе како би се издигли у односу на остале и шта су све спремни да ураде да би очували свој положај у друштву.

Прво му долази Љапкин–Тјапкин, судија који оговара сваког од ближњих како би себе приказао у што бољем светлу, а Хлестаков му обећава да ће му помоћи уколико му он позајми свој новац. За судијом му долазе и друге важне личности у граду, трговци који се жале на градоначелника и жена једног подофицира, чијег је мужа градоначелник незаконито отерао у војску, а њу ишибао. Хлестаков свима обећава да ће им помоћи, ако му заузврат позајме одређену своту новца.

Хлестаков пише писмо свом пријатељу, новинару, у Петроград, чији ће се садржај открити у петом чину. Одлази, уз изговор да ће се убрзо вратити, а градоначелникова породица остаје пресрећна…

  1. ЧИН доноси разрешење радње и има 3 кључна мотива:
  • Први мотив је свечани скуп поводом просидбе градоначелникове ћерке. Градоначелник у удаји своје кћери види шансу за напредак у каријери, а верујући да ће му зет обезбедити високи положај у престоничком друштву. Уживљује се у тој маштарији.
  • Други мотив је када долази управник поште са Хлестаковљевим писмом, који они наглас читају. У њему Хлестаков исмева сваког од њих понаособ, а такође открива да он није никакав ревизор, већ случајни пролазник и преварант.
  • Трећи мотив , који је и расплет – вест да је прави ревизор дошао у место.

Све се претвара у нему сцену, у којој нема ни покрета ни речи. Тако су на крају драме ликови у истом положају као и на почетку представе, као да се епизода са Хлестаковим никада није ни догодила.

Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина

250px-Ilya_Efimovich_Repin_(1844-1930)_-_Portrait_of_Leo_Tolstoy_(1887)

Лав Николајевич Толстој (1828‒1910) потиче из старе аристократске, грофовске породице, али никада није држао до свог аристократског порекла. Увек је био привржен народу. Био је руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба. Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која сликају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у XIX веку.

Био је есејист, драмски писац, критичар и морални филозоф.

Био је изданак једне од најзначајнијих руских грофовских породица, која је већ неколико векова Русији давала многе генерале, дипломате и писце. Дуго година имао је туторе, али након смрти родитеља 1830. бригу о њему су преузели најближи рођаци. На Казањском Универзитету је студирао право и оријенталне језике, након што је 1844. напустио студије арапско-турске филологије. Убрзо и то напушта, подучавајући се самостално, а започиње и вођење дневника, који пише до краја живота. Дуго времена је проводио у Москви и Санкт Петербургу. Напуштајући сеоски живот, одлази у јужну Русију, где је његов брат служио у Кримском рату. Убрзо као добровољац започиње службу у војсци, и пише своје прво аутобиографско дело „Детство“ (Детињство), што му је донело признање и отворило му пут у књижевне воде. Након повратка, отвара школу у Јасној Пољани за сеоску децу и пише о прогресивним теоријама школовања.

Касније дело „Отрочество“ (Дечаштво) као и претходно, усредсређује се на психолошку и моралну карактеризацију хероја од његове десете до каснијих година. Приказују свежу, идиличну слику раног детињства, невиности и радости, али и приповедачеву опсервацију. Године 1855. појављују се „Севастопољске приче“, вероватно аутобиографско дело о младићу који је присиљен на војну службу (где је и сам Толстој учествовао у одбрани опкољеног Севастопоља).

Дела: Детињство, Дечаштво, Младост (трилогија); Рат и мир, Ана Карењина, Васкрсење (романи); Крајцерова соната (приповетка).

  • Књижевни правац: реализам
  • Књижевна врста: роман;
  • према тематици: социјално-психолошки (друштво и карактери у њему);
  • према идејном ставу писца: реалистички;
  • према начину казивања: написан у 3. лицу;
  • структура: паралелна, 8 делова.

Локализација: седамдесете године XIX века; Русија, Петроград (Карењини, Вронски) и Москва (Облонски, Шчербацки, Љевини)

Извори: прототипска грађа − истинит догађај: 1872. Толстој је био очевидац несрећног догађаја, који је утврдио његову идеју о роману. Видео је Ану Степанову како се баца под воз. Ствара дело изнад личног догађаја, дело о историји породице, једног времена и друштвених кретања. Дела са истом тематиком која претходе Ани Карењиној: Мадам Бовари (Г. Флобер) и Дама с камелијама (А. Дима). Толстојев узор − А. С. Пушкин. Прототип Вронског: Рајевски, погинуо код Алексинца у селу Андровац.

  • Композиција: 8 делова и 23 главе.
  • Три породице и три паралелна тока радње:
  1. Породица Облонски: Степан (Стива) и Доли
  2. Породица Карењин: Алексеј-Ана
  3. Породица Љевин: Љевин-Кити.

Два тока радње су доминантна: Алексеј−Ана−Вронски и Љевин−Кити.

  • Тема дела је брак и породица у модерном друштву, човек у сукобу са предрасудама и законима свог времена. Уводна реченица: Све срећие породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.
  • Мотиви: Друштвени: пропадање племства, проблем сељаштва, живот аристократије, државнички послови. Морални: прељуба, кривица, преступи, егоизам, осуда, праштање. Психолошки: расцеп личности, несигурност, страст. Идеолошки: расправе о религији, смрти, државним питањима/смислу живота.

Фабула:

  1. ток радње

Одлазак Ане Карењине у Москву; путовање са грофицом Вронски; посета породици Облонски; сусрет са Вронским и смрт човека који се бацио под воз.

Бал: Анина балска хаљина; зближавање са Вронским; Китина љубомора; повратак у Петроград; долазак Вронског; сусрет са мужем.

Петроград; тајно виђање са Вронским; оговарања; трке; Анина трудноћа; Вронски јој предлаже да напусти мужа, она га напушта.

Заједнички живот са Вронским; срећни; путују у Италију; касније је запоставља, пад интезитета љубави и њене сигурности, одлучује да отпутује.

Станица: Анина смрт; Вронски се пријављује у добровољце и одлази у Србију;

  1. ток радње

− Кити је заљубљена у Вронског; не примећује Љевина који је воли; након разочарења у своју љубав везује се за Љевина.

Живот са Љевином; леп; добијају сина; Љевин − тип осетљивог интелектуалца, проналази смисао живота у селу и љубави.

  • Опис љубави са препрекама (љубавни троугао):

Алексеј воли Ану − препрека: Анина заљубљеност у Вронског.

Вронски воли Ану − препрека: Анин брак са Алексејем.

Ана воли Вронског − препрека: сумња у његову љубав. Љевин воли Кити − препрека: Кити воли Вронског

  • Мото: Моја је освета, ја ћу вратити.

− тумачења:

  1. осуда друштва од жене која је изнад њега (Т. Ман);
  2. кривица и казна због сна о љубави;
  3. сви су грешни, Бог о нама одлучује (Ф. М. Достојевски);
  4. посебна жена која гине зато што је заволела и није нашла неког ко је достојан њене жртве (Шкловски);
  5. аутор не осуђује јунакињу, што се види и из његове намере
  6. ванбрачан живот супростављен породичном и грижа савести.

− Објашњење мотоа:

Павле се обраћа Римљанима који су узели нову веру, али су у души остали нечисти, неморални, себични, осветољубиви. Не враћајте зло за зло, јер је Господ рекао: Моја је освета, ја ћу вратити (Посланица Римљанима).

lik-ana-karenjina-spУ чему је Анина кривица? Како протумачити мото у односу на њен лик? Њено тумачење мотоа − да |ли она сама спознаје своју кривицу? Како вредновати ставове и поступке осталих јунака на основу вредновања њеног лика?

Анин грех: служила је телу, себична, занемарила породицу и пошла за својим страстима, заводљива, хтела је да је свако воли и да се свакоме допадне, чини грех према Кити, Карењину, сину. *Значајно: и њен брат Стива је такав. Сви остали су сачували доброту, душевни склад, пожртвованост.

Анино самопризнање: покајање, срамота пред мужем; умире због греха и самоосуде.

Стеван Сремац, Зона Замфирова

pisac-stevan-sremac-spСтеван Сремац је из Бачке, из Сенте. Оставши са 13 година без родитеља, одлази код ујака у Београд.  Његов ујак, Јован Ђорђевић је основао је Српско нар. позориште у Новом Саду и Народно позориште у Београду, он је и аутор текста Боже правде.

Писао је о три различите средине у којима је и живео: Нишу, Београду и Војводини.

Стеван Сремац своје дело сматра приповетком, међутим по својој форми спада у роман.

Композиција Сремчевих дела је МОЗАИЧНА и садржи 3 основна елемента:

  • анегдота

(лажна отмица – истинит догађај који му је испричао Нушић, збио се у Приштини),

  • љубавна фабула

(Зона и Мане – љубав двоје младих који су из различитих друштвених слојева  ),

  • дигресија
  1. Причање несрећног оца Петракија о свом несрећном сину Митанчи (Митанче се заљубио у неку Швабицу, оженио се и отац га се одрекао. Убрзо је и она отишла. Митанче је представник новог српског. Лошим избором девојке и Мане би могао имати његову судбину)
  2. Прича о добром детету Манулићу, која је прича права супротност оној ранијој причи о Митки чорбаџи

Место и време радње: Ниш, крајем 19. века., Језик : говор старог Ниша.

ЗОНА – надменост, охолост, уображеност подстичу њене тетке и њено васпитање, а она је и племенита, осећајна, нежна, заљубљена

МАНЕ – предузимљив, надмен, леп, девојке уздишу за њим

МАНУЛАЋ – исфеминизиран, комично-озбиљан са својим причама о оскудацији, стидљив

Јевда (Манетова мајка) и Ташана (Зонина мајка): обе су патријархалне, тихе, повучене…

Манова Тетка ДОКА – КОМИЧАН ЛИК, без комлекса што потиче из сиротињског света, окренута свету, отворена, социјалне разлике не могу бити препрека.

Рећи ће Замфиру Свет је овај као какав мердивен – један се качи, а други па слази (променљивост људске среће)- он је тај који силази,а Мане се пење лествицама друштвеног успона.

Замфир говори њој: Видело се куче у чашире, па се фатило у оро.

УВРЕДА И ПОНИЖЕЊЕ мењају ток радње:  куче у чашире и НЕСМО ПРИЛИКА и њен смех

САН: Жућко, пас у чакширама води коло – НЕСВЕСНО Повређена сујета, част

МОТИВ ЧАРШИЈЕ  – глас који се најбрже шири, прича расте, мења се

  1. одлазак тетке Доке код Замфира да проси Зону
  2. Отмица Зоне (прича 1: Зона је отета на чесми, убачена у кочије, троје прегажено. Прича 2: Самовољно је отишла, Прича 3: Поред отмице било је и рањавања, Замфир је рањен у једној причи лако, у другој тешко, у трећој је убијен.)
  • СТАРО ТУРСКО – ентеријер и екстеријер Ниша, понашање, навике, језик, чорбаџије

ЧОРБАЏИ ЗАМФИР, ЧОРБАЏИ ЈОРДАН (Манулећов отац), ЧОРБАЏИ ПЕТРАКИЈЕ

  • НОВО СРПСКО – грађанско друштво које је предузимљиво и полако постају водећи људи (трговци, занатлије), МАНЕ – стиче велики дућан, углед му је све већи

 

 

Стеван Сремац је из Бачке, из Сенте. Оставши са 13 година без родитеља, одлази код ујака у Београд.  Његов ујак, Јован Ђорђевић је основао је Српско нар. позориште у Новом Саду и Народно позориште у Београду, он је и аутор текста Боже правде.

Писао је о три различите средине у којима је и живео: Нишу, Београду и Војводини.

Стеван Сремац своје дело сматра приповетком, међутим по својој форми спада у роман.

-Композиција

-Анегдота, љубавна фабула и дигресије

-Место и време радње, језик

  • Старо турско и ново српско у делу

     

  • Ликови и њихови односи: Зона, Мане, Манулаћ, Јевда, Ташана, Дока

-Мотив чаршије

-Размисли о реченицама: Свет је овај као какав мердивен – један се качи, а други па слази, Видело се куче у чашире, па се фатило у оро.

Иво Андрић, Мост на Жепи

  • Књижевна врста: приповетка.
  • Значај: зачетак романа На Дрини ћуприја.
  • Тема: рађање моста (дело); трајање уметничког дела (моста) након смрти ктитора (везира) и неимара (уметника).

Мост је настао из несанице, самоће и очаја везира Јусуфа, јер се у самоћи родила мисао о крхкости и пролазности власти, моћи и свега што је људско. Друго, живећи у самоћи, везир се сетио свог порекла и своје земље. Тада се родила идеја да подигне нешто лепо и трајно − грађевину која ће надживети и подсећати друге на њега, а да у исто време буде и споменик његовом пореклу. Због тога се одлучује да то буде мост, у родном крају, на реци Жепи.

  • Идеју везира Јусуфа материјализоваће неимар који ће, такође у самоћи и одвојености од света, доћи до визије моста изузетне лепоте у непроходној дивљини. И мост ће, попут неимара и везира, бити издвојен и усамљен у односу на околину. Тако усамљен остаће да траје и вековима чува успомену на везира и његово порекло, да премошћује векове и повезује генерације.
  • Локализација: место – Жепа; време – турска владавина, трајање радње – две године.
  • Приповедање:

Нарација – објективно приповедање (треће лице) + епилог (ауторски коментар).

Дескрипција (лирска) – екстеријер.

Портрет – психолошка карактеризација ликова.

  • Приповетка је написана у трећем лицу. У епилогу приче приповедач напушта објективну перспективу казивања и са полудистанце, говорећи о себи у трећем лицу, тумачи како је и када одлучио да напише причу:

Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао из планине, и, уморан, сео поред камените ограде на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на камен, осети да је још топал од летње жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.

 

Драгослав Михаиловић, Када су цветале тикве

Дело можете пронаћи овде.

Dragoslav-mihailovic

Драгослав Михаиловић (1930−/) српски књижевник, редовни члан САНУ, често награђиван и превођен. Роман Кад су цветале тикве је објављен 1968. године и изазвао је бурну реакцију социјалистичког режима. Представа која је требало да се игра по овом роману је забрањена, а сам аутор тврди да ју је забранио лично Јосип Броз Тито.

  • Дела: Фреде, лаку ноћ, Ухвати звезду падалицу, Лов на стенице − приповетке; Чизмаши, Гори Морава, Кад су цветале тикве, Петријин венац − романи; Голи оток − документарна проза.

Књижевни правац: модернизам и постмодерна

Доноси заокрет у прози крајем шездесетих година:

  • језик градске периферије − жаргон и дијалекат,
  • утисак магнетофонске веродостојности приповедања,
  • истинит друштвени живот,
  • ликови – обични, промашени људи, људи са „маргине”,
  • у центру пажње је један човек,
  • неулепшан приказ свакодневице
  • Књижевна врста: друштвено-социјални роман; роман лика;
  • Тема: живот Љубе Сретеновића, сукоб, освета и њена цена.
  • Локализација: Душановац; четрдесете и педесете године 20. века.
  • Мотиви:
  • мотив сукоба − Апаш је Врапчету ментор и узор, а Шампиону противник и супарник; сукоб је неминован јер почива на етичком кодексу обојице протагониста; обојица су јаке личности; њихов сукоб је својеврстан ритуал чији је исход јасан обојици; Апаш не издаје Љубу на самрти јер поштује етички кодекс, они су израсли из исте духовне климе у којој се урбано насиње и култ силе стапа сапрастарим, епским нормама понашања – крвном осветом;
  • мотив породице: расуло – проистекло из мотива освете;
  • мотив мајке: Столетова мајка – свесна истине, свети се на једини могући начин у координатама својеврсне етике; поставља се супериорно, опрашта и тиме поражава Љубу пред самим собом и законима света у коме је живео; у њеном лику је персонификована судбина трагичног хероја; Љубина мајка – жртва мушкараца.
  • мотиви−симболи (птице − Љубин путоказ, трагање, јавља се изненадно у јунаковој причи, повезује се са епиграфом у стилском смислу, тикве − наслов).
  • Одредите врсту приповедања и приповедачке поступке.
  • Приповедање:

у првом лицу (Љуба), наратор је и главни јунак;

поступак СКАЗА – говор главног јунака је управљен ка изазивању утиска непосредног усменог обраћања;

‒ две временске димензије: садашњост и прошлост,

ретроспекција, хронолошки развој догађаја, уз временску дистанцу;

елементи драме: оквирно приповедање о садашњости (пролог и епилог); фабула − заплет, кулминација, перипетија, расплет; трагизам.

  • Композиција: 24 поглавља; прстенаста композиција (1. и 24. глава − из перспективе садашњости унутар којих су исприповедани прошли догађаји).

Садашњост: пролог − увод

Прошлост: период детињства: Љуба Врапче − експозиција

период младости: (1948−1950) друштвени, политички − општи план и индивидуални, породични план − заплет: сукоб са влашћу и Апашем

војска: припрема освете и Апашева смрт − кулминација

одлазак у емиграцију − перипетија

Садашњост − епилог – расплет

  • Пролог: емигрант већ осам година, живи у Шведској, ожењен Ингом, тренер фабричког боксерског клуба, синдикалац, воли Југославију − носталгија, нервоза, патња.
  • Епилог: затвара причу о Љубиној прошлости, чежња за завичајем, у рату види могућност за своје смирење, искупљење од грехова. Садашњост у делу има функцију оквира – отвара (пролог) и затвара (епилог) приповедање.
  • Које сећање из детињства је најупечатљивије у делу? Сећање на силовање које им је организовао Столе Апаш (значење речи: апаш − мангуп, разбојник, лопов, злочинац, отимач).
  • Опишите Љубину боксерску каријеру. 1947. године на првенству био је други у велтер категорији; борбе са Јовицом Чаушевићем − порази. Као првак постаје веома популаран, заменик шефа у фабрици, иако најмлађи у предузећу.
  • На који начин је извршен приказ београдског ноћног друштвеног живота у периоду између 1948−1950. године. Набрајање популарних ноћних клубова, туче и свађе око девојака, време Столета Апаша: насилништво, ривалство, закон улице − право јачег.
  • Опишите период Љубиног боравка у војсци. Који догађаји утичу на промену његовог односа према боксу и према животу уопште? На Душановцу сукоб Столе − Суља; тренер капетан Зорић, сестрина смрт (после силовања се обесила, силоватељ Столе Апаш − силовање као освета због повређеног поноса), мајка завршава у психијатријској болници и умире, Љуба постаје армијски шампион − користи ударце који убијају: искварен, сујетан, жељан смрти. Зорић слути освету и шаље га у Ниш, сусрет са оцем, убрзо после тога његова смрт. За породичну трагедију и уништење Љуба криви Столета, након завршетка војног рока одлази у Сурдулицу − болницу за оболеле од туберкулозе, да га пронађе. Вербални и физички сукоб, Љуба убија Столета. Који догађаји изазивају промене у његовом лику?
  • Промене и драмски набој романа које су изазвале заплет у једноставној фабули дела су: хапшење оца и брата; замерање режиму – Перишићу; ривалство са Апашем; сестрина смрт. Брз, непромишљен, темпераментан својим поступцима и реакцијама изазива даљи ток судбине, вођен једноставном логиком побуне и људског протеста. Шта је Љубу довело ту где јесте? Групно силовање 1944; свађа са старим Перишом (прелазак из Радничког у Звезду); ситуација у којој се замера Апашу; пренебрегавање савета капетана Зорића; Апашево убиство.
  • Опишите догађаје након убиства − осећања и развој радње. Не боји се истраге јер има добар алиби, иако је главни осумњичени за убиство. Душевно празан и сломљен, посета Столетове мајке − праштање због сазнања о силовању. Казна за преступ − емиграција (апсурдни јунак у апсурдном положају).
  • Извршите анализу мотоа романа. Одакле потиче овај мото? Мисао из средњовековног записа од Даниловог ученика (13−14. век) коју изговара главни јунак: Ево, лишени славе своје, у понижењу великом стојимо, вођени силом куда нећемо… Трагика људског положаја и утицаја средине и околности на живот.
  • kad-su-cvetale-tikve-original-5992
  • Љуба Сретеновић: утицај спорта и окружења на његов поглед на свет. Боксер који потиче из занатлијске породице, живи на периферији Београда − Душановцу. Развијање снаге и агресије, значај борбе, друштвеног положаја и сујета услед популарности доносе поједностављен, суров, несентименталан поглед на свет и живот.
  • То је живот емотивно и психички незрелог младића који мора да се прилагоди законима средине и друштва у ком живи, не размишљајући о њиховој природи и последицама својих поступака. Како је у роману приказан однос према режиму? Однос према режиму у роману приказан је једнострано и покреће велику (у то време) табу тему о истребљењу патриота за време Голог отока, чиме једноставна исповест политички неутралног боксера поприма шире димензије универзалног карактера политизованог и забрањиваног дела. Сугестивно приказани догађаји, осим универзалног карактера, имају функцију да прикажу и индивидуално испољавање на психолошком плану, кроз обликовање појединца.
  • Објасните последице Љубиних поступака. Последице његових поступака и развоја догађаја у делу су трагичне, доводе до распадња породице − смрти сестре, мајке и оца, а у главном јунаку буде жељу за осветом и убијањем у виду смираја и прекида патње.
  • Који животни принцип препознајете у лику Љубе Сретеновића? Животни принцип, обликован под утицајем самог времена и окружења, али и догађаја, постаје сурова борба за опстанак, бескомпромисна, доследна борба на смрт или живот, без праштања.
  • Анализирајте однос између универзалног и индивидуалног у делу? Његова борба, наизглед једноставна, сирова, спонтана, прераста у искрену исповест у којој доминира чежња за искупљењем и преображајем.
  • Какве су последице Љубине освете? Последице освете нису биле у складу са очекивањима јунака, уместо смираја и душевног олакшања након освете смрти својих најближих и убијања главног кривца, у Љуби се јавља празнина, унутрашњи расцеп, осећај грешности и жеља за самокажњавањем и искупљењем.
  • Однос између прошлости и садашњости; Љубин преображај. Из перспективе садашњости његова прича исприповедана једнолично, без мисаоне и емотивне дубине и смисла, на крају дела постаје сложена у својој емотивности и мисаоности, прераста у причу о промашеном, несрећном човеку који покушава да остатак живота испуни правим вредностима: кајањем, чишћењем од греха, добротом, породицом, љубављу.
  • Које елементе реалистичког романа препознајете у овом делу Репрезентативни јунаци и говор: жаргон и дијалекат; прототипска основа дела: друштвене и политичке прилике у време педесетих година 20. века; утицај руског реализма: поента, једноставност, хуманизам, спој ведрине и сете; основна идеја: преко појединачне судбине приказати опште теме политичког и друштвеног карактера.
  • Који су елементи модерног романа/драме у овом делу? Утицај америчке кратке приче − криминалистичка прича са београдске периферије; 1. лице, без интелектуалне претенциозности; прстенаста, кружна композиција; једноставна прича о сложености живота; сажетост и економичност приповедања, циљ приповедања − кроз избор догађаја жели да схвати себе, подвојеност јунака у намери да убије (античка трагичност),
  • Књижевноисторијски значај. Дело са статусом прекретнице, нови талас − модернизација у складу са Европом, новине: без интелектуализма, метафоричности, стилска, језичка и наративна уверљивост, приказ локалних појава, непосредност, субјективност, али и космополитизам, универзалност

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s