Најкраћа прича на свету од шест речи, Ернест Хемингвеј

Кажу да су велики умови једноставни. Да размишљају на једноставан начин.
Својевремено је дао савет младом колеги:

„Најважније што сам научио о писању је да никада не пишеш превише одједном. Никада немој да исцедиш све из себе. Остави мало и за следећи дан. Најбитнија ствар је да знаш када да станеш. Када ти још увек иде добро и дођеш до интересантног дела, а знаш шта ће се после десити, време је да се зауставиш. Онда га остави на миру и не размишљај о томе. Нека твоја подсвест одради посао. Следећег јутра, након доброг сна и када се осећаш свеже препиши оно што си написао дан раније и опет се заустави на другом врхунцу интересовања. На тај начин добићеш много интересантних места у роману и никада се нећеш заглавити“.

Оно што је мало познат куриозитет о Хемингвеју јесте и догађај из његове младости, односно са почетка његовог књижевног стваралаштва. Током разговора са пријатељима у кафани, рекао им је да је могуће написати причу од тек неколико речи.

Његови пријатељи, наравно, били су неповерљиви и вртели су главом. Чак су се опкладили и свако од њих је уложио по 10 долара.

Хемингвеј је узео салвету са стола и на њој написао шест речи. Није их прочитао наглас, већ је проследио салвету до пријатеља који је седео до њега. Овај је прослеђивао даље.

Потом су се сви сагласили: „Да, у праву си, заиста је могуће!“.

наравно прича је могла садржати и нешто више, али ови шест бираних речи терају сваког од нас да направимо властити наставак:

„На продају. Ципелице за бебу. Неношене“.

Љубави српских писаца – Милан Ракић

Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.

Reči koje imaju boju zlata činile su fini lančić simbolističke, eruptivne poezije koju je stvarao književni um – Milan Rakić. Rođen je 1876. godine u Beogradu, naučen pravnim veštinama u Parizu, njegove prve sonete krasio je pseudonim Z. Pored pesama, pisao je i pozorišne recenzije, bio je dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu, imao je bogatu diplomatsku karijeru i jednu Milicu prišivenu za kožnu postavu.

Rakićeva izabranica odavala je utisak “dostojne životne saputnice, govorili su da je lepa kao san i otmena kao kneginja koja zna svoje mesto, svoju ulogu i svoje dužnosti”.

Jedan ponedeljak i prijem kod zajedničkog prijatelja spojio je dva oka, dva srca stopio u jedno, tada je nastala i pesma “Oda ukosnici”, koju je Milica izgubila. Dobrotvorni bal, Milica u dugoj haljini na tufne, diplomatsko pitanje britkog Milana Rakića:

  • Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu? – upita Milan, siguran u ono što čini.
  • U tom slučaju granu treba preskočiti – odgovori mlada Milica, naslućujući da neće zadugo biti sama.

Ovaj kratak dijalog rezultirao je poljupcem u ruku, kavaljerskim šarmom i valcerom ljubavi. Vraćajući se kući nakon bala, Milica je u kočijama plakala zajedno sa sestrom, a nakon sedam dana Milan je došao u njenu kuću da je zaprosi. Venčali su se 1905. godine i ostali zajedno više od tri decenije. Njihov dom krasio je topli sklad, nežna zrelost i posvećenost, dečačke šale i noći inspirisane mirisima strasne ljubavi.

“I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.” Наставите са читањем