Књижевност

МОДЕРНА


 

 

АВАНГАРДА И МЕЂУРАТНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ


  • Права авангарда почиње појавом М. Црњанског и његовог дела Лирика Итаке 1919. која ће донети ново схватање песништва, нов идеал певања, нове теме и нов звук.
  • Лирика Итаке знак је апсолутне побуне против постојећег како у свести човека, тако и у књижевности.
  • Овим делом започиње раздобље које ће трајати до 1925.
  • Српски модернизам започео је експресионизмом који је дуго био доминантан у српском авангардизму, тако да је сваки наредни изам сматран варијантом експресионизма.

Душан Васиљев: Човек пева после рат

Песму можете послушати овде.

Душан Васиљев (1900–1924) један је од бројних српских песника који су рано оболели од туберкулозе и умрли не успевши да се до краја остваре као писци. За живот и судбину Васиљева значајна је и чињеница да се родио у Кикинди у време када је Војводина била под аустроугарском влашћу. Као осамнаестогодишњи младић постао је аустроугарски војник (одатле стихови „и брата сам звао душманом клетим”). Рат је оставио тешке ране на осетљивој младићевој души и после рат, певањем о ратним страхотама покушаће да се исповеди и себи олакша бол.

Међу првима је почео да пева дефетистичку поезију која осуђује рат и проливање крви недужних људи.

 


Милош Црњански: Суматра

Песму одслушајте овде.

Песму Суматра Црњански је послао Српском књижевном гласнику, па је уредник часопиаса Богдан Поповић тражио од песника да, у облику објашњења, образложи своје ставове и схватања поезије. Лирика је у то време нападана због своје затамњености и неразумљивости, па је логична жеља уредника да песник објасни своју песму, која у то време делује прилично необично.

Објашњење Суматре састоји се из два дела: теоријско-програмски део (у њему песник износи своје погледе на поезију, свој књижевни програм, а то је уједно и програм целе младе песничке генерације која се јавља непосредно после Првог светског рата) и тематско-инспиративни део.

Песма Суматра нуди мисао о новим световима, мислима и садржајима. Она нуди и мисао о јединству света, о космичком јединству и универзалној повезаности.


Исидора Секулић: Госпа Нола

Исидора Секулић спада у ред најистакнутијих писаца српске књижевности. Била је доктор филозофских наука. Родила се у Банату, одрасла у Земуну, живела у Београду. Неговала је особен прозни стил.

2c88ba7e70f28b3e92abde5b9864e5a8_9808715568

Госпа Нола припада збирци новела „Кроника паланачког гробља“. Завршна верзија Кронике биће подељана на два дела и појавиће се 1958. године. Исте године је умрла Исидора Секулић. Овде можете читати дело: Кроника паланачког гробља.

Новела Госпа Нола почиње сликом паланачког гробља. У првом плану је гробница Лазаревићевих као  показатељ пролазности времена, с којим све нестаје: живот, људи, амбиције, снови , богатство.

Након ове суморне слике гробља, почиње са реконструкцијом животног пута госпа Ноле. После њене сахране људи се присећају успомена на њу и упознају нас са њеним животом. Из њихових прича сазнајемо да се звала Станојла Перчинова, да је била удата за Тодора Лазарића, да њих двоје нису имали деце и да због лоших услова у којим је њена полусестра живела код оца и мајке, она бива премештена да живи са њом и њеним мужем. Он је био богат човек без деце и Јулицу су обоје прихватили као своју ћерку. Нола је била велика и јака као момак, праведна, религиозна, искрена  и од малена навикнута на рад.  Из грубости који је носио њен физички изглед, једино се кроз читање отркива њена изразита нежност. Након пљачке у њиховој кући, ствари су се промениле. Гос-Тоша је убијен и Нола је остала сама да се брине о великом имању и новцу. Тај новац је имао на кога да се потроши и због тога је она усвојала децу, која су имала родитеље, и била њихова добротворка. Усвојила је Паулу, Србу која кога је неизмерно волела и након њега Немца Ханса. Није волела швабе, али је Ханса прихватила и дала му име Лука. Тако су туђа деца постала радост и искрена срећа која је њу испуњавала. Јулица се по њеном наговору први пут удала за доктора и тај брак ће бити пропаст због кога ће Нола саму себе кривити. Затим је Јулица направила сама грешку удавши се за умоболног човека, који на крају умире и оставља је да опет пати са својом помајком. Посинак око кога се Нола или како су је деца звала Нана, највише трудила био je Срба. Међутим, како ће и Нола сама рећи, одлике које је он имао нису красиле Србе. Коцкање и расипање била су његова страст, али она је и поврх тога била слаба на њега, између осталог, он ће бити последња особа којој се она обратила пре смрти. Лука је своју добротворку једини звао Нена и од свих се као прави Немац најбоље снашао. Завршио је школе, био образован и на свему што је учинала за њега био јој захвалан. Иако је она била поносна, увек јој се јављао неупсех првог посинка у кога је она безуспешно улагала.

Композиција је остварена техником асоцијативног приповедања: од гробља, гробница и споменика, преко живота и делања појединца, до смрти.

Презентација: Госпа Нола, Исидора Секулић


Растко Петровић: Људи говоре

LjudiGovoreРастко Петровић (1898‒1949) припада групи писаца који су се огласили непосредно после Првог светског рата и образовали језгро српских модерниста. Био је добровољац у рату, учесник у повлачењу преко Албаније. Средњу школу и факултет завршио је у Паризу. Упоредо је студирао књижевност и историју уметности. Након завршетка права коначно долази у Србију и обилази све њене крајеве. Као дипломатски службеник у Риму путује по Италији, Шпанији, Турској, Француској. Крајем 1928. одлази на путовање по Африци и са тог путовања доноси рукопис будућег путописа Африка (1930). Године 1935. одлази у Америку као дипломатски службеник, и тада обилази Сједињене Државе, Мексико, Кубу, Канаду.

Почео је књижевно стварање као један од најагилнијих и најистакнутијих представника авангарде, који се залаже за модерни израз, нову форму, необичну садржину, прожимање жанрова, мешање стилова.

За живота је објавио следећа дела: Бурлеска господина Перуна бога грома (1921), Са силама немерљивим (1927), Африка (1930), Људи говоре (1931). Постхумно је објављен роман Дан шести (1960) и Дела Растка Петровића ( 1961-1974).

Умро је у туђини, у Америци, одбачен од свих, 1949.

Проза Људи говоре остала је до данас жанровски неодређена. Она има елементе и путописа, и кратког романа, и новеле, и кратке повести. Та жанровска недефинисаност била је новина за време у коме је настала.

Концепција дела настала је док је песник посматрао рад пчела. То је објашњење суштине ове прозе: она је узела из стварности најразноврснији материјал, губећи своја изворна својства и рађајући нешто сасвим ново и специфично.

Структура – три дела: 

  1. Прва посета језеру
  2. Друга посета језеру
  3. Рефлексије о природи и језеру

Први и други део имају наративну природу и дијалошку форму. У њима се остварује тема књиге (људски говор) кроз низ фрагментарних момената. Овде је у првом плану људски говор, а не сликање карактера који учествују у дијалогу. У ова два дела су развијена два средишња мотива књиге: судбина рибара Пипа и девојке Ивоне

Трећи део испуњавају путникове рефлексије о свету и природи и човеку у њима. Тежиште је на општем, а не на појединачном

На почетку дела видимо да нема класичне експозиције. Експозициону функцију преузима кратка пишчева белешка о подстицајима и намерама. Овим поступком наглашено је пишчево интересовање и тема књиге: људски говор

  • Дијалог заузима највећи простор: он је једноставан, прост, разумљив.
  • Простор и време само су наговештени: село, острво, језерце, данас, јуче, сутра
  • Предмет прозе су људи, тачније говор људи

Путник долази међу људе, који живе једноставно и просто. Они му отворено казују своје бриге и тугу, али без уздаха и јадиковања. Они су свој живот прихватили као нешто што је само по себи дато, па су зато помирени са судбином. Људи су тихи, мирни, скоро нечујни. Тиха је и мирна и природа која их окружује; све је у складу људи, ваздуха, земље. Једина промена у том амбијенту је трамонтана и  (бура). Такав је и путник који долази међу људе: предусретљив, љубазан, нежан, спонтан. Разговор који воде људи и путник је случајан и спонтан, интимно пријатељско ћаскање

  • Облици приповедања

Дијалози зависе oд ситуација. Целовитији и дужи дијалошки низови јављају се веома ретко. Карактеристични су за најобимније ситуације у књизи, које попримају димензије епизоде. У првом делу то су разговори у крчми, који теку у неколико скупина, са различитим темама и великим бројем саговорника (16. ситуација). Потом путников разговор са Пипом и његовим оцем која наговештава даље развијање приче о појединцу и његовој судбини (25.ситуација). У другом делу то су путников разговор са девојкама (6.ситуација) и његов састанак са Ивоном (7.ситуација). Описи природе су кратки и штури-

  • Појединачно и опште

Писац жели да говори о општим и универзалним вредностима, али их налази у опсервацији појединачних вредности. Сликајући људе како говоре, он уочава и маркира појединачно, али га не извлачи у први план, јер би се наметнуло и онемогућило сагледавање општег. У читаочевој свести не остају маркантне слике појединаца, осим Пипа и Ивоне. Судбине Пипа и Ивоне доминирају овом прозом и једино се оне памте. Они су повезани невидљивим нитима: то је љубав пробуђена у детињству, пораз љубави, туга и чежња. Изнад свега тога је ћутање. Све је сведено на наговештај и слутњу. Пипо је пример промашеног живота, испуњеног незадовољством и тугом. Путник на улици среће Пипове кћери од којих се једна зове Ивона. Сазнаје и да је Пипо своју барку назвао Ивона. Ту је дат наговештај неостварене љубави.

Након разговора са Ивоном у маслињаку изнад села, путник сазнаје да је девојка волела младића кога су после војске оженили другом. Она не жели да се удаје, а ако ипак одлучи то да уради поћи ће за неког чија деца остану сирочад. Ово је свесна жеља да се настави живот у болу и патњи, пошто прва и права љубав нису остварени. Тако је само у наговештајима предочена једна неостварена љубав и два несрећна бића. Путников састанак са Ивоном нема за циљ сазнање о неоствареној љубави, већ остварење, бар делимично, његове чежње за лепотом. Ивона представља оличење изванредне лепоте и путник жели да је мало дуже посматра и ужива у њој.

Близина лепе девојке, месечина, тајанственост самог састанка странца и лепе девојке, донели су ново осећање: то није само чежња за лепотом, него нешто више: И одједном, апсолутна чаробност и срећа овог тренутка уђоше у мене…Осећао сам скоро чврсте сузе у очима, толико да сам се морао силити да не пружим руку и не загрлим је уз пуно грдно пољубаца и речи.

То није учинио. Овај сусрет остаје привидно недовршен и неостварен. Ни путник не жели да се он доврши и оствари јер би тиме престала чежња за лепотом и тада би живот био обесмишљен. Овако остаје за цео живот један светао и топао тренутак и једна лепа девојка Ивона са језера. Да је ова сцена завршена другачије, изгубила би оно најлепше: чистоту, лепоту и људску топлину.


Мирослав Крлежа: Господа Глембајеви

Дело можете пронаћи овде, а онда и погледати филм овде.

Мирослав Крлежа (1893‒1981), најкрупнија је фигура хрватске књижевности и један од њених најплоднијих писаца. Обележио је хрватску књижевност модерном тематиком, разноврсношћу облика и врста, широком ерудицијом. Покретач је и издавач многих књижевних часописа у периоду од 1918. до 1941. и оснивач и директор Лексикографског завода у Загребу. Био је свестран писац, писао је поезију, новеле, романе, драме, есеје.20

Најзначајнија дела: Баладе Петрице Керемпуха, Хрватски бог Марс, Новеле, Повратак Филипа Латиновића, Банкет у Блитви, На рубу памети, Заставе, Голгота, У логору, Вучјак, Господа Глембајеви….

У свој литерарни свет увео породичну лозу Глембајевих. Најпре је написао прозне фрагменте и урадио генеалошко стабло породице, а потом је из те грађе обликовао свој драмски циклус:  Господа Глембајеви, У агонији и Леда.

Структура драме:

Социјално-психолошким драма у 3 чина који нису подељени на појаве

Тема: пропаст породице Глембај (психолошки, друштвени и морални пад)

Хронотоп: Загреб, 1913, једна летња ноћ (од 1 до 5ч. ујутро)

Дидаскалије су врло детаљне и писац кроз њих даје опис и карактер јунака, као и њихове психолошке немире и сукобе. Текстови дидаскалија су врло блиски романескној структури.

Драмска радња и заплет заснива се на сукобу оца и сина. У подтексту сукоба је хамлетовски мотив: освета због мајчине смрти. Али ово је само дубљи психолошки повод, док је суштински разлог сукоба моралне природе- различито гледање оца и сина на породично стање, породичне односе, прошлост и садшњост породице.

516O3CepsKL._AC_SY400_

 

ЕКСПОЗИЦИЈА: Леоне и Ангелика о портретима Глембајевих

ЗАПЛЕТ: Појава три нова лика Пуба (правник), Алтман (лекар) и Сибербрант (теолог); сазнање о случају Руперт-Цањег

КУЛМИНАЦИЈА: Леон о превари барунице кастели, сукоб са оцем и његова смрт

ПЕРИПЕТИЈА: банкрот породичне фирме

РАСПЛЕТ: Смрт барунице + цвркут птица

 

Сви сукоби се одвијају на линији Леоне-остали: Игњат Глембај, баруница Кастели, Пуба, Силбербрант. Емоције су пренапрегнуте, атмосфера је мучна и мрачна. Једина светла особа у глембајевском моралном мраку је Ангелика Беатриче- млада, лепа, добра и достојанствена.

СОЦИЈАЛНА ДРАМА : Случај РУПЕРТ-ЦАЊЕГ

РУПЕРТ – Баруница ју је прегазила колима, а суд је ослободио истакавши да је умрла од срца

ЦАЊЕГ – млада жена са дететом од 7 месеци, која је изгубила мужа и свекрву (Руперт), моли баруницу да јој помогне куповином шиваће машине како би издржавала дете и себе. Када је Леон види на вратима: Човјече, сјети се да си раван ономе пред киме се понизујеш, и не понизуј се! Ходај усправно, не плачи оред туђим вратима јер иза тих врата за тебе нема никога, пљуни и пљусни, али се не понизуј. Леон купује шиваћу машину, али прекасно јер се она бацила с дететом у наручју са трећег спрата. Баруница, свештеника и правник одбацују у оба случаја кривицу.

ПСИХОЛАШКА ДРАМА

Постиже се дидаскалијама, дијалозима и вербалним сукобима, унутрашњим ломовима и метафорично-симболичним средствима (у 2. чину грмљавина и ветар, 3. чин цвркут птица = живот се наставља)

Ликови драме:

Леоне је централна личност драме (UMBERSPANNT – параноик, пренапет). Он је уметник по професији, живи у иностранству од дана када је умрла његова мајка. Једанаест година не мари за Глембајеве, али је свестан глембајевског у себи. Једина личност у породици коју поштује и према којој показује нежну и топлу наклоност, јесте Ангелика. Подвојена је личност: бори се против глембајевског у себи, а све дубље тоне у њу; на крају је победило оно проклетство Глембајевих (убија маказама баруницу). Леоне је Глембај, али и најљући противник Глембајевих. На самом почетку видимо његове коментаре породичних портрета. Други сукоб са Глембајевима је Леоново укључивање у дијалог о случају Руперт-Цањег, када породици баца у лице истину о њиховој покварености, цинизму и нехуманости.

ГЛЕМБАЈЕВИ УБИЈАЈУ, ДАНИЈЕЛИЈЕВИ СУ САМОУБИЦЕ: предак који је убио у шуми због злата; мајка се отровала; сестра Алис се утопила; брат Иван (Англеликин муж) је такође мртав; потом и Игњат умире и баруницу Леон убија.

Глембајеви нису само убице и варалице, над њима лебди неко проклетство

СУКОБ ОЦА И СИНА

хамлетовски мотив – за смрт мајке криви оца

патријархални ауторитет и мотив монокла – у очима оца не вреди ништа; Ти си мене још као дијете саблажњавао својим моноклом… Баш због тог монокла ја никада нисам могао да ти вјерујем ништа.

Скоро цео други чин испуњава вербални, морални и физички обрачун сина и оца. Игњат узвраћа Леону тамо где је најслабији: вређа своју прву жену, Леонову мајку која се убила због Глембајеве везе са баруницом Кастели. То отвара још једну рану, а то је смрт сестре Алисе. И ова смрт иде на душу барунице Кастели. Обрачун је беспоштедан и убитачан – Глембаја погађа кап. Леоне ће у бесу, после очевог ударца, показати глембајевску крв-грабежљиву, немилосрдну, животњску.

СУКОБ ЛЕОНА И БАРУНИЦЕ КАСТЕЛИ

После Игњатове смрти она покушава да се приближи Леону и да га одобровољи. Конфликт међу њима кулминира када га баруница затиче на коленима, пред Ангеликом. Леоне убија баруницу Кастели. Леоне је трагична личност ове драме. Он се отима од глембајевштине у себи, а све дубље тоне у њу. Поред трагичне смрти мајке, он је као младић упао у еротске мреже барунице Кастели и постао њен љубавник. Трагови тог чина још живе у њему иако се труди да их потисне. Бекство није успело, глембајевштина је шчепала Леона и обележила га заувек.

Стари Глембај (Игњат Глембај; 69 год.) живи у свету глембајевског господства коме обележје и стил даје његова жена баруница Кастели.

У првом браку се осећао инфериорно због порекла јер је његова прва жена била племкиња, префињена и образована уметничка природа насупрот Глембају који је једину вредност висео у згртању богатства.

У другом браку, он не жели да види баруничине авантуре, а кад чује истину, не жели да верује. Она му је ослонац утолико пре што је пред финансијским крахом. Лажни сјај богатства, лажна породична срећа, самозаваравање о моћи и слави држе у животу Игњата Глембаја. Сазнање о поразу на финансијском и интимном плану чини да се његов свет распадне, што га неминовно одводи у смрт.

Баруница Кастели и Ангелика су међусобно контрастирани карактери.

Ангелика (удовица, хуманитарац, мед. сестра) је предмет дивљења Леона Глембаја и као човека и као уметника. Она има 29 година и красе је изузетна лепота, префињеност, одмереност, доброта. Леона одушевљава хармонија између њене лепоте, мисли и поступака.  Из генеалошког стабла појављује се и 5. лик – Ангелике као жене Леона Глембаја

Баруница Кастели нема ни једну светлу тачку у својој личности. Она је жена сумњиве прошлости, удала се за старог Глембаја, доневши лажну титулу баронице. Живи раскошно и раскалашно. Своју праву природу открива када, поред мужевљевог одра, сазнаје за његов финансијски крах; изговара ружне речи о покојном мужу,

Овакав начин карактеризације врло ефектно дочарава оно што представља скуп нарави чланова породице из више генерације, а што називамо глембајевштином.

ДРУШТВЕНИ ПЛАН – На почетку су на врхунци финансијске и друштвене моћи, а на крају – банкрот. (грамзивост, лицемерност, капитализам…)

ПСИХОЛОШКИ ПЛАН – Леон као хрватски Хамлет

МОРАЛНИ ПЛАН – деградација од првог (који је убио због тлата) до последњег – Леона.

Први чин – Црвени салон, на зидовима портрети 15-ак Глембајевих. Разговор Ангелике и Леона, назире се да је он заљубљен у њу, а њој је непријатно. Разговарају о портретима, он каже да су они убице и варалице. Отвара се случај Руберт – Цањег, говоре о чланку у новинама, где се баруница окривљује за оба убиства. Пуба сматра да треба направити деманте, остали се не слажу. У даљини се чује грмљавина. Силбебрант и Леоне се свађају јер је Сибербрант чуо његов разговор са том женом. Леоне га окривљује да је љубавник барунице, а то слуша Игњат Глембај

Други чин – 30 мин.после, у соби Леона Глембаја који пакује кофере. Игњат долази да пита да ли је то истина, Леоне потврђује. Баруницу криви и за смрт сестре Алисе која се утопила јер је сазнала да је младић у којег је заљубљена баруничин љубавник. Окривљује је и за мајчину смрт која се отровала. Игњат брани баруницу, удари Леона два пута раскрвавивши му лице. Леон признаје да је и он био њен љубавник. Баруницу не налазе у соби, каже да има мигрену и да је била у врту, а Игњат је сумњичав: Ммммигрена? У том муцању падне и умире.

Трећи чин – Игњатова спаваћа соба; поред је Ангелика, Леон црта оца. Пуба прича телефоном и говори да је банкротирао Глембај. Леон говори о свом сну о мртвим рибама што није добар знак. Баруница говори да је Глембај хуља, да ју је покрао, да је кућа њено власништво, да су сви Глембајеви убице и варалице. Леон узима маказе, потрча за њом. Чује се лупање вратима, разбијање стакла. баруница је заклана. Чује се цвкут птица.

 

 


Оскар Давичо: Хана

Оскар Давичо (1909‒1989) припада оном кругу песника између два рата, који су чинили језгро надреалистичког покрета, који је доминирао на српској књижеOskar-Davico-Poezija-Bistrookiвној сцени све до 1930. Када се покрет угасио, најактивнији међу њима прикључили су се лево оријентисаној књижевности и комунистичкој партији. Међу њима је био и Оскар Давичо.

Његова поезија је од почетка до краја остала особена, оригинална и модерна. Његове најбоље песме су Србија и Хана.

Лирски цилус „Хана” написао је и објавио 1939. године. Ова љубавна поема се састоји од шеснаест песама у којима мотиви варирају од љубавних, па све до социјалних.

У вашим Читанкама се налази  уводна песма, 3. и 9, па обратити пажњу на те делове. Хану можете прочитати овде.

На почетку овог циклуса главна тема је љубав према Хани, ћерки богатог трговца. Песник је опчињен њом. Његова љубав према њој је тако снажна да он не види ништа друго сем ње. Све док га љубав није обузела он је био усамљен и несрећан, али чим се љубав појавила она га усмерава и спасава од самоће. Он доживљава нова осећања која пре није искусио. Хану приказује као егзотичну, младу, снажну, поносну, страствену, заносну, прелепу жену. Међутим, иако је реч о љубави, осећа се снажно наглашен социјални мотив: лирски субјект припада свету другачијем од Ханиног. Он је човек без јасног места у друштву, сиромах. Она је кћер трговца, Јеврејина. Али, ту је одмах и емотивни моменат: трговац није срећан; он је удовац, дакле смрт му је нарушила животну равнотежу; бакалница му је крај гробља. Међутим, његова очараност и љубав према њој се полако стишавају и песник се окреће ка неким другим мотивима.  Он се окреће себи и свом статусу у друштву. У њему расте бунт и јављају му се родољубљива осећања. Љубав се поново јавља, али у виду протеста.  Осећа патњу и бол за све претке који су крварили за своју земљу.

Насупрот тој његовој патњи и страху поново се јавља глас Хане која би да му потисне ове туробне мисли и да му врати жељу за животом и радостима у њему. Али она не успева да сузбије његове емоције и песник свуда само види масакре, гробља, крв, логоре…

Како одмиче циклус јавља се нови, социјални мотив. Песник дели друштво на две класе: богате „коленовиће” који уживају у свим благодетима овог света и сиромашне „никовиће”, чији је и сам припадник, који не познају страх, пркосни су и жуде за слободом. Песник се не плаши ни смрти, ни крвопролића и спреман је за велика дела.

У последњем делу циклуса песник долази до смисла живота, тако што кроз изједначавање љубави према жени и земљи и долази до сазнања да сврха постојања није у себичном живљењу, већ у живљењу са другима и у живљењу за друге и сећањем на њих.

Први стих последње песме „Нек твоје буде све, дај мени суноврате” синтеза је тематског обележја песничког циклуса „Хана”, али и поетички став Давичовог песништва – суновратизам.


Иван Горан Ковачић: Јама

Иван Горан Ковачић (1913‒1943) био је хрватски песник и приповедач. На књижевној сцени јавља се збирком Лирика (1932), затим објављује збирку новела Дани гњева (1936). Када је почео Други светски рат, оставља Загреб и са, већ остарелим Владимиром Назором, одлази у партизане 1942. Тек што се нашао на слободном простору, суочава се са свирепошћу усташа и невиђеним злочинима над Србима. Тада настаје и његова чувена поема Јама. Већ следеће године, 1943, Иван Горан Ковачић је ухваћен и заклан код Фоче. Не зна се где је сахрањен.

Најцеловитије и најпотресније дело о анималном, зверском у човеку и поразу свега што је људско, песник је дао у поеми Јама. Основ за настанак поеме песник је нашао у историјском догађају. Песник је био сведок усташког злочина над житељима Ливна где  су 1942., до темеља спаљена српска села и заклано и у јаме бачено око 2000 Срба. Он је разговарао са неколицином преживелих, што је био директан за настанак ове потресне поеме.

Ову потресну поему можете слушати овде.

Основна тема у поеми је злочин, основни мотив је крв, основно расположење је гроза и језа. Поема има десет певања, а певања су подељена у строфе од шест и четири стиха. Поема је испевана у форми монолога или самоисповести жртве, која је у улози и посматрача и учесника у крвавим догађајима. Он износи потресну причу о свом страдању и трагизму целог једног колектива, само зато што је друге вере и националности. Лирски субјект приповеда о свему што се догађало од тренутка када је пао у руке џелата, па до потпуног избављења.

  • Мотивска структура поеме:
  1. вађење очију
  2. пробадање ушију и провлачење жице кроз уши
  3. психичка мучења на путу до јаме
  4. довођење везаних до јаме
  5. бацање жртава у јаму, уз ударце ножем
  6. бацање бомби у јаму да се докрајче последње искре живота
  7. поливање жртава кречом
  8. жртва, иако без вида, излази из јаме, једе траву и пије росу
  9. долазе партизани и жртва почиње своју исповест
  10. призивањ светлости

Десето певање је у ствари евокација оних момената и животних призора и ситуација из којих говори светлост живота, а која је сада само прошлост и сећање. Ветар је донео мирис паљевине који жртву суочава са сазнањем да је џелат до темеља спалио његово село. На згаришту нестаје све оно што је чинило живот и успомене: свадбе, прела, бербе, кола, ластавичје гнездо, колевка, прозорско окно кроз које је напаћени човек некада посматрао парче неба. Нема ни песме, ни клетве, ни смеха, уместо тога су згаришта и „на путу лешина од пса“. Помисао на те слике води у протест, у крик очајника, и то у виду реторских питања којима нема краја. Затим следи сусрет са ослободиоцима, сазнање да је освета извршена и нова светлост. На чело пада мека, нежна рука жене која теши, греје и враћа веру у људе.

Крај поеме је у знаку радовања, песме, светлости. Светлост се не може доживети физички, њу је заменила вечита тама, то је унутрашња светлост коју доноси слобода. Пошто је субјект у поеми брутално лишен чула вида, то се он ослања на чуло додира и слуха. Због тога су у песми присутне бројне акустичке и тактилне слике: врисак, смех, церекање, грохот, топот, клокот, падање, кркљање, крик, јецање, сиктање, јаук, студена телеса, млохаве, кошчате руке, тврда усна, хладна рука…

Рат је приказан као зло, а такво је и морално опредељење песника – да увек буде на страни правде, истине, слободе и људскости, али првенствено и директно песник је изричито против ужасног злочина који су починиле усташе над српским живљем у околини Ливна.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s