Лектира

Антон Павлович Чехов, Ујка Вања

Chekhov_1898_by_Osip_Braz

Антон Павлович Чехов (1860-1904) један је од најзначанијих драмских и новелистичких писаца у европској књижевности. Својим новелама и драма је извршио пресудан утицај на европску и светску књижевност и позориште.

Чехов је написао око шест стотина приповедака и новела од којих су права ремек-дела Ћелија бр. 6, Чиновникова смрт, Досадна прича и многе друге.

Посебно је значајан Чеховљев допринос развоју драме. Приказујући оно што је драматично у свакодневици, испразности и промашености живота, досади, отупелости и чамотињи. Његове најзначаније драме су: Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњев сад.

  • Опишите чијим разговором почиње драма „Ујка Вања“. Како Марина доживљава Астрова? Какве констатације износи Астров о свом тренутном стању и расположењу? Образложите шта Астров наводи као узрок свог пропадања. Шта бисте издвојили као натужније последице узроковане тешким животним условима и напорним лекарским позивом?

На самом почетку драме затичемо Марину и Астрова у разговору. Марина констатује да се за дванаест година, колико она познаје Астрова, он поприлично променио – није више ни млад ни леп, а почео је и да пије. Астров се слаже са Марином и доказује да је разлог томе то што је превише радио. Као лекар, морао је често провести читаве дане на ногама, а ночу страговати да га не одвуку неком болеснику. Никада није имао ни слободног дана. Други разлог који наводи Астров је и сам живот који је досадан и глуп. Боравећи са чудацима и сам је временом постао чудак. Највише нас растужује сазнање да Астровљева осећања отупела, те да он више ништа не жели, нити икога воли и ништа му није потребно. То је својеврсно умирање особе која је још живе, јер не може више ни да воли нити да жели.

  • Обратите пажњу на разговор Марије Васиљевне и Војницког у првом чину (прва сцена). Како она описује промену коју уочава у Војницком. Које разлоге наводи Војницки за своје пропадање?

Марија Васиљевна (Војницкова мајка) да се он у последње време прилично изменио, до те мере да јој је тешко да га препозна. Раније је био светла личност и особа од уверења, а сада као да то више није. Ујка Вању ова констатације погађа. Он је човек од 47 година кога снажно погађа његова старост. Она је сада једино што га спречава да свој живот промени.

  • Уочите коју општу и масовну слику пропадања приказује Чехов у првом чину? Зашто Астрова тако снажно погађа сеча читавих шума? Протумачите Астровљеву реченицу – „Човек је затуцани  барбар, кад може у својој пећи спаљивати толику красоту и уништавати оно што није кадар сам да створи“. У чему Астров види заустављање таквог пропадања?

Слику постепеног, али сигурног пропадања на најопштијем плану Чехов је приказао Астровљевом причом о сечи шума. Људи истребљују читаве шуме да би се огрејали или изградили своје стаје, иако могу ложити и тресет, а стаје градити од камена. Астрова погађа лењост и затуцаност руског човека (сељака) који уништава читаве пејзаже, пресушује потоке, протерује дивљач и мења климу, а све то сечом шума. Уништити нешто тако красно што нисмо кадри сами да створимо за Астова је равно злочину. Он сам против таквог пропадања бори се садњом нових шума и спасавањем сељачких шума.

  • О уништавању и пропадању проговориће и Јелена Андрејевна на самом крају првог чина. О каквом све уништавању говори Јелена Андрејевна? У чему она види разлог човекове потребе да уништава?

Говор Јелена Андрејевне о уништавању доћи ће као последица Вијноцковог удварања. Наиме, она ће повезати све у слику једног општег пропадања – људи не уништавају само шуме, већ и једни друге. Полако нестају и пожртвованост, и верност и чистоћа. А то је зато што у човеку чучи ђаво разарања. Људима није, према томе, жао не само шума, него ничега.

  • Шта је, по вашем мишљењу, негативно утицало на Астрова? Према којим ликовима Астров ипак гаји некаква осећања? Астров се заноси Јеленом Андрејевном. Објасните зашто то није љубав у правом смислу те речи. Астров је истовремено и идеалиста. По којим његовим ставовима можемо то да закључимо?

Астрова је уништио досадни малограђански живот, затим претерани рад, који није оставио никакве резултате, а на крају и беда и прљавштина којима је окружен. У таквом окружењу, он као да је сигуран да не може да се догоди ништа добро и лепо. Сам Астров на почетку драме каже да не може да воли, те да једино осећа нешто према дадиљи Марини, која га подсећа на његову дадиљу, према томе да је то више сећање на прошлост, него права осећања. Астров Јелену не може да воли, јер љубав није више нешто што он може да осећа. Он се, како сам каже, може још само заносити лепотом, која једина није изгубила свој утицај на њега. У том смислу, он се заноси Јеленом Андрејевном, једином лепотицом у његовом окружењу, али то није права љубав. На крају оптужиће Јелену да их је све заразила својом беспослицом, и рећи да је „комедија завршена“, мислећи на те улоге које су сви они играли док су били ту. Астров је залуђен шумама и њиховим спашавањем. У том смислу, он осећа истински понос када спасе неку шуму и кроз неко време види како она даље расте. Верује да ће будућа покољења део захвалности дуговати и њему.

  • Зашто Вања осећа да је његов живот протраћен? Кога Вања криви за свој пропали живот?Како доживљавате Вањине оптужбе да је несрећан у целини због Сребрјакова и да је он крив што није постао Шопенхауер или Достојевски?Како доживљавате Вањину љубав према Јелени? Зашто Вања није искористио прилику да ожени Јелену када је била још неудата за Серебрјакова?Како на нивоу радњевтумачите то што не успева нити да убије Серебрјакова, нити да себе убије? Које комичне елементе уочавате у његовим поступцима?

За Вању читав живот протекао је у тешком раду и одрицању,  а сада му се та његова жртва чини узалудна, јер онај зарад кога се све жртвоватно није се испоставило да је генијални историчар уметности, већ обичан универзитетски професор, који бива заборављен оног тренутка када је отишао у пензију. Вања се осећа преварено јер је потрошио најбоље године свог живота радећи за некога ко није био вредан те жртве. Сада је, међутим, касно било шта променити јер је старост већ ту. Вања за све криви Серебрјакова. Но он закључује и да је био даровит, талентован и „да сам живео нормално, могао сам постати Шопенхауер, Достојевски…“ Чини се да Вања оптужује Серебрјакова за своју неоствареност, иако је кривица за то делом и његова, пре свега у том што није искористио своју даровитост и таленат. Вањин однос према Јелени је двосмислен. Чини се да се он хвата за ту своју заљубљеност у њу, као за сламку. Она је просто нешто што испуњава његов досадни и резигнирани живот. Он чак за каже да су му страховито „мрски“ Јеленина „реторика, њен лењи морал, будаласте, лење мисли о пропасти света.“ Вањи очигледно недостаје воље. Чехов га осликава помало и комично. У тренутку највеће кулминације и окршаја са Серебрјаковим, Вања као некакво дете дозива своју „мамицу“.

  • Опишите каква осећања карактеришу Соњу на почетку драме? Објасните зашто је Соња несрећно заљубљена. Како бисте описали Соњу? Како се Соња осећа када призна Јелени Андрејевној да је заљубљена у Астрова? Како доживљавате Соњу у њеном завршном монологу? У чему она још једино проналази смисао?

Соња је једина јунакиња коју на почетку драме не затичемо резигнирану. Она је заљубљена у Астрова и жељно ишчекује његове лекарске посете. Она је радне, вредна, пожртвована и скромна девојка, али је ружна. И то је разлог збот ког Астров, неспособан да истински воли, не може да себе да приволи Соњи. Соња је у тренутку када признаје Јелени Андрејевној да је заљубљена у Астрова истински срећна, то чак и наглас изговара. Због тога Соња је једина јунакиња која у драми доживљава прелаз из среће у несрећу, у оном смислу у ком то предвиђају правила класичне драме. Соњин монолог на крају приказује је као резигнирану. Она је пред нашим очима дожвела разочарање и на неки начин и сама остарила. Свој будући живот види као једноличан и неуморан рад за другог. А одмориће се, како сама каже, када буде умрла.

  • Карактеристике Чеховљеве драме и њене разлике у односу на класичну драму:
  • ликови нису хероји;
  • ликови не умиру;
  • ликови ништа не раде и не делају;
  • они не покрећу догађаје, њима се ствари догађају;
  • они су јунаци који трпе;
  • често су приказани као карикатуре;
  • на крају се ипак вину до класичних античких јунака.

 

Ернест Хемингвеј, Старац и море

Дело можете пронаћи овде.

Ernest-Hemingvej-294x300Ернест Хемингвеј je рођен је 1899., а умро 1961. Био је оригинална и занимљива личност. Радећи као новинар, открио је свој списатељски дар и писање је постало његов животни позив. Страсно је волео лов и риболов. Много је путовао и са собом свуда носио три ствари: пушку, удицу и писаћу машину.

Као ратни дописник, али и борац био је свуда где се ратовало: у Првом и Другом светском рату, грчко-турском рату, шпанском грађанском рату. Волео је интензиван живот који је подразумевао путовања, лов, кориду, пиће, жене. Такав темпо живота створио је богату грађу за његова дела. Када је његово челично здравље почело да попушта, извршио је самоубиство ловачком пушком.

Био је представник „ изгубљене генерације”, генерације која је преживела страхоте рата и из њега понела разочарања у идеале, физичке и душевне ожиљке. Доживљава велику популарност, чему доприноси и екранизација романа „За ким звона звоне”.

Добитник је Пулицерове награде за књижевност, а 1961. године добио је и Нобелову награду.

Најзначајнија дела: Сунце се поново рађа, Збогом оружје, Зелени брегови КилиманџараИмати и немати, За ким звона звоне, Старац и море.

Хемингвеј је 1930.  написао чланак о кубанском рибару који је упецао марлина (Постоје нејасноће у преводу врсте рибе која се помиње у делу „Старац и море“. Marlin је енглеска реч која се већински преводи као сабљарка, мада се врсте и родови којима припадају ова два назива не поклапају. Ради тачности превод ће бити марлин, јер је и вероватно да ова врста рибе није позната Европи, па назив за њу и не постоји.). Његов улов  растргле су ајкуле, а касније, после те пустоловине, рибара проналазе суграђани. Ова прича је очигледно утицала на ону о Сантјагу у делу „Старац и море”. Послужила му је као контекст за поруку коју је дуго чувао у себи. Као последње и наjвеће дело, новела „Старац и море“ објављена је 1953., а већ следеће године заслужила  је Пулицерову награду. Такође је допринела добитку Нобелове награде за књижевност 1954.

Упркос трезвеном размишљању и здравој поруци које је усадио у новелу, 1961. Хемингвеј је себи одузео живот. Иако је ово противречан потез његовој идеологији из последњег дела, то никако не сме да умањи наше виђење значаја Хемингвејевог рада.

Old_man_and_the_sea_s692x400-692x360На први поглед човек би помислио да су марлин и Сантијаго непријатељи. Међутим, када превазиђимо такво размишање, можемо да будемо сиромашни рибар, који даје све од себе а не добија ништа, а да утонемо у срећан сан о младости.  Иако исцрпљен и повређен, Сантјаго дубоко саосећа и диви се марлину, своме брату по жици, патњи, снази и одлучности. Ове врло сличне, а ипак супротстављене позиције Сантјага и марлина могу се тумачити на различите начине у односу на то шта симболизује марлин. Ако је марлин симбол за Исуса Христа, онда је борба уствари искушење. Ако марлин може бити и човек, онда је тај сукоб онај између две војске где се два војника разликују само по боји одежде, а смрт једног је неминовна. А ако је марлин природа, човекова победа је место у њој. Без обзира како тумачили очигледни симбол, онo што је кључно је поштовање и љубав која је реципрочна. Победа је легитиман циљ, али се не стиче непоштовањем. „Противник” је достојан због достојанства.

На претходну идеју се надовезује и овдашња, достојанство им је главни састојак. Најскромнији рибар, са највише знања, сусреће се са најдужим периодом несрећног лова. Спреман је на највећи ризик, одлази у најдаље воде, а касније и добија највећу од свих риба. Награда? Не у количини рибе, већ у количини искушења. Отуђена награда и обновљен живот.

Сантјаго је срећан  и потрошен. Пропада, то је једино природно. Међутим, сем среће, има и највеће овоземаљско благо. Једно дете. Није Сантјаго разлог његовог настајања, већ дететова будућност. А и дете је Сантјагова будућност. Сантјагово физичко постојање се гаси, али кроз ученика, апостола, шегрта Манолина, постојаће. Све је круг и увек ће постојати младих лавова који се играју на плажама Африке, прапостојбине.

Сантјаго је симбол неуништивости и несаломивости људске снаге и  идеала. Он је сиромашан рибар, више гладан него сит, без икаквог ослонца или подршке, али у њему је дубока вера у човека, па самим и у себе.

На крају новеле видимо старца који је, измучен, заспао. Долази дечак и, дубоко погођен старчевим изгледом, плаче. Костур рибе изазива чуђење; старац је опет заспао и сањао лавове…

Објаснити симболику лавова у старчевим мислима.

Борисав Станковић Коштана

бора_станковић

Борисав Станковић имао је изузетан значај у развоју модерне српске књижевности на почетку 20. века. У свом стваралашту испољио је читав низ особина модерне књижевности – усмереност на психолошка запажања људских карактера, лирска усмереност на детаље (осликавање изразног понашања јунака) и осећања.

Станковић је објавио три збирке приповедака: Из старог јеванђеља (1899), Стари дани (1902) и Божији људи (1902), драму Коштана (1902), роман Нечиста крв (1910) и недовршни роман Газда Младен (1927).

  • Објасните како је приказан људски живот у драми. – Зашто Митка тужи над својом прохујалом младошћу? Зашто је болан од како се родио? Зашто ће умрети рањав и жељан? Шта Коштана сања, а шта јој се у стварности обистињује? Који су разлози тегобних осећања осталих ликова? Анализирајте шта у дијалогу са Коштаном, на крају драме, Митка говори о људском страдању и трпљењу. Зашто су управо њему приписана најдубља сазнања о човековом удесу? Говор ког јунака се разликује од говора осталих ликова и каква је функција таквих уметничких поступака?

У „Коштани“ нема спокојних људи, нити миром и срећом испуњених живота. Свима у „Коштани“ суђено је да прођу трновитим и беспутним стазама невеселе судбине, а онима чија душа дубље јеца уз то је још подарено и да живот спознају као блесак варки и илузија. Процеп између личних потреба на једној и породичних и патријархалних дужности на другој страни, повешће га на пут страдања. Митка је спознао ефемерност брачне везе и тескобну усамљеност. О томе каже:

„Свири! Да свириш: како нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (показује на кућу) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, „моју песму“ да свириш!“

Живећи у сенци старијег брата, уз невољену и непривлачну жену, Митка не успева да се као личност оствари, потврди и афирмише. Што у њему изазива бол због промашеног живота. Митка доживљава да је предодређен за бол самим рођењем, у патријархално устрјеном друштву, у којем сваки појединац има унапред одређену улогу, друштвеним конвенцијама спутану слободу. Тако је са већином Станковићевих јунака, не само у овом делу. Најбољи пример за то је његов недовршени роман „Газда Младен“, у којем почетна и завршна реченица дају „програм и биланс“ (Новица Петковић) тако вођеног живота: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради“ (уводна реченица); „Умрећу рањав и жељан“ (завршна реченица романа „Газда Младен“).

Заносећи се големом, тамном и мирисном гором, Коштана чезне за потпуном слободом, лепотом и непомућеном срећом, али ће јој каснији догађаји показати да се неодређено и свеобухватно „тамо“ за којим чезне, на тврдој земној стази не досеже и не објављује људима.

Друштвене конвенције, сталешка и породична ограничења и забране, биолошки закони пропадања и старења, усамљеност, тескоба и огољеност свакодневног живота, управљају судбинама у драми. Њихова помиреност са животом праћена је резигнацијом и тугом, згуснутом у сазнање „беше моје“.

Ајде Коштан! Дигни се, расвести! Ајде сватови те чекав, младожења те чека. Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден!

Митки који је најдубље проникао у трагедију живота је дато да и Коштани открије човекову судбину да пати, трпи и истрајава. У карактеризацији Миткиног лика, посебно помаже његов архаични дијалекатски говор (призренско-тимочки). Властити језички идиом, сугерише психолошку посебност јунака и усклађује се са његовим нарочитим приступом животу. Уз то архаичну говор упућује на помисао да је за овог јунака време стало у некој тачки дакле прошлости, од које се он не може, али и не жели одвојити.

  • Какво понашање међу ликовима наговештава атмосфера којом драма почиње? Наведи разлоге хаџи Томине жестине у понашању и говору док је међу својима. Како је мотивисано његово касније понашање и заношење Коштаном? Зашто се баш у амбијенту хаџи Томине воденице затичу јунаци драме Митка и Коштана? Каква је симболичко значење пресушене чесме у воденици? Откуда потиче и како се испољава Миткина опседутост смрћу? Објасните шта се о Коштаниној судбини слути у завршној слици циганске махале и Бање у коју је одводе? Зашто је њен животни удес посебно болан и трагичан?

Празнична атмосфера је време када у општем слављу попуштају границе и норме друштва које јунаке држе у задатим оквирима понашања, то су дани у којима човек својој природи допушта слободу пред стегама културе. Баш у исте такве празничне дане, „чим наступише ове славе, ове меснице, чим се напише“, отели су Коштану од Арнаута и вратили је из Турске где је била протерана, због нарушавања друштвеног реда и мира у Врању.

Хаџи Тома је разочаран сином, чија љубав према циганки не приличи имену и угледу домаћинске, хаџијске куће. Брак са невољеном женом Тома доживљава као мртву и малаксалу везу, која не почива на емоцијама, већ на реду и обавезама. А за своју жену каже: „Од како си, таква си. И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна… Никад се не насмеја, никад се не зарадова!“ Са Коштаном, њеном песмом и мирисима, Тома оживљава успомене на негдашњу младост. Хаџи Тома, иако стар, у себи још увек осећа младо срце – „Да, синко, стар сам, али срце ми је толико младо, толико пуно скриване, неисказане љубави, немилованог миловања… Ох, толико је оно тога било пуно и жељно да че ми мртвоме земља бити вечито тешка.“

Ускрс као највећи хришћански празник, слави се у цркви и у кући, међутим, јунаци средишне сцене ове драме не одвијају се ни у једном од поменутих амбијената, већ у воденици, на реци, што је простор слављења паганских култова. Зато је воденица изабрана као идеалан амбијент за избијање потиснутих нагона на површину. Воденица у хаџи Томи буди и сећање на младост, када је летње месеце проводио баш ту. Пресушена чесма, на коју пада Томин поглед, симбол је младости која је прошла, извора витализма и животне снаге и заноса, који је пресушио, јер је почео да се меша „са земљом и трулим лишћем“.

Миткин фатализам потиче из депресивног стања душе, произилази из старости, али и из осујећене друштвене, породичне и личне афирмације.

Све што је у природу својом силовитошћу и бујношћу код јунака побуђивало љубавну чежњу, страст и животну жељу, овде, у ружном и голом пределу, потпуно им је ускраћено. Нема неба и слободних видика, а уместо зелених, свуда се назиру само гола земља и изгорело угљевље.

Као што је познато трагично је само узвишено које пропада. Зато ми Коштану доживљавамо као трагичног јунака, чија је узвишеност садржана у њеној лепоти и доброти. Коштана је још и уметница, она својом песмом заноси, и то не само младе и разуздане, већ и старије, угледне домаћине. Она је и поштена, што истиче и сам Арса, председник општине.

  • Образложите сличности и разлике између Митке и Коштане. Објасните Миткин лик и његову улогу у драми. Какав смисао у његовом духовном свету имају вредности оличене у песми, младости и лепоти?

Коштанин духовни сабрат у драми је Митка. Блискост у духу подстиче њихове сродне тежње и, у исти мах, управља сличне токове њихових трагичних судбина. Процеп између снова о животном безмерју и личној срећи, на једној, и тескобне свекодневице друштвеног и породичног живота, на друој страни, Митка и Коштана плаћају патњом, страдањем и трпљењем. За разлику од Коштане Митка је „млого преко своју главу префрљаја“, па се његово мучно искуство већ преточило у суморне визије о свеопштој пролазности, у размишљања о трагичној усамљености и утамничености човековој. Док Коштана плени полетном младошћу и лепотом, Митки је подарено да познаје живот и да промишља његов смисао.

За разлику од Коштане, али и од осталих ликова у драми, Митка је склон депресији и често тмуран и намргођен. Када размишља схвата да му је живот празан и суморан, јер су му снага и жеље сапете многим обзирима, тада је пун незадовољства и озлојађености. Али детерминистичко схватање судбине проузрокује да Митка, иако у сукобу са патријархалном средином, норме патријархалног живота пријвата као неприкосновене.

У Миткином остарелом и уморном телу, тесно је његовој још увек младој души. Бежећи од свега што му на „старо, на мољци мирише“, он се опија зеленилом и месечином, ужива у лепоти, песми и игри чочека и кроз дерт и севдах интензивно проживљава и ранија узбуђења и страсти.

  • Наведите уметничке чиниоце који побуђују и преносе лирске садржаје у драми. Објасните уметничку функцију песама у делу. Анализирајте како се путем њих подстичу и снаже доживљаји јунака. Шта се песмом казује о животу?

Лирска својства и садржаји Коштане потичу од атмосфере, песама и поетских исповести, маштања и снова јунака.

О песми и њеном моћном деловању на људе говоре многе сцене и сегметни драме. Песма је врели љубавни шапат између Коштане и Стојана, заносни узлет од ружног, тривијалног и трагичног у животу Митка и хаци Томе. Надахнуће песмом блажи горчину живота који је изневерио младалачку снагу и жеље, страсти и настојања јунака.

Све што је у уметничком свету драме заробљено и зауздано на сцени се ослобађа и објављује песмом. У средини у којој се мало и у афекту говори, њена изражајна снага помаже приликом психолошког сликања и катактеризације драмских ликова.

Уметничка мисија и дејство песме огледају се у томе што она прима и преноси древна искуства. Њене поруке сажимају сазнања о недомашености живота, који се одвија мимо жеља и потреба људи. Њој се приписује моћ да посредује у побуђивању и исповедању туге за прохујалом младошћу и неоствареним животним жељама.

Борисав Станковић Нечиста крв

Дело прочитајте овде.

Роман „Нечиста крв“ од тренутка објављивања био је одлично прихваћен и од стране критике ( Јована Скерлића и Бранка Лазаревића) и од стране читалачке публике. Од тада о Стнаковићу се говори као о једном од зачетника модерне српске прозе. А Новица Петковић, који је био један од наших најзначајнихјих савремених проучаваоца књижевности, сматрао је да је „Нечиста крв“ наш први модерни роман двадесетог века. Александар Христић, врањски адвокат, који је водио разговоре са Станковићем присећајући се прошлих времена сведочи да му је Бора Станковић поверио да је за Софкину кућу имао инспирацију у једној двоспратници у Врању. Идући за тим трагом, Христић сведочи:

„ Доцније сам се сетио да је то била кућа неког Арсе, званог Келеша, друмског механџије и бојаџије, по свој прилици дошљака из Пчиње и да се је у мом детињству говорило о једној драми коју је та кућа скривала. Син тог Арце, Аритон, имао је за жену једну од кћери из онда чувене куће Погарчевића, која је била напрасно умрла. Говорило се да је била отрована од мужа, који је био силовит а нарави грубе. То је у то доба била целика сензација за новоослобођено Врање.“

  • Како ви доживљавате насловни мотив нечисте крви. – Објасните где се све у роману јавља тај мотив. – Шта све сазнајемо, путем предаје о породици и нечистој крви о самој Софки? – У којој мери наследни и патолошки чиниоци утичу на судбине ликова, а посебно на судбину главне јунакиње?

Мотив нечисте крви означава биолошко осипање, патолошко мењање и менталну деградацију у обе породичне лозе у роману. У књижевној прози с краја XIX века, под утицајем натурализма и позитивизма, била је врло помодна теза о психофизичком изрођавању (Емил Зола Жерминал, Томас Ман Буденброкови). Биолошка тематика развија се већ од првих глава романа. Посебно је истакнуто водеће место мотива нечисте крви у наслову и на оквирима романа, којима се уметнички свет пролошки отвара и епилошки затвара сликама породичног осипања и психофизчког изрођавања хаџи Трифунових и Софкиних потомака. Током десетогодишњег рада на на роману, тезу о изрођавању постепено је надрастала, да би је на крају и потиснула злехуда судбина саме јунакиње. Уместо о нечистој крви, наследном проклетству, написан је роман о Софки, а највише о удаји њеној, којом она не само да мора прећи из једне у другу породицу, него у исти мах са високога (хаџијског) места које јој је припадало у једној варошкој култури силази на периферију (Н. Петковић).

Породична деградација, започета за хаџи Трифунових хајдучких времена, приводи се крају у лику и судбини ефенди Мите. Мада су корени ефенди Митиног пропадања ослоњени на рођачку везу његових родитеља, дубљи разлози приписани су јунаковм странствовању. У његовом усамљеништву, потенцираном Митином госпоштином, отменошћу и ученошћу, којима се уздигао до чувених о богатих Турака, овај јунак формирао се као егоцентрична и саможива личност.

Најгоре последице деловања нечисте крви показују се у завршним главама роана. Раније наговештена породична срећа Софке са Томчом, овде је потпуно разорена. Слике несреће, расула и нереда дочаране су посредством разграђеног, хладног и запуштеног Софкиног дома. А Софкина несрећа продужава се са њеном децом.

  • Ко приповеда „Нечисту крв“? – Како тумачите то што је гледиште неутралног приповедача врло често блиско Софкином виђењу, нпр. газда Марка, приповедач ће у једном делу текста звати „Марко купац“, сасвим следећи Софкину перспективу? – Објасните зашто описи збивања у Нечистој крви врло често имају овакав почетак: „Софка је знала“ или „Софка је (пред)осећала“ или „Софка је слутила“, а онда овакав завршетак: „и не превари се“ или „тако и би“ или „и то се испуни“. – Уочите како протиче време на оквирима романа, а како у средишњем делу.

„Нечисту крв“ приповеда невидљиви (непоерсонализовани) аутор. Међутим, његов ће видокруг бити врло близак Софкином, с њим ће се често подударати и још чешће укрштати.

  • Објасните појаву и присуство чулних узбуђења којима се јунакиња у осами и сањарењу препушта. – Чиме је проузрокован њен доживљај телесног удвајања? – Како су се Софкине потиснуте еротске жеље преточиле у етерично и поетично сневање о љубави и брачној срећи.

Софка има богат и интензиван чулни и емотивни живот, а уз то је осећајна и благонаклона према људима, тако да су јој са разлогом приписане могућности да опажа оно што другима  промиче и да осећа оно што је осталим ликовима углавном ускраћено.

Из Софкиних еротских жеља, баш као и из њених животних планова, свесно је потиснут и одбачен сваки онај који не би био достојан ње. Њене лепоте и изузетности као ефенди Митини кћери. Уверавајући се да нема, нити да може бити таквог који би био раван. Софка се заветује оцу и због његовог ауторитета припремна је на одрицање од властитог, осећајног живота. Али спутавањем љубавне жудње, из које је искључен неприличан други, недостојан други, Софкино „ја“ се удваја, постаје „двогубо“, тако да „друга Софка“ сопствено тело доживљава на сензуалан начин и према њему се односи као према предмету еротске жеље и страсти. У етеричном и поетичном сневању, којим се одломак наставља „друга Софка“ преображава се у неименованог и имагинарног младожењу, који је призван јунакињином уобразиљом и сањарењем о љубави и брачној срећи.

  • – Од чега Софка страхује? – У каквом се све виду испољавају њена осећања нелагодности, стрпње и страха? – Протумачите реакције и осећања које у јунакињи побуђују преломни догађаји, просидба и свадба.Уочите у којим ситуацијама је Софка приморана да изађе из куће. Пратите како Софка доживљава своје изласке из куће и кућу посматрајући је издалека.

Софкино одрицање од љубави и сумња у остваривост брачне среће највише су мотивисани њеном хаџијском самосвешћу. Али ауторитетом породице и рода оснажена је код Софке и бојазан, њен још у детињству зачети страх од сиромаштва и растурања породичне заједнице. Страховање од губитка кућног, заштитничког простора и страх од његове разградње испољавају се у различитим поводима на многим местима у роману. Страховање је снажно и опсесивно у тој мери да проузрокује Софкину заблуду о продаји куће и Mарку као о њеном купцу.

Осећања страха, нелагодности и егзистенцијалне стрепње у Софки побуђују чак и одређени мириси, као и мрак и тама, тишина и влага… Софка, у ствари, стрепи од свега што симболизује хладноћу живота, његово гашење и растакање. О томе сведочи и једна наоко узгредна појединост: одбијање да куша јеча која се у кућу доносе са гробља. Софка гробљанска јела не воли јер јој поред свога мириса доносе и мирисе тамјана, покапаног воска и венаца од шимшира.

Слутње смрти појачавају се од тренутка када се Софки обелодањује да је испрошена и током свадбе. Тако се у X глави јунакињи не саопштава непосредно да је испрошена, него се од ње тражи да  привремено напусти кућу (то је Софкино прво напуштање куће, она одлази код текте у суседство), а учињено је то „доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађу црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије“. Жуте тепсије претварају се у стравичне очи које је прождиру: „Софку чим је то чула од матере, а добро је знала шта то значи, почеше те тепсије као неке велике крвавр очи да прождиру и све око ње у колутове се окреће.“

Враћајући се својој кући, Софка је застала пред њом, јер је деловала као покојничка кућа:

И горе и доле, и свуда су гореле свеће. Као да никада ње није ни било, као да је она умрла, одавно је саранили и већ заборавили, тако је у кући било сада мирно, и осветљено.“ Сабласност призора долази од инверзије: Софка у повратку не види само кућу, него кућу са својом сопственом одсутношћу (мир и светло симболизују празно). Са доследношћу која не може бити случајна, и на начин који одаје истинског уметника, Борисав Станковић истородном симболичком сликом јунакињине смрти у великим размацима проткива текст, све од X до XIX главе, и сваки је пут – што и јесте чудесно – везује за одлазак из куће или повратак у њу.

Тако је и са другим Софкиним изласком из куће – одлазећи на ритуално купање у хамам у XV глави. Плачући у крилу трљачице баба-Симке, која је привремено преузела улогу мајке, Софка је избезумљено плакала:

„Јер оно што је знала, слутила да ће доћи али ипак сада још било далеко, ето сада већ је ту, дошло је. До сада бар, иако није никога волела, а оно бар се коме надала, чекала га, сневала и у сну га љубила. А сутра, после венчања, све престаје.(…) Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида.“

Чином венчања и сама јунакиња једним делом умире, заједно са оним најинтимнијим светом сатканим све од самих субјективних пројекција. Са отупелим чулима и расејаним погледом, јунакиња се у XVI глави мирно враћа из хамама све док јој у видно поље не дође кућа. Тада опет искрсава визуелна инкарнација сопствене смрти:

Само кад сагледа кући и већ испред куће упаљена два фењера, која су горела и трештала као нека два црвена страшна ока, а између њих се лелујао венац од шимшира и целиких белих ружа, којим је била окићена капија – њој цела кућа, нарочито због тог шимшира, као да замириса на нешто покојно, мртвачко.“

Исти призор, са фењерима и цвећем, појављује се још једном, три главе касније – у тренутку када Софка занавек напушта кућу. Софка тај венац, сада сасушен, није само видела, него ју је он при изласку кроз капију додирну по коси и лицу ( у народним веровањима, свим, нарочито додир лошег знамења може бити кобан); и није тек замирисао, него ју је загушљиво задахнуо.

  • Упоредите разлоге Софкиног пристанка на удају са ефенди Митиним побудама да је уда за малолетног Марковог сина. Прикажите ефенди Митин лик, образлажући узроке његовог егоизма.

Када се ефенди Митини разлози да уда кћер за малолетног Марковог сина упореде са Софкиним побудама, види се да са њима нису у уочљивој опреци: и Мита хоће да сачува осиротелу породицу и да заштити њено гопсодство. И њега, као и Софку, социјалне околности присиљавају да чини оно што као отац не жели. Уз Софку и Миту у уметничком свету Нечисте крви и све остале важније ликове сламају супротности између жеља и малог броја допуштених могућности, којима се жеље остварују.

Митин егоизам има многе узроке. Васпитањем и начином живота он се отуђио од породице и свог народа, од примарне и шире социјалне средине, и од свог друштвеног слоја. Боравећи у Цариград, куда су га родитељи послали са напором и уз жртве којих није био свестан, стицао је образовање и манире који су послужили само да му прибаве висок углед и издвоје га од осталог света. Господско туђење од људи, добило је и свој језички израз. У синтагми „ефенди Мита“ његово господство доведено је у јединство са његовим именом, држањем, ученошћу и са угледним и богатим Турцима.

Журба да оде на какав пут у почетку је проузрокована стеченим навикама и његовом нејасном чежњом за оним што му је као „непрежаљено“ и „ненађено“ упорно измицало. Касније, Мита из куће избива највише бежећи од сиротиње која породицу сустиже. А да спречи сиромаштво – није могао. У разлазу са радом, он је одрана потпуно запоставио трговину, а посао око имања и читлука пренео Тонету. Хаџијски понос и патрицијско самољубље нису му дозволили да посед заштити док је још могао да проверава слује и да се суди са чивчијама.

Не поступајући као што су друге газде чиниле, говорио је: „Ех, зар да ме сељачки хлеб куне и суза њихова преклиње?“ Не улазећи у парничења, коијма је могао спасити преостали иметак, компензацију за изгубљено Мита је налазио у егоцентричном задовољству што је у ичима света сачувао властити углед, господско име и хаџијско достојанство. Када је сиромаштво почело да бива видљиво, страх од тог зла моћно је загосподарио Митом. У процепу у коме се добро више није могло одабрати, Мита се одлучује на пресудан, али за Софку најгори, кобан потез, да је богато уда, упркос томе што је младожења малолетан, па по пчињском обичају будући свекар према себи бира невесту за недораслог сина.

Начин на који Мита тражи новац за кћер представља његов највећи преступ пред Софком, грех који се ничин не може оправдато: сурово вређајући и понижавајући Томчу, Мита покреће точак Софкиног дефинитивног животног суноврата.

  • Какав је свет оличен у појави и у карактеру газда Марка? – Шта Марка чини самосвојном и посебном уметничком личношћу у роману? – Образложите какав је његов однос према Софки? – Објасните наговештаје, начине и знако ближења и споразумевања који се између Марка и Софке успостављају од просидбе и током свадбеног прослављења. – Чиме је проузрокована његова трагична смрт?

Газда Марко оваплоћује снагу и елементарну, нагонску природу сељачког света приказаног у роману. Маркова силина избија из његовог портрета, са којим су усаглашени поступци и његово понашање. Његов изглед описан је помоћу знатног броја непривлчаних детаља. Али изгубивши на лепоти, Марко је добио на снази, робусној једрини и виталности.

У Митин дом Марко стиже симболички скривен ноћним мраком. Потекао са села у Турској, из одметничког рода, који је помагао и од неверника бранио православни манастир Светог Оца, Марко је у свему оличавао отпорност, жилавост и ратнички дух породичног братства. Највише захваљујући њему проширило им се село и умножило богатство њихових кућа. По трговачкој спретности, али и по побратимству са Арнаутином Ахметом, Марко се разликовао од својих. Његова љубав према Ахмету необична је и утолико што је његово село увек ратовало са неверницима. Пријатељство са Ахметом отворило је и Марков пут странствовања и каснијег страдања.

Маркова изворна животност и елементарна снага пројектују му се у иметак и изглед куће, па му је богатство велико, али сирово. Први пут у ефенди Митиној кућо, посебно у појави Теодоре и Софке, Марко види шта су однегован укус и истанчан сензибилитет хаџијског домаћина.

Од првог сусрета Марко се заноси Софком. Премда је зрелим годинама ближи Софки од сина, хаџи Трифунову унуку Марко не проси за себе, него за Томчу. Зато су његове емоције, све до преломне свадбене ноћи потиснуте у потајне жеље и понашање.

Када по сватковском обичају Софка не сме да прекорачи праг новог дома, догод свекар у корито на прагу не баци дар и не обећа део имања који ће бити снахин, Марко каже да јој даје све. Четири пута поновљено, градацијски истакнуто Марково „све“, промуцано у узбуђењу и дато у кратким одговорима, звучи као његово неопозиво и коначно заветовање Софки.

Између Марка и Софке успоставља се читава мрежа изражајних покрета, којима се они споразумевају. У цркви Марко једини предосећа Софкину муку да пред олтарем у својој руци задржи младожењину руку, па се уздиже на прсте, да би га Софка видела, и пробија ка њој, како би је охрабрио. Маркова чулна узнемиреност и потајни планови испољавају се у начину и тону његовог обраћања Софки, у његовом „другом гласу“. Међутим, сукоб чула и свести продубљују Маркову патњу и страдање и производе и саму његову смрт. Јер узимајући Софку за снаху, и себи за суложницу, као што је то обичај у пчињској зајецници, Марко би починио преступ у односу на схватања варошке средине, у којој жели да му се учврсти и устали породица. Оваква противуречност кобна је за Марка јер се може разрешити само његовом смрћу: бежећи од сукобљених намера и непомирљивих супротности, Марко се самоубилачки враћа куршуму Јусуфових осветника.

Михаил Шолохов,Тихи Дон

4dn03JVOf8Js_mikhail-sholokhovМихаил Шолохов (1905-1984) рођен је у Дону, месту које претежно насељавају козаци. Међутим, Шолохов је по оцу био Рус,те су га деца исмевала, јер није смео да носи очево презиме све до смрти првог мајчиног мужа, који је био козачки гардиста. У Дону Шолохов је провео готово читав свој живот. У таквим околностима се формирао и као личност и као књижевних. Добитник је готово свих совјетских књижевних награда, а 1965. године добио је и Нобелову награду за књижевност. Његова најзначанија дела су: Приче са Дона, Азурна степа, Човекова судбина,  Узорана ледина и Они су се борили за отаџбину.

 

ОДЛОМАК…

  • Каква одлука сазрева у Наталијиној глави? Објасните зашто Наталија сматра да њена срећа зависи од Аксиње. Уочите шта нарочито подстиче Наталију на такав корак.
  • На почетку одломка који тумачимо, Наталија доноси одлуку да моли Аксињу да јој врати Григорија. По томе што је та одлука дуго у њој сазревала закључујемо да јој је мучна и нимало лака. Наталија доживљава Аксињу као далеко супериорнију, те самим тим, доживљава да од ње зависи да ли ће Гриша са њом остати или не. Међутим, последње писмо који су примили од Грише садржи и изразе најдубљег поштовања према Наталији, што је њу, готово одмах подстакло на одлуку да оде у Јагодно и разговара са Аксињом.
  • Објасните зашто је Наталија слагала Дарју по питању тога где иде. И Дарји  и Наталији мужеви су у рату. Упоредите како се њих две понашају у тим околностима. Зашто Наталија не може да се забавља на начин на који то чини Дарја?
  • Наталији одлазак и разговор са Аксињом не може бити пријатан. Иако су се две јетрве, од када су остављене, прилично зближиле и здружиле, Наталија осећа одлазак Аксињи као крајње понижење, те због тога избегава да то каже Дарји. Иако у сличној ситуацији, Дарја и Наталија различито доживљавају одсуство мужева. Дарја ужива у новостеченој слободи, па се појачано дотерује, а касно враћа са игранки. Док Наталија избегава сваки вид дружења и повлачи се у себе. Наталија воли свог мужа и због тога не ужива као Дарја у тренутној слободи коју је стекла. Ни не доживљава је као слободу, јер је она емотивно везана.
  • Опишите како изгледа Аксињина преписка са Григоријем. Шта њу највише узнемирава у Гришиним писмима? Протумачите зашто се у писмима Гриша највише распитује у ћеркици. Упоредите Гришину и Аксињину преписку са поседњим писмом које је подстакло Наталију на одлучан корак.
  • Гришина писма Аксињи већ извесно време су врло кратка и сажета. Изузев обавештења о томе да је жив и здрав и да врши службу не садрже ништа што би указивало на блискост између њих. Напротив, Аксиња се чини да одишу хладноћом и морањем. Међутим, свако у сваком писму Гриша се распитује о њиоховој ћеркици. Преписка са Гришом додатно онеспокојава Аксињу, за разлику од Наталије коју је последње писмо охрабрило. Писмо које је Наталију окуражило било је упућено породици, којој, за разлику од Аксиње, Наталија припада и садржало је израз поштовања, али не и блискости.
  • Објасните шта по Гришином одласку узнемирава Аксињу? Протумачите шта изазива морални бол у Аксињи, који она жели да угушу. Какав су траг на Аксињи оставила та мучна преиспитивања?
  • Аксиња врло тешко подноси Гришин одлазак у рат. Њу мучи пре
  • download свега мисао о томе да ли је девојчице уопште његова ћерка. Потом и моралне дилеме, јер Аксиња је једнако морила и брига за Гришин живот, који је свакодневно био угрожен. Сва та ноћна премишљања, превртања и неспавања оставила су трага на Аксињи и она је почела да примећује знаке превремене старости на свом лицу.
  • Објасните зашто су обе жене несрећне на свој начин. Какво право на Гришу полаже Аксиња? Објасните зашто Наталијина још увек свежа лепоте у Аксињи изазива бес. Како на Наталију делује сусрет са Гришином и Аксињином ћерком?
  • Обе жене су несрећне и завиде једна другој – једна завиди као незаконита жена и љубавница на статусу и лепоти млађе жене. А друга завиди као остављена жена, другој у чијој осећа да је власти она и њена срећа. Аксињина грубост и бес ка Наталији мотивисани су и тиме што она примећујући своје старење, сада пред собом има доказ и  Наталијине непролазне и непорециве лепоте.

 

Франц Кафка, Процес

Дело можете пронаћи овде.

kafkaКафка је рођен у трговачкој јеврејској породици у Прагу 1883. године, у породици у којој је доминирао отац, човек деспотске природе и снажне воље, који је захтевао и остваривао потпуну послушност и потчињавање. Таква породична ситуација оставила је дубоке трагове у Кафкиној природи и изазвала двојак однос према средини: у њему је тињало осећање мање вредности, несигурност и колебљивост, а у односу на околину, Кафка је био пријатан , комуникативан, добар пријатељ. Много је путовао, лако склапао познанства, имао је и велики број пријатеља. У његовом живот било је и неколико великих љубави, али се ни за једну није везао- уговарао је и раскидао веридбе по неколико пута. Своје тешкоће у односима са женама Кафка је преточио у лик свог јунака Јозефа К.

Кафкино писање настало је из потреба да се разреше мисаоне дилеме, да се повери, исповеди и поведе унутрашњи дијалог са самим собом. Иза њега је остало много грађе, али је много тога написаног сам уништио. Пред смрт, а умро је у санаторијуму у Бечу 1924. године, оставио је у аманет свом верном пријатељу Максу Броду да спали сву књижевну заоставштину. Макс Брод није испунио овај аманет, већ је, на против, брижљиво сређивао и објављивао Кафкина дела.  Писао је писма, дневнике, белешке, приповетке, романе. Романи (Процес, Замак, Америка) остали су углавном незавршени.

За живота, Кафка је мало тога објавио, а најзначајнија дела објављена су након његове смрти: Разматрања (1913), Пресуда и Преображај (1916),  Сеоски лекар и у Кажњеничкој колонији (1919), Уметник у гладовању (1924), Процес (1925), Замак (1926), Америка (1927). Касније су објављена његова писма и дневници.

Франц Кафка био је правник – чиновник једног осигуравајућег  друштва у Прагу, живео је живот мирног и повученог човека. Био је визионар и превратник у европској књижевности, творац једне нове прозе у којој оно што је стварно делује као да је фантастично, а оно што је измишљено као гола стварност.

Његово дело „Процес”  најбоље приказује ове одлике, ово незавршено дело које, док читамо, не знамо да ли смо на јави или у сну, ово дело за које је уз сва остала, наредио свом пријатељу Максу Броду да их спали после његове смрти. Срећом Брод је урадио сасвим супротно и објавио их је.

Неки критичари верују да је  „Процес”  нека врста аутобиографије. Кафка као Јеврејин који је причао немачким језиком али когасредина није прихватала, осећао се се усамљеним и затвореним у свету без правог избора и слобода. По другима био је огорчен капиталистичким светом и Аустроугарском монархијом, коју је доживљавао као бирократску машинерију и изопачење правих слобода. У свом дневнику писао је о свом страху од егзекуције и ножа који му се привиђа и забада у тело.

Плашио се свог ауторитативног оца а веридбу са Фелисом Бауер доживео је као хапшење. На тврдње да лик Јозефа К. носи и нешто лично указује један дневнички исказ: „Нећу се препустити умору. Ускочићу у своју новелу, па макар при томе разрезао лице..”  Што је, изгледа и учинио.

el procŽs.indd

„Процес”  је експресионистичко дело и модеран роман. Кафка реалистички изведеним поступком даје слику људске отуђености (алијенације) у свету и ситуације од нелогичних појединости које чине да се стварност доживљава као нестварна и надстварна, као фантастична која ниче на тлу свакодневнице, или пак као нека затворена и тајанствена због чега и говоримо о „магичном реализму” Франца Кафке.

Дело можете прочитати овде.

Радња романа се врти око Јозефа К., мада радње готово и да нема. Све што господин К. ради остаје без догађаја и дешавања, то су све само мале епизоде у његовом свакодневном трајању. Он води један монотон живот, потпуно уклопљен у друштво, понавља готово исте ствари свакога дана. Обавља дужност банкарског чиновника, одлази у пивницу… Нема никаквог померања осим физичког, Једног јутра у његов стан долазе људи у црном и саопштавају му да је ухапшен, али да то не треба да ремети његову свакодневну рутину.

Неке недеље, дан када Јозеф К. не ради, позван је на прво суђење у некој забаченој улици, у неодређеној згради. Цео простор у овом делу је неодређен, нема никаквих ближих ознака (назива улица, града…). Куће, двориште, конопци са вешом, указују нам да је то урбан простор. Тај простор је обележен празнином, одсуством бучног живота (празна кућа, празне улице…), само појединац на видику или која мања група.

Затим имамо самоћу трајања у том простору. Сваки појединац, ма о коме да је реч, издвојен је од мноштва. Такође, простор је у виду лавиринта. Када господин К. стигне до зграде где суђење треба да се одржи, он увиђа да има више путева, више дворишта, више степеница. Иако не зна који је прави, он бира један од понуђених. Овај лавиринт указује на то да сваки пут када мислимо да знамо нешто, има још много тога што не знамо. Јозеф К. нагађа којим путем треба да иде, чиме показује да иако не верује у своју кривицу, он и даље слепо прати систем који је започео процес против њега.

Када оде до сликара Титорелија, открива да постоје само привремена и делимична ослобођења али никада потпуно, односно да слобода заправо и не постоји.

„У катедрали”.  Ово поглавље представља параболу о човеку и закону. Парабола је алегоријска прича која жели да погодним примером укаже на неку моралну истину, односно како да се поступи у одређеној ситуацији. Увек садржи поуку.

Јозеф К. упознаје свештеника који му прича причу о сељаку који долази на суд и од вратара тражи да га уведе у закон. Вратар му каже да може покушати да уђе, али и то да ће га он зауставити. Овде видимо да закон нема везе са правдом, да су они само ту да људима пруже лажну сигурност, како би се потпуно препустили тиранијском систему. Они су само варка. „Од лажи се гради поредак у свету”. Долази до сазнања које му открива бесмисао стварности и убија вољу да било шта учини за властити спас. У последњем поглављу долазе двојица у реденготима и одводе га у каменолом, где му, ножем заоштреним са обе стране,  пробијају срце, и два пута га окрећу.

Тада, једини пут у целом роману, прожетим мраком и тамом, без светлости, што указује на вечито незнање и лажни живот, видимо пејзаж. Са петог спрата куће поред, један прозор засветли и отвара се, неки човек извирује, нагнут, раширених руку, сав „слабачак и мршав”. Можда је то био и једини знак савести, пробуђене, узнемирене људске савести, спремне на помоћ и у виду вапаја. Јозеф К. тада изговара: „Као псето!”. Чак и овде, на крају романа, Кафка није могао да не изрази апсурд: убијен човек проговара и говори о стиду који ће га надживети.

Можда је тада схватио да је цео живот био само марионета неког изнад, неког невидљивог и свеприсутног. Можда се тада покајао због живота без побуне и отпора, без личне борбе, без духовног напретка.

„Процес “ је критика сваког тоталитарног друштва. Реченица „Од лажи се гради поредак у свету” указује да управо на томе почива поредак целог света и владавина свих моћних, без обзира да ли је моћ оличена у појединцу, једном друштву или држави, или пак у глобалним циљевима већег броја државних заједница и моћних сила које траже од свих да им се повинују. Свет у коме се сваким појединцем манипулише и сваки вид слободног мишљења види као претња систему. Један апсурд у којем увек неко влада у име неких циљева о којим појединац ништа или сасвим мало зна.

Право питање је да ли је Јозеф К. заиста био невин? Или нам је Кафка на један апсурдан и конфузан начин у исто време покушао да покаже два различита аспекта. Један је да су појединци само пиони којима неко управља и које искоришћава а затим одбацује када му више нису потребни, обична средства која нису ни свесна да неко њима управља. И други да су људи толико уколотечени и навикли на удобност устаљеног живота да и не могу то да примете. Управо у томе је кривица Јозефа К. што је дозволио да га систем потпуно савлада и што се никада није чак ни усудио да га  преиспита,све док није било превише касно.

„Процес“ је метафора, и то многозначна. Кафка је предосетио визију ништавила и бесмисла који захватају цивилизацију. Доцнија искуства човечанства показују да је Кафка наговестио долазак тоталитаристичког друштва и механизама за душевно и физичко уништавање људи

Прича је читљива, реченица лака, израз једноставан, неутралан, чак и хладан. По томе личи на сувопарне банкарске извештаје, чему можемо тражити корене у професији Јозефа К., односно самог Кафке.

Ипак, без обзира на лакоћу са којом се роман чита, наамеће се проблем разумевања

Кафка поставља питања, али не даје одговоре. Проблеме разумевања и тумачења повлаче и специфични елементи Кафкиног стваралачког поступка: неодређеност, непрегледност, антиетичност, парадоксалност и из ње проистекла апсурдност.

Иво Андрић, На Дрини ћуприја

Дело можете читати и овде.

Ivo-Andric-glavna-970x610

Непосредно после Другог светског рата 1945. године, Андрић је објавио три своја велика романа: На Дрини ћуприју, Травничку хронику и Госпођицу. Као изразити приповедач по свом таленту, Андрић је до романа стигао двоструко заобилазним путем, спајањем новела и преко историје. Историја је конститутивни чинилац посредством којег се на новелистичкој основи изграђују средње и велике прозне форме. Та тенденција добила је најпотпунији израз у великим романима‒хроникама На Дрини ћуприја и Травничка хроника, као и у недовршеном роману Омер-паша Латас (1976). У градњи тих дела Андрић се држи поступака који су својствени историографији и хроници као особеној историографској врсти. У њима нема заплета, нема романескне форме, каткад нема чак ни главног јунака, полазна тачка нису појединачне људске судбине, већ колективна судбина у одређеним временским интервалима.

По временском распону од неколико векова, по низу догађаја, разних судбина, појава и свега што се дешавало на мосту, око моста и у касаби На Дрини ћуприја је хроника, утолико више што нема главног јунака у правом смислу те речи, нити постоји централни догађај, а што је једна од главних особености правог класичног романа. Али, по мишљењу неких критичара, хроника је овде преведена у роман – улогу јунака овде преузима мост (ћуприја), што је истакнуто и у самом наслову. Тако долазимо до жанровске одреднице делаНа Дрини ћуприја је роман‒хроника.

КОМПОЗИЦИЈА РОМАНА

  1. Опис Дрине, моста, касабе. Историја и легенда
  2. Скела. Данак у крви. Мехмед-паша Соколовић
  3. Долазак Абидаге и Тосун-ефендије у касабу. Почетак радова. Рушење. Набијање на колац Радисава са Уништа
  4.  Сељаци кришом сахрањују Радисава. Пљевљак је полудео. Нови повереник Арифбег. Завршетак моста. Одушевљење. Тарих (натпис). Смрт Мехмед-паше Соколовића. Мост и касаба се зближавају.
  5. Поплава и осипање Каменог храма после сто година
  6. Буна у Србији 1804. Погубљења на ћуприји
  7. Болести-колера, умирања
  8. Фата Авдагина и њено самоубиство
  9. Улазак Аустроугарске у Босну. Отпор Вишеграђана. Алихоџа се супротставља отпору.
  10. Свечани улазак аустријских трупа у Вишеград
  11. Окупација и Шемсибег Бранковић који пружа отпор
  12. Милан Гласинчанин и коцкање
  13. Војник Федун и хајдук Јаков
  14. Лотика и њен хотел
  15. Ћоркан и његова игра на огради моста
  16. Долазак железнице у Вишеград
  17. Анексија Босне и минирање моста
  18. Балкански ратови. Српска граница на Рзаву
  19. Вишеградска интелигенција и њихова окупљања на мосту
  20. Остарела Лотика и њен материјални крах
  21. Година 1914. Љубав учитељице Зорке и Николе Гласинчанина
  22. Атентат У Сарајеву и објава рата. Гранатирање касабе.
  23. Почетак Првог светског рата. Одлазак Лотике.
  24. Бомбардовање моста. Смрт Алихоџе на мосту

 

УЛОГА МОСТА У РОМАНУ

cuprija-750x500

Андрић је био обузет мостовима као градитељским подвизима и уметничким остварењима. На Дрини ћуприја, која је подигнута у 16.веку по налогу Мехмед-паше Соколовића, јесте градитељски подухват, „складно срезани мост од камена са једанаест лукова широког распона”, „скупоцена грађевина јединствене лепоте, каквог немају ни много богатије и прометније вароши”

Док је приповетка Мост на Жепи химна људском градитељству и неслућеној лепоти усред дивље природе, роман На Дрини ћуприја настао је из других стваралачких побуда. На Дрини ћуприја није само мост лепота, него и мост који се стопио са средином, касабом и њеним људима; који живи и проживљава све оно што се дешава касаби и њеним становницима. Историја касабе је и историја ћуприје на Дрини. Скоро да нема појединачне судбине која бар једним својим тренутком није везана за мост. Алихоџа ће рањавање моста доживети као кидање сопственог тела и издахнуће у истом тренутку када је срушен његов главни стуб.

  • Мост у овом делу представља лајтмотив
  • Обележја моста: древност, лепота („савршен и чудан”). историја и легенда, сталност (насупрот свему што је пролазно и променљиво)
  • Вишезначност моста:
  • мост повезује обале, касабу са предграђем, Босну и Србију, Исток и Запад,
  • кроз живот Великог везира, повезује Вишеград (место његовог рођења) и Цариград (место његовог живота),
  • симбол је трајања који пркоси умирању,
  • има естетски смисао- израз је изузетне лепоте,
  • има етички смисао – „сви ми умиремо само једном, а велики људи два пута: једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина”.
  • У већини поглавља мотив моста јавља се на крају.

ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА

Пошто обрађује широко историјско раздобље од четири века, неминовно садржи низ историјских чињеница:

  1. данак у крви
  2. градња вишеградског моста
  3. Мехмед-паша Соколовић
  4. Први српски устанак
  5. улазак Аустрије у Босну 1878.
  6. анексија Босне и Херцеговине 1908.
  7. балкански ратови
  8. атентат у Сарајеву
  9. Први светски рат

Историја моста и касабе није могла да опстане на основним и стварним чињеницама, него је стално обнављана, преправљана и обогаћивана појединостима које је надграђивала машта многих генерација. Свако време је понешто испуштало из првобитне приче, а понешто додавало. Прича се временом све више удаљавала од праоблика и историјских чињеница.

  • Тако су настајале легенде:
  1. о црном Арапину
  2. о Стоји и Остоји
  3. о вили бродарици
  4. о Раду Неимару
  5. о мајчином млеку које цури низ стубове
  6. о округлим удубљењима у стенама
  7. о Радисављевом гробу

Легенде су сликовите, лепе, уверљиве, живе. Оне се лако памте  и другима преносе: тајновитост, загонетност, недореченост, упитаност и чуђење естетизују суве историјске чињенице. Где год је реч о великој грађевини или подухвату, испредају се легенде о грађевини, градитељима и многим другим личностима. У основи легенде постоји нека историјска чињеница или личност, али то је само једва приметна основица на коју се надограђује богата творевина људске маште.

Андрић је добро знао вредност легенде: у есеју о Гоји читамо: „У бајкама је права историја човечанства из којих се да наслутити, ако не и потпуно открити, њен смисао.”

У првом поглављу романа, које има експозициону функцију, а његова прича тече из перспективе приповедног времена и са тачке гледишта фиктивног наратора, Андрић је на сажет начин предочио ток Дрине, мост и Вишеград. Потом је предочио дечје игре и дружења на мосту, што је повод да се проговори о легендама које се испредају о мосту, касабу, људима.

Свака легенда, предочена кроз дечју психу и коментар, добиће историјску подлогу у романескној причи. Зато постоје разлике између историјских чињеница-историја казује, роман приказује. Легенде се и овде откривају као ризница у којој се чувају жеље, снови, веровања и схватања људске душе у једном народу током низа векова.Оне представљају колективно памћење и Андрић за њих има слуха, као и за лепоту језика који их изриче.

ЛИКОВИ

  • Радисав са Уништа носилац побуне против терора Абидаге. Он је дошао на идеју да се ноћу руши оно што би се дању изградило, као вид отпора према турској тиранији на градилишту, а под велом приче да то ради вила бродарица. Када је ухваћен, све видове мучења оћутао је јуначки. На крају је набијен на колац, да тихо и болно умире. Био је мален и неугледа, али тако набијен на колац постаје предмет дивљења, али и страха; симбол пркоса и отпора, али и страшна опомена шта се сме, а шта не. Тако је себи обезбедио место у вечности, у митским висинама, у причи и колективном памћењу
  • Ћоркан један од људи са дна касаблијског живота. Он живи ноћу, створен за разоноду касаблија, и као такав, предмет задиркивања, подсмеха и грубих шала. Нико од њих нема жељу да се загледа у његову душу, где лежи много чежње за лепотама овог света и једна неутажена љубав према Швабици, циркуској играчици. Свој тренутак надмоћи над пијаним и обесним кафанским светом, Ћоркан доживљава једне ноћи када изводи плес на залеђеној и клизавој огради моста. Први је ходао онуда куда се не сме, и док је на огради он је предмет дивљења. Али, то траје само док је на висини – чим се спусти на земљу, он постаје као Бодлеров албатрос. Он је један од најтрагичнијих, али и најпоетичнијих ликова у роману.
  • Фата Авдагина – она је један од бројних примера проклетства које прати девојке изузетне лепоте. Њена лепота, али и понос у коме не може да пређе преко онога што је рекла, одводе је у смрт, која ја њен једини могућ избор.
  • Лотика – један од најрељефнијих ликова у роману. У много чему подсећа на госпа-Нолу Исидоре Секулић. Писац даје широк опис овог лика, од њене физичке лепоте, заводљивости, племенитости, чедности и хладноће. Једино задовољство и пуни смисао живота види у вођењу паланачког хотела. Лотикин слом дошао је после тридесет година интензивног рада, напора да хотел сачува, одржи и многе усрећи. Умор у њој дошао је у исто време када и друштвене промене
  • Алихоџа – као митски чувар Вишну из индијске митологије, и он је чувар створеног, чувар моста. Он је противник свега што је ново, јер то ново ремети и нарушава старо. Остаје увек свој, судбине везане за мост, као да се трајању и непроменљивости учио од самог моста. Када је гранатом погођена главни стуб моста, Алихоџа умире. Његово умирање симбол је и умируће турске царевине.

ОДЛИКЕ АНДРИЋЕВОГ СТИЛА

  • Андрићево сликање предмета је панорамско и хроничарско.
  • Његова реченица мирна је, топла, једноставна, убедљива, хармонична, језгровита, смислена.
  • Полази од локалног, а тежи ка универзалном и свевременом.
  • Мисли које се јаљају на крају аналитичких поступака, добијају гномски карактер.
  • Ученике позвати да издвоје мисли које су им се највише свиделе и да их објасне. Нпр:
  • „Заборав све лечи, а песма је најлепши начин заборава, јер у песми човек се сећа само онога што воли”
  • „Живот је несхватљиво , јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто, као на Дрини ћуприја”
  • „Народ лако измишља приче и брзо их шири, а стварност се чудно и нераздељиво меша и преплиће са причама”
  • „Људи воле разговоре о паду и понижењу оних који се сувише високо издигну и полете”
  • „Људи који сами не раде и не предузимају ништа у животу, лако губе стрпљење и падају у погрешке када суде о туђем раду”

„Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепа и човек на њој живео лакше и боље”.

На Дрини ћуприја спада у најскладније грађена дела наше књижевности. Ово је дело право чудо литерарне композиције, утолико веће што препреке које су писцу стајале на путу изгледају непремостиве. Равнотежа између делова и целине у тој четворовековној хроници, доведена је до савршенства. То се огледа како у равни збивања, у начину како су повезане општа и локална историја, прича о мосту и хроника касабе, колективна судбина житеља града и мноштво индивидуалних повести, тако да у равни значења између историјске, психолошке и метафизичке димензије дела. Као творевина уметности речи овај је роман слика и прилика моста чију историју излаже.

ПРЕЗЕНТАЦИЈА НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Милош Црњански, Сеобе

Дело: Сеобе

627109_milos-crnjanski_ls

Милош Црњански  (1893 — 1977) је био српски књижевник и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе 20. века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком. Убрајан је и међу 100 најзнаменитијих Срба.

Роман „Сеобе“ није роман збивања, како сугерише наслов, већ роман стања, што откривамо читањем. Нема динамизма радње, нити ликова, нема сплета замршених догађаја, нити развијеног дијалога. Сва динамика и набој у роману одвија се на унутрашњем плану. Жанровска припадност:

  1. историјски роман по приказу судбине и положаја српског народа у немачкој царевини
  2. психолошки роман – по понирању у сложене лавиринте унутрашњих преживљавања
  3. лирски роман – по лирском тону, емотивно обојеном језику и развијеном стилу
  • Епски елементи у роману имају своје место у делу, али је њихова уметничка обрада потпуно другачија:
  1. Време је историјско и тачно омеђено: од пролећа 1744. до лета 1745.
  2. Простор је географски одређен: то су завичај у сремским мочварама поред Дунава и туђина оличене у европским градовима и на европским бојиштима.
  3. Догађаји се одвијају на два плана: прељуба госпоже Дафине и војевање Славјанско-подунавског полка.
  4. Ликови су сведени на три кључна актера: Вук, Аранђел и Дафина, и на споредне: Принцеза Мајка, Секула, Аркадије и Ананије; значајно место у роману има и колективни јунак, тј.српски живаљ

Тематика у роману је веома разноврсна и захваћен је низ проблема: брачни троугао, зла судбина народа, сеобе, деобе, обећана земља, проблем идентитета, тема пролазности и смрти, отуђеност, усамљеност, моралне дилеме, психолошки ломови, узалудност, празнина, ништавило.У роману се кроз десет поглавља, јављају два паралелна фабуларна тока. Сеобе имају прстенасту композицију. Роман почиње и завршава се поглављима која имају исти, метафорички наслов: Бескрајни, плави круг. У њему звезда. Свако поглавље има лирски интониран наслов.

Композиција приче два паралелна фабуларна тока: један је историјски и прати Вука Исаковича и његов Славонско-подунавски полк по европским бојиштима; други је породичнии и прати збивања у кући Аранђела Исаковича.

  • Прво поглавље Вук Исакович се спрема за одлазак на војну. Окупља војнике и опрашта се од жене Дафине и брата Аранђела. Ваздух је испуњен кишом, маглом, влагом, хладноћом. Простор је непријатан и хладан: травуљина, баруштине, блато. Од звукова чују се грактање врана, лавеж паса, плач и јауци жена, вика и псовке. Вук Исакович осећа празнину и самоћу. То осећање нестаје када се загледа у далека брда из акојих се помаља сунце.
  • Друго поглавље – одредиште пука је Печуј. Војни логор смештен је изван града. Старији војници спавају, а млађи су кренули кришом у град, у пљачку. Најтеже је кажњен војник Секула, због силовања. Прошао је кроз шпалир изложен ударцима прућа. Вук Исакович је обузет носталгичним мислима, у којима су деца, камен на брегу, очев гроб и три тополе. Поред тога, у њему се стално јавља мисао о Русији, као обећаној земљи. Када на вечери код печујског бискупа покушавају да га преведу у католицизам, Вук се спасава пијанством, у коме бунца о „слатком православљу” и даљинама.
  • Треће поглавље одвија се у кући Аранђела Исаковича где је Вук сместио жену и своје две девојчице. Прича залази у чудне немире Аранђела Исаковича који чезне за својом снахом и њеним телом, немоћан да се одупре нагонима. Предочена је лепота госпоже Дафине и њена лукава игра са деверовим осећањима. У ноћи када се Аранђел дави у хладној води Дунава, Дафина издаје наредбу да га сместе у њену собу. У завршном пасусу помиње се Вук Исакович: „Не паде му на ум да помисли да га жена, код куће, вара.”
  • Четврто поглавље – промрзао и онемоћао Аранђел лежи у кревету своје снахе. Заокупљен је мислима о њој. У њему сазрева мисао да је освоји у тој ноћи. Љубавни чин није описан- на том месту је белина. У Дафинином сећању ће се после буђења јавити гађење. Запада у халуцинације, повређује плод у себи, крвари данима, губи снагу и лепоту. Аранђел је очајан због снахине болести.
  • Пето поглавље укратко описује бедан положај Срба који ратују за туђе интересе, а потом се опширно приказују Вукова размишљања, сећања, разочарања. Из сећања израста слика његове младости и Принцезе Мајке – што је увод у следеће поглавље.
  • Шесто поглавље обухвата два временска периода: Вукову младост и време збивања романескне радње. У његовом сећању оживљава време службовања код Александра Виртембершког, када је, млад и леп, доживео прву и праву љубав. Поновни сусрет са њом, Принцезом Мајком, доноси Вуку очај и разочарање: обоје су остарели, непривлачни, незанимљиви. У другом делу поглавља описан је однос аустријских власти према српским војницима.
  • Седмо поглавље посвећено је страдању пука Вука Исаковича код Штрасбурга и других европских градова. Вук све више увиђа бесмисао свог ратовања. Стиже му глас да му је жена умрла.
  • Осмо поглавље описује умирање госпоже Дафине и Аранђелове недоумице. Схвата да, кад она умре, њему не треба више ништа. Плаче над њом. У њеном самртном погледу, међутим, није остао Аранђел, већ лик Вука Исаковича. Аранђел остаје сам, „у свом плавом кругу”, али без своје „звезде”.
  • Девето поглавље доноси гласине о судбини оних који су отишли у рат. Приказана је и сахрана госпоже Дафине и опис психолошког стања аранђеловог слуге Ананија. Враћа се и први ратник, Секула.
  • Десето поглавље- ратници се враћају у завичај, радосно, боси и гладни. Вук је празан и разочаран, али дрхти од близине своје земље. Повратак ратника обележен је поразом, али мисао о Русији је „звезда” која га држи и води.

 

Ликови оно што је заједничко свим јунацима јесу осећања празнине, бесмисла и неостварености живота. Сва три лика доживљавају пораз.

  • Вук Исакович је врло комплексна личност. У њему су очиглегдне подвојености и антагонизам. То није последица његовог карактера, већ околности у које га је стављао живот. Он је неустрашив као војник, у седлу, али плашљив и несигуран на земљи. Док ратује у њему преовладава динамички принцип. Он јури, урла, маше сабљом, пуца из пиштоља. Њега води мисао о одласку у другу земљу, где нема мочвара и блата подунавског завичаја. Као командант пука он воли своје војнике, зна њихово породично и имовинско стање, штити их, али тражи дисциплину и извршење задатака. Његова опсесија је да својим часним служењем и ратним подвизима избори бољи и спокојнији живот за свој народ. Изван ратовања, он задржава свој немирни дух и огромну снагу, али је и породичан човек. Према жени Вук гаји двојака осећања. На једној страни је љубав, а на другој досада. Вук је приказан и из перспективе прошлости. Није имао успеха у трговачким пословима, које је наследио од оца и које је, као старији син, требало да настави. У њему је и тада био присутан авантуристички дух. Леп и снажан, одао се пићу, блуду, кавгама. Љубав према сабљама и коњима одвукла га је ка војничком позиву. У њему истовремено живе послушник и бунтовник. Он је војник који извршава наређења, али и носилац побуне против претпостављених која долази са  сазнањем да су све илузије и наде изгубљене. На крају ратовања у његовој души нараста спознаја о бесмислу ратовања за туђе интересе. Обузима га умор, туга, јад. У портретирању Вука Исаковича има саосећања, разумевања, топлине, али и ироније и пародије. Његова снага некад и сад, различито су приказане. Некада је био врло леп и снажан, а сада је „као медвед” и „кривоног, подбуо и тежак као буре”. Оваквим поступцима извршена је демитологизација јунака: он није херој и победник овенчан славом, већ луталица, поражен и самлевен разочарањем. Губитник је и као ратник и као службеник царства и као човек.
  • Аранђел Исакович је сушта супротност свом брату. Он је „сасушен и жут”, бледих и жутих очију, пљоснатог и танког носа, пожутелих зуба, повијен. У његовом портрету доминира жута боја, као симбол болести и нестајања, која изазива гађење и одбојност. Утолико су нека дешавања у роману тежа и ирационалнија за разумевање. У његовој личности је статично начело, за разлику од Вука. Он је оличење грађанске класе у нестајању. Вредност и смисао живота види у стицању и богатству. Карактер Аранђела Исаковича види се у односу према брату. Након очеве смрти, преваром му је узео све благо, да би га касније новчано помагао. Према Вуку не осећа љубав нити поштовање, па ни жаљење што болестан опет одлази у рат. У друштву важи за одмереног. разборитог и поузданог трговца и домаћина. Због дарежљивости, цене га и црквени великодостојници. За њега пакао почиње од тренутка Вукове женидбе Дафином. Бежи у послове, склањајући се од брата и његове жене, у мукама сања снаху сваку ноћ. Истовремено га мучи и савест која стално опомиње. Присуство снахе и њене деце у кући, сасвим га је сломило. Чин прељубе дошао је неочекивано, без дубље мотивације, као сасвим ирационалан чин. У њему се јављају опречна осећања, на моменте и прижељкује њену смрт, јер мисли да ће му то донети олакшање, да ће се тиме све разрешити. Пред њену смрт, у њему се изненада буди снажно осећање љубави према Дафини, њему до тада потпуно непознато. Дафинина смрт је први Арнђелов пораз, тежак и болан, и то не само због тога што губи вољену жену, већ и стога што није навикао да губи.
  • Госпожа Дафина је, у амбијенту магле, блата и страдања, једина светлост, светлост лепоте, љубавних чежњи и слутњи, еротског пламсаја. У свету мушкараца, кроз лик дафине уводе се лепота, нежност, топлина. Без ње, свет Сеоба био би тврд, опор и хладан. Она је пасивна личност. Присутна је као нејасна сенка иза доминантне личности свога мужа. Рељефност добија пресељењем у Аранђелову кућу. У први план излази њена невиђена лепота и женственост, распламсава се њена чулност и страст. Након прељубе и боловања, њена личност опет пада у други план. Њен потрет дат је постепено. Тежиште је на њеној изванредној лепоти и чулној природи. У њеном карактеру истичу се неискреност према мужу, немар према деци и игра са девером. Њено душевно стање обележено је досадом, празнином и разочарањем. Из досаде и започиње лукаво поигравање са осећањима свог девера што доводи до прељубе. Након тога она осећа гађење и одвратност према њему, али и презир према себи. Из тих осећања јавља се равнодушност према свему. Пред смрт осећа да је све било узалуд, као ствар је донета у кућу, као ствар ће и бити изнета. На самрти жели да се венча са Аранђелом, али пред њеним очима је лик Вука. Она је тип фаталне жене чија лепота, чулност и страст изазивају несрећу.
  • Колективни јунак је оличен кроз ссудбину Славонско-подунавског пука. Војници су обузети страхом од туђине и неизвесности. У њима је мисао о остављеним породицама и кућама. Измешани су носталгија и зла слутња. Слика пука је тужна и сабласна: то је гомила сељака, надничара и слугу, која мора да се бори за туђе интересе, јер живе у туђој земљи. Одрпани, болесни, изгладнели, понижени, одбачени, враћају се у завичај без признања, чак и без хране. Преварени су, искоришћени и изиграни, баш као и њихов командант. Апатију и безнађе олакшава помисао на собу у Русију.

 

Простор у роману испуњавају магле, блато, кише, мочваре, мутне реке. Такав простор је и у Земуну, али и на европском путу. Ти предели су негостољубиви, плаше војнике, али их истовремено подсећају на завичај. Оваква природа на симболичан начин предочава судбину српског народа: он се заглибио у блато и маглу политичких игара великих сила, историјску неминовност и сопствену политичку дезоријентацију. Река постаје симбол људских несрећа и трагике. У општем безнађу једини зрачак наде оличен је исказом „Бескрајни, плави круг. У њему звезда”.

Језик и стил у роману у складу је са темом и тематиком, осећањима и расположењима, личностима, простором и временом. Синтакса је архаична, лексика руско-словенска. Језик је стављен у функцију дочаравања духа времена и карактеризације. Писац негује непотпуну реченицу која условљава специфичан ритам (успоравање, дуге паузе). Поетски језик одликује унутрашњи немир, експресија. Реченице су нервозне, искидане, са интерпункцијом какве нема код других писаца. Учестала је и употреба аугментатива, епитета, метафореа и симбола.

Иво Андрић Еx Ponto

  • Наслов дела се може довести у везу са делом Epistolae ex Ponto (Писма са Црног мора) римског песника Овидија који је, због свог распусног живота, био прогнан из Рима на обале Црног мора, међу варваре.
  • Андрић је у затвору читао и песимистичку филозофију Серена Кјеркегора.
  • Усамљеничко расположење, немир усамљености и нејасна стрепња осећају се код Андрића још од прве објављене песме „У сумрак”, у „Босанској вили” 1911. године („Срце је моје тамно језеро које ништа не диже и у којем се нико не огледа”), преко Еx Pontа, Немира и Пута Алије Ђерзелеза, па све до Проклете авлије.
  • Из таквог осећања усамљености проистичу тамни тонови, меланхолија, резигнација и песимизам као стално својство Андрићевог певања и приповедања.
  • Нису та расположења и осећања продукт читања Кјеркегора у осами затворске ћелије, јер је и пре затвора из његове ране поезије запахњивала хладноћа и сумор немира, усамљености, меланхолије
  • Еx Ponto је писан у тамници и прогонству, он је доживљај неслободе духа и тела, мрачна слика људске изолације и усмаљености.
  • Мноштво тема је ушло у ову поетску прозу: човек, живот, самоћа, смрт, жена, љубав, резигнација, страх, задовољство, ропство, немоћ, сумња, стварање, немир.
  • Средишњи мотив је самоћа: „Најгора несрећа и најстрашнија казна мог живота јест у томе што сам осуђен да живим сам”.
  • Своје лирске записе Андрић посвећује свим људима који су доживели бол.
  • Утамничено биће долази и до спознаје да никада не би могло тако интензивно да мисли и сазна себе да није било тог удеса, бродолома и патње.
  • Десет недеља проведених иза затворских решетака песник проводи у разговорима са душом.
  • Подстаћи ученике да издвоје делове који су оставили најјачи утисак на њих: о мајци, о топлој кући, о жени…

 

  • Други део лирских записа везује се релативну слободу песника. Он више није у ћелији, али самоћа је и даље присутна.
  • Самоћа, као његова стална пратиља, настаниће сва његова дела.
  • У самоћи лежи ћутање, а ћутање Андрић види као „штит према другим људима”.
  • Он и даље осећа велику удаљеност од људи, иако је међу њима. Отуђен је и не разуме их: Жене га збуњују, Бог ћути, а свет му је стран.
  • „Сам, прогнан, болестан. Али добро је и овако”.

 

  • Трећи део доноси песнику коначну спознају о сопственој отуђености. У тој својој физичкој и духовној отуђености лирски субјект себи личи на „напуштене куће које нико не дира”.
  • Себи пребацује изолацију, па покушава да изађе у свет. Тада, суочен са баналном и испразном свакодневицом и мукама и траумама других, поново бежи у своју самоћу.
  • Самоћа сад више није оков и тамница, већ постаје уточиште.
  • Опет се јавља унутрашњи глас који опомиње: треба наћи неког, треба трпети, треба радити.
  • Са доласком летњих дана долази и до душевног разведравања, до враћања вере у себе и свет.
  • Епилог представља тријумф живота и доноси три нова сазнања:
  1. да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек,
  2. да је љубав кратка, а глад вјечна,
  3. да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.

Ex Ponto је дело експресионистичке оријентације.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s