Писмени задаци

ТРЕЋА ГОДИНА

  • Ујка Вања – драма касно спознате промашености властитог живота
  • Приказ атмосфере у драми Ујка Вања
  • Досада је одсуство сваке жеље (Астров)
  • Стремљења и клонућа Чеховљевих јунака у драми Ујка Вања
  • Све су Јелене Андрејевне дубоко несрећне жене (Чехов)
  • Празнине постајемо свесни тек онда када почнемо да је испуњавамо
  • Жал за младост Боре Станковића
  • “…опет седа до огњишта, шара по пепелу…“(Софкина трагедија)
  • Софка – лепота, немири, трагика
  • Мотив неостварене љубави у делима Боре Станковића
  • Мотив ноћи у делима Боре Станковића
  • „Напукла срца“ и људске неостварености у делима Боре Станковића
  • Миткетова неиспевана песма (Мотив неостварене љубави)
  • Митке и његов карасевдах (узрок и начин испољавања)
  • „Бидни човек а човек је само за муку и бол здаден“
  • „Коштана – самртна песма младости која у гроб силази.“ ( Ј. Скерлић; Мотив женске лепоте)
  •  „Куде Коштан? И тамо земља и овде земља! Зар горе? Горе је високо, а доле је тврдо!“ (Коштанин и Миткетов животни избор)
  • Непроживљена младост Станковићевих јунака
  • Женски ликови виђени очима Боре Станковића
  • Простор и време у роману „Старац и море“ (“Савладамо ли простор, остаје нам ОВДЕ; савладамо ли време, остаје нам САДА”)
  • Старац и море – парабола (Битка човека за срећу )
  • Сантијагова борба у роману Старац и море
  •  “Човек није створен за поразе. Он може да буде уништен, али никада поражен.” (Човек и смисао његовог трајања)
  •  “Ниједан човек на мору није никада сам.” (Однос човека и природе)
  • Хемингвејевски јунак (Основни задатак сваког правог човека је превазилажење себе самога сваки пут.)
  • Чезнем да ти кажем …(трагом стихова Десанке Максимовић)
  • Поезија „уклетих песника“
  • Зашто бих/не бих волео/ла да будем један од уклетих песника
  • Симболизам Шарла Бодлера у песми Албатрос
  • Мотив месечине и његова функција у Верленовој песми
  • Рембоова песничка визија Офелије
  • Песме Албатрос и Лабуд – могућност паралеле
  • Модерна – незадовољство стварношћу
  • Дескроптивно и социјално у Шантићевим песмама
  • Родољубиви мотиви у поезији Алексе Шантића
  • Човек – боја пролазности ствари (Дис)
  • Живот као тамница (Дис/ Шантић/Ракић)
  • „Светковина“ као излаз из „Тамнице“
  • Слутим, а слутити једино знам (Дис)
  • „Можда спава, можда живи…“ (Дис)
  • Ланци живота (Пандуровић)
  • Напред , вранче, немој стати! (Ракић)
  • Поглед на човека (Шантић/Ракић/ Дис/Пандуровић/Чехов)
  • Мој долап
  • Човекова утамниченост и робовање на земљи (Ујка Вања, Долап, Тамница…)
  • Треперење јасике
  • Треперење тамних нагона у Ракићевој Јасики
  • „Све у истом кругу, све на истој стази“ (Ракић)
  • Милан Ракић, песник туге и бола
  • Пандуровићево слављење живота у „Светковини“
  • Мотив жене (трагом Дучића, Ракића, Диса…)
  • Песничка визија жене у Дучићевој поезији
  • Жена и љубав у Дучићевим и Ракићевим песмама
  • Егзистенција и човек у песми Долап
  • Долап као алегорија живота
  • Искрено о Искреној песми
  • Моја искрена песма
  • Светковина долапом утопљених душа
  • Песничка визија егзистенције (Долап и Тамница)
  • Сновни свет Диса у песми Можда спава
  • Али ја више нисам ја, нити је мој дом више мој (о расељеном свету / о измењеном стању свести/ мотив Леноре )
  • Жељан сам зрака, млека и беле јутарње росе … (Душан Васиљев, о чистоти душе)
  • Свето сазнање: Ја сам Човек (о човекољубљу)
  • И што погледам, све је песма , чега се год дотакнем, све је бол (немогућност остварења себе као јединке)
  • Молитва (Осмислити своју молитву за човека на основу свег ужаса које слика међуратна књижевност)
  • „У ћутању је сигурност“ (Андрић)
  • Мост, судбине и људи у роману На Дрини ћуприја
  • Историјско и митско у роману На Дрини ћуприја
  • Живот људски је кратковек, човеково дело остаје да траје вековима (Андрић/ мост…)
  • „Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута; једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“
  • „У бајкама је права историја човечанства из којих се да наслутити, ако не и потпуно открити, њен смисао“ (Петар Џаџић)(Легенде и њихова улога у роману На Дрини ћуприја)
  • „Није свачија жеља плодна, ни свака помисао праћена вољом и снагом која жеље остварује“ – Мехмед –паша Соколовић
  • „Смрт је најтежи залог“ – Радисав са Уништа
  • „Своје непоштење прикривао је, као што то често у животу бива, великом ревношћу и претераном строгошћу“ – Абидага
  • Али нека, мислио је он даље, ако се овде руши, негде се гради
  • Мотив фаталне лепоте (Фата/Софка)
  • „После једне велике одлуке, све постаје лако и једноставно“ – Фата Авдагина/Грегор Федун (О самоубиству)
  • „Круг самоће и тешке тишине ствара се увек око човека кога удари несрећа, као око болесне животиње“ – Грегор Федун
  •  „Тако је отишао дорат, а са њим још два товарна коња, па краве и телад…“ – Милан Гласинчанин (О коцкању)
  • Ђавољи дукат
  • „А само незнатна мањина проклетих и предодређених продужује тим путем заувек, изабравши уместо живота алкохол.“ – Салко Ћоркан (О алкохолизму)
  • Ћоркан „…хода куда је забрањено и куда нико не иде.“ – Ћорканов лет изнад ништавила
  •  „ … шта ће бити од нас , кад нико не уме да се дигне ни да корача сам…“ – Лотика (О жртвовању за друге )
  • „Она пропада (…) у непознату судбину, а нема осим свог рођеног вриска ничега чиме би се одбранила и задржала.“ – Лотикина судбина
  • „Јер, заљубљена жена и кад је потпуно разочарана, воли своју љубав као несуђено дете.“ – Зорка (О погрешном избору у љубави )
  • Кад се све потчињава сујети, постаје се њен највећи роб и мученик – Јанко Стиковић/Фата Авдагина (О сујети )
  • „Има три ствари које се не дају сакрити, а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво.“ Никола Гласинчанин/ Ћоркан/Зорка (О љубави)
  • „Није довољно једној ствари окренути леђа па да престане да нас гони и мучи.“ – Алихоџа Мутевелић (О оданости)
  • Лик Алихоџе Мутевелића
  • „Гладна животиња која живи у човеку“ – Абидага/Пљевљак/Стиковић/М.Гласинчанин/Ћоркан… (О свему ономе што представља зло у човеку…)
  • „Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја.“ – живот људи у касаби (О животу)
  • „Трајна дела на земљи остварују се Божијом вољом, а човек је само њено слепо и покорно оруђе“
  • „Јер све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А СВА ЈЕ НАША НАДА С ОНЕ СТРАНЕ. (Симболика моста)
  • После једне одлуке, све постаје лако и једноставно (Андрић)
  • „Смисао и суштина његовог постојања као да су били у његовој сталности“ (Андрић)
  • “Човек често мисли да чује оно чега се боји или чему се нада“ (Андрић)
  • „Ко зна од срећних и слободних шта је то самоћа?“ (Андрић)
  • Несрећне љубави у Андрићевом роману
  • „Не, оче, идем да живим.“ (Андрић)
  • Мајаковски и футуризам
  • Тагорово схватање живота у Градинару
  • Цвет вене и умире… Живот се нагиње заходу сунца, да утоне у златну сенку… (Градинар)
  • Ти си моја, моја, ти која обитаваш у мојим усамљеним сновима (Градинар)
  • Родољубље у песми Плава гробница
  • Порекло човековог дефетизма у песми „Човек пева после рата“
  • Не, оче, идем да живим (Ex Ponto)
  • Претешки су терети прошлости и захтеви будућности на овим уским плећима (Ex Ponto)
  • Али је тешко бити човјек, Господе! (Андрић)
  • Моја Суматра (бег од стварности) (Црњански)
  • Црвене трешње мог завичаја (Црњански)
  • Бескрајни, плави круг. У њему звезда. (Црњански)
  • Бескрајни, плави круг сеоба као судбина српског народа
  • Психолошки профил госпоже Дафине
  • Љубав Вука Исаковича
  • Аранђел Исакович – немилосрдни трговац
  • Госпожа Дафина – фатална жена
  • Симболика простора егзистенције у Сеобама (природа, куће…)
  • Људи и живот на острву у Петровићевој прози
  • Шта ће му да живи, кад је све то исто, и кад ће то увек бити исто! (Људи говоре, Госпа Нола и др.)
  • Госпа Нола, Исидора Секулић
  • „Живот, мој Тодоре, прождире као гробље “ (Ефемерност човека)
  • Госпа Нола као мајка
  • Оригиналност Нолиног лика
  • Живот и филозофија паланке у делу „Госпа Нола“
  • Нека твоје буде све, дај мени суноврате/ одрпане преврате и љуте коприве
  • Љубав је тако сама и тако пуна света
  • Глембајеви нису само варалице и убице, над њима лебди неко проклетство
  • Човјече, сјети се да си раван ономе пред киме се понизујеш , и не понизуј се (Глембајеви)
  • Свако време има своје Глембајеве
  • Леон или глембајевштина
  • Љубав и смрт у Шолоховљевом роману Тихи Дон
  • Григорије Мелехов – моралне дилеме
  • Моћ бирократије и човеков идентитет у роману Процес
  • Парадокс у роману Процес
  • Слика егзистенцијалног простора у роману Процес
  • Друштвена стварност и механизам њеног функционисања у роману Процес
  • Лик Јозефа К.
  • Свевременски смисао Кафкиног Процеса
  • Револуција мисли (експресионизам)
  • Револуција дела (реализам )
  • Гребем по души својој (надреализам)
  • Унутар себе – путопис (надреализам)
  • Поздрав оку твом (романтизам)
  • Сањано , недосањано (романтизам)
  • Небо је тмурна капа (експресионизам)
  • Распукло се пролеће (симболизам)
  • Црна птица (симболизам )
  • Црвени се земља (симболизам )
  • Без посла (реализам )
  • Заустављен тренутак (надреализам)

 

ПРИМЕРИ ПИСМЕНИХ ЗАДАТАКА

 

Бескрајни плави круг. У њему звезда.

Тамо где те води сваки пут

То је твој бескрајни, плави пут

Када си срећан или љут

Ако те изда неки друг

Увек се вратиш у свој плави круг.

У том кругу звезда има

Која сија када падне мрак

А враћа у срце када сване дан

Било лето или зима

У том кругу звезде има.

Тамо је твој најлепши сан

За њега живиш сваки дан

Тамо се крију све твоје наде

И не може нико да их украде.

Ал’ ако изгубиш своју звезду

А на небу не видиш ниједну другу

Почињеш да живиш живот без снова

Другачије не може тако се мора.

Не дозволи да ти се звезде угасе

Јер у бескрајном плавом кругу оне чине украсе.

Дајана Растовић, 3. 6. 2015.

Ђавољи дукат

Мотив коцкања се јавља у књижевности у време ренесансе, када попуштају прописи хришћанске цркве у Европи, те стара страст за лаким добитком поново обузима људе. Како се живот коцкара претвара у игру и како свака партија одлучује о животу, он сам губи појам о вредности стварања радом, науком, сопственим интелектуалним моћима. Он је обузет ђавољим дукатом.

Ђаво, господар овог заната, најпе узима слабе и наивне људе како би сачинио покорну војску и приграбио њихове душе. Иво Андрић је приказао двојицу ликова који подлежу ђаволској игри – Милана Гласинчанина и Букуса Гаона. Један се у последњем тренутку отргнуо из ђавољских канџи страховитим привиђењем на мосту, а други је упао у вртлог чврсто држан тим истим канџама проклетства. Карта носи њиву, имање, кућу, главу… Шта све може понети и однети волшебна карта!

Ђавољи дукати чекају да испразне џепове, кућу и измучено тело у разним кладионицама и коцкарницама. Корестећи чудновати снагу и магију увек проналазе нове жртве. Може ли се уопште тај ђавољи дукат уништити?! Било како?! Било ко?!

Марко Јевтић, 24.3.2015.

Мост, судбине и људи у роману „На Дрини ћуприја“

Мост на Дрини, задужбина великог везира, истиче се својом лепотом, складношћу облика, древношћу и трајношћу. Мост, ипак, чува сећања на све догађаје и судбине људи у касаби крај моста.

Мост и касаблије су тесно повезани, представљају јединствену целину. Прича о мосту је и прича о људским животима, пролазности њихових судбина.  Роман „На Дрини ћуприја“ прати историјски период од неколико векова показујући своју непролазност, а истичући пролазност и трошност људских живота.

Мост је остварење сна једног великог човека, а такви људи, како каже Даутхоџа, умиру два пута: једном када нестану са земље, а други пут када пропадне њихова грађевина. Он је и сведок муке и патње људи који су радили на изградњи моста под „зеленим, дугим штапом“ суровог зликовца, повереника великог везира, Абидаге.

Мост је и носилац разних легенди и митова којима је народ китио приче о историјским догађајима, који су потресали касабу вековима. Мост је носио на себи све: проглас о окупацији, о анексији Босне и Херцеговине, храбро шетање Ћоркана по клизавој огради моста, самоубиство једне лепе и мудре девојке која није желела да порекне своје речи и тако изгуби понос, љубав између двоје младих који су се ту и упознали,  ђавољи дукат који је један бацио, а други га свесрдно дочекао… Све је подносио и трајао кроз векове.

Мост на Дрини, грађевина савршене лепоте, симбол је трајности и непроменљивости. „Живот несхватљиво чудо јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја“.

Ребека Клинко, 24.3.2015.

Симболика моста у роману „На Дрини ћуприја“

Андрићева опсесија мостовима достиже свој врхунац у прослављеном роману „На Дрини ћуприја“. Мотив моста послужиће писцу да прикаже мисао о спајању и мисао о непролазности једне врхунске грађевине – моста, наспрам пролазности малог човека.

Вишеградска ћуприја је задужбина Мехмед паше Соколовића, подигнута као лични вапај за миром који је везир губио због „црне линије“ која му је цепала груди. Ипак, „црно сечиво“ није дозволило да види то дивовско чудо, сачињено од фино резаног белог камена, које са својих једанаест лукова спаја две обале. Након петогодишњег рада, мост почиње да живи постајући сведок људи и догађаја кроз векове. Почиње да памти, да се сећа, да дише, радује се и тугује попут осталих касаблија. Попримио је делић душе свих својих градитеља, као и свих оних који су само крочили њиме, који су се ту волели, растајали, смејали се, плакали, живели и умирали. Памтиће он и оне храбре који су скакутали по његовим ивицама не би ли се доказали. Памтиће он и пијанице и коцкаре и одрубљене главеГрадиће на њему и неке, њему стране, наказне конструкције, рушиће их, па заборављати. Људи ће пролазити, а он ће стајати као неми сведок и непомично ће посматрати све док Дрина тече под њим.

А кад нестане само један део моста, а Дрина настави да тече, нестаће и делићи душа свих оних који су макар додирнули његов камен и тако се везали за њега. Ломиће га и обнављати, али живеће увек у роману нашег нобеловца, Иве Андрића.

Малиша Бујак, 20.3.2015.

Симболизам Шарла Бодлера у песми „Албатрос“

Погледај у небо. Осећаш ли бескрај у том плаветнилу? Осећаш ли ваздух који струји кроз цело тело? Осећаш ли слободу?  Испуњеност душе и тела? Спустиш ли поглед, схватићеш да је стварност сасвим другачија. Оковани правилима и нормама, живимо заробљени у свету који нас стеже и ограничава.

Шарл Бодлер, усамљена душа која није припадала свом времену, желео је да створи свој свет слободе. Сањао је снове и писао о себи упоређујући се са албатросом, том снажном и прекрасном птицом. У том свету поезије није постојало ништа што би га спречавало да додирне и најудаљеније звезде. Могао је да дише и да се смеје. Колика год су његова крила, толико је могао и да ствара. Песничка имагинација је моћна и чудесна. У свему је видео инспирацију и неисцрпно је стварао осећајући се попут албатроса. Био је господар свог неба и могао је неограничено да влада и да живи. Међутим, када би се спустио на тло овоземаљског суровог света, опет би постајао, јадан, бедан, сломљених крила. Поново је био уплашен, срамоћен од стране сурових морнара који се само забављају. Био је везан на месту које није било за њега.

Тешко је бити различит и сам се суочавати са стегама и оковима друштва. Спутане птице ће се ослободити снагом своје маште и поново додирнути бесконачно, бескрајно и све оно што обични морнари никада неће ни разумети.

Милана Вуковић, 21. 10. 2014.

Старац и море као парабола

Да ли ћемо бити срећни зависи од нашег става и погледа на живот. Ако је крупна риба начин задовољења потребе за храном, њен значај ће се изгубити када нестане њеном меса. Њен мисао је да траје као остатак, успомена, победа воље над смрћу.

У потрази за таквом наградом, потребно је испловити у дубоке воде, разочаравати се и надати се поново. Једном на удицу упецана срећа може непажљивог и неискусног рибара да одвуче на дно, те је треба чекати дуго, а онда је опрезно привући к себи и чувати. На том путу помаже лавовска снага и спортска хитрина. Дух борбе испуњава човека с проблемима, који и постоје да би их бешио и наставио даљи живот у складу. Нема предаје док има вере!

Исус је крочио водом и васкрсавао мртве снагом вере. Параболом је говорио да истински верујучи човек може да помера планине, а својим животом, мученичком смрћу на крсту и васкрсењем, посведочио је своје учење. Тако је и Сантјагова воља утемељена на непобедивости човека као лика Божјег.

Сања Дудак, 11.12.2014.

„Живот, мој Тодоре, прождире као гробље“

Смрт, сурова дама, која својим црним плаштом обавија све пред собом, одводећи их у свој дом. У том дому црнила живе и млади и стари, сви они који су немоћни пред њом. Ниједан човек не зна када ће га ова даама огрнута својим плаштом повести у свој дом.

Приповетка „Госпа Нола“ доноси мисао о краткотрајности човека. Све што се дешава у животу, дешава се брзо и изненадно, а свако се на свој начин суочава и бори са тим. И Нола је изгубила своје ближње под тамним велом: и мужа, верног животног пратиоца, оца, децу… Усамљена и тужна, унесрећена лица и скрханог тела, живела је ова жена и чекала свој ред. Није се предавала већ је све великодушно делила, свесрдно помагала, до последњег дана радила како би све учинила срећнима јер је то била њена срећа. И када је испунила животни задатак, делећи срећу другима, спокојно је отишла на свој пут. Кофери су већ били спаковани, али отпратили су је на вечни починик уместо у свој родни завичај.

Попут Ноле. потребно је искористити сваки тренутак живота, да поут немирног мора и таласа лелујамо и препустимо се бури, док и ми не запловимо у мирну луку и не нађемо свој пешчани спруд живота, да се на њега насукамо и угасимо спокојно и срећно.

Сања Дудак, 5. 6. 2015.

„Живот, мој Тодоре, прождире као гробље“

Живот, бескрајни кривудави пут поплочан нашим жељама, надањима и страховима. Понекад наиђу узнемирујуће слутње, које су увек око нас и, обгрливши нас својим хладним рукама, настоје да нас сметну с наше сигурне путање.

Осећам нешто језовито. Та измаглица ме узнемурију. Нешто ми не да да дишем и да се покренем. Покушавам да се отргнем из загрљаја тог чудног осећаја, језе која ме стиска. Успевам. трчим не окрећући се. Застајем несигурним кораком и осетим нежни додир  који ме милује по образу. Сав страх који ми је стискао груди, нестао је. Осећам смиреност.Угледах госпа Нолу. То је био њен додир. Говорила је тихо и спокојно. Њене беле руке проткане траговима дугог и тешког рада, грлиле су ме, а њен мио глас био је мој спас. Живот може да нас прождре ако не нађемо свој пут којим ћемо ићи сигурним корацима. А на гробље, свакако ћемо стићи. Ставивши руку на моје раме, ова жена је отерала сваку капљицу мог страха од измаглице која нас јури желећи да нас закопа. Утеха је дошла попут прве ластавице после дуге зиме и слетела у моје крило. Појавила се светлост која ме је враћала на пут који сам већ одабрала. Живети и стварати нешто велико, драгоцено, значајно.

Једном ћемо сви завршити на неком паланачком гробљу, које, иако испразно и суморно, одише силом свих оних људи који нас носе дубоко у недрима и кој никада неће дозволити да падне прашина на наше име.

Леа Барнак, 5.6.2015.

Глембајеви нису само убице и варалице, над њима  лебди неко проклетство

Славно име Глембај већ вековима се преноси кроз повест Хрватске, одувек означавајући богатство и славу, али не и част.

У великом салони банкарске куће, иза портрета неког древног Глембаја са црквом у наручју, скрива се велика тајна, тајна због које ће се имена оних кроз које тече та чувена глембајевска крв заувек уписати на мермерном пиједасталу још у раној младости. Све је почело убиством крањског златара и узимањем проклетог злата натопљеног крвљу. Та крв, коју је изазвао нож  у глембајевској руци, почела је да се слива низ плафон и да попут неког проклетства пада на потомцима убица и превараната. То проклетство које се попут прашине ширило вековима, пало је свом силином на потомке чувеног банкара и царевог тајног саветника, чувеног Игњата. Крв убица и варалица као да је чекала да се уједини са самоубилачком крви Данијелијевих и заувек избрише једну моћну породицу. Иван је скочио са трећег спрата њихове нове грађевине и тако означио почетак како породичног, тако и финансијског краха. Бароница Кастели је за собом оставила беживотно тело несрећне Алисе, па чак и самог Игњата. Међутим, и њу је дочекала рука оног који је целог живота покушавао да се одупре породичној коби, да не подлегне проклетстству које леби над њим и чека прави тренутак да га зграби и увуче у свој крвави вртлог. Леон Данијели ипак није успео да победи Глембаја у себи. Тек оног тренутка када је крваво злато нестало, када је прашина проклетства пала на мртва тела, настао је мир, мир попут цвркута птица после олује.

Глембајеви нису само убице и варалице, над њима лебди неко проклетсво које нико није могао избећи.

Зоран Јовановић, 5.6.2015.

 

Човек није створен за поразе. Он може бити уништен, али никада поражен

Старац и море је слојевито, вишезначно и јединствено књижевно дело настало 1951. године, у периоду опоравка света после Другог светског рата, у живописном амбијенту Кубе, из непоновљивог менталитета америчког писца Ернеста Хемингвеја и раскошне природе овог острва.

Кратке реченице које срећемо у овом делу на први поглед изгледају као шкрт израз у причању ове приче, али управо оне нас упућују на конотативно значење које нам је дао писац  који је добио Нобелову награду за књижевност.

У сусрету са овим делом учимо да читамо невероватан језик којим говори природа, људска судбина и наизглед случајни догађаји. Од узаврелог мора до унатрашњих људских борби у непрекидном трагању за унутрашњим миром и спокојем – знаци су поред пута, назвао би то тако српски Нобеловац. Бескрајни плави круг, у њему звезда, рекао би Црњански. Грдна си варка златна птицо, рекао би Селимовић.

Све Сантијагове борбе су тешке јер су то борбе са самим собом. Његова борба са природом и рибом је борба за поновно стицање угледа, а у тој борби мора бити сам јер су Манолина родитељи одаслали на други брод са Сантијеговог који је као уклето пловио пучином и безуспешно трагао за уловом. Тај улов је његова срећа, али шта се деси када се она ухвати. Тешко је сачувати и одржати нешто што лако исклизне из руке.

Како видите чашу: до пола пуну или до пола празну? Шта је сантијаго видео гледајући скелт кончно уловљене рибе коју су ајкуле појеле? Видео је своју победу! Победу над самим собом, над непријатељима, над судбином јер човек није створен за поразе. Он може бити уништен, али никада поражен, а онај који ово схвати јесте срећан човек јер схвата снагу своје воље, свог целокупног бића. Схвата да је срећа у њему самом.

Кратак роман Старац и море представља сам живот и близину смрти, епску борбу човека да кроз патњу достигне своју суштину и снагу своје личности. То је нечеовско „бити јак и кад си најслабији“.

Михаило Младеновић, 11.12.2015.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s