Књижевност

 

Смисао и задаци проучавања књижевности

  • Књижевност у ширем значењу – литература (litera – слово, латински, настала превођењем из грчког језика речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα – слово), у коме пoдрaзумeвaмo свe штo je нaписaнo у рaзличитим oблaстимa људскoг знaњa. Ту спадају разна научна и књижевноуметничка дела: медицинска, математичка, техничка литература. За овај вид књижевности користи се и појам – наука, и она настаје као производ истраживања, знања, посматрања и учења. Она утиче на интелектуални развој појединца и њена основна сврха је стицање знања.
  • Књижевност у ужем смислу –лепа књижевност, белетристика (belle litera, лепа слова) са синонимним значењима песништво, поезија, која пoдрaзумeвa књижевноуметничка дела, писана или усмена, у стиху и у прози, која настају као производ људске маште, креативности и размишљања о различитим појавама. Она утиче на људске духовне потребе, и одраз је дубоког, субјективног и интелектуалног става књижевника, односно, писца или песника.Књижевност има свој специфичан развој, а њени почеци се налазе у најранијим периодима људске делатности.
    • Синкретизам је спој две или више уметности и везује се за најраније тренутке у историји људске делатности.
    • Функција књижевности у том периоду била је веома различита: обредна, религиозна, сазнајна…
    • Данас се књижевност прожима уз друге медије до најсавременијих облика појавности – блога, форума, имејла, веб-сајта, хипертекста.

Историјски прегледи развоја теоријске мисли о књижевности обично почињу од Аристотелове „Поетике“. Већ од Хомера срећемо став да песник ствара надахнут музама. Од три основне дисциплине у проучавању књижевности (теорија књижевности, историја књижевности и књижевна критика) до барока је била развијена само теорија, и то у виду поетике и реторике. Тада се тек развија херменеутика, односно вештина тумачења текстова. У романтизму превласт над теоријом добијају историја књижевности и књижевна критика.

Кратак преглед књижевних епоха које су до сада обрађивање, и основне одлике:

  • Античка књижевност: успостављање основних књижевних жанрова;
  • Средњовековна књижевност (memento mori): јасна религиозна и богослужбена улога; али истовремено и развој световне, усмене књижћевности; два језика: народни, говорни језик и писани језик, језик књижевности (који је био грчки, латински или хебрејски…)
  • Ренесанса (carpe diem): обнова античке традиције, али и стварање посебних, националних књижевности;окренутост човеку и његовом знању, homo universalis;
  • Класицизам: инсистирање на античким елементима поделе књижевности ; високи и ниски стил;
  • Просветитељство;велики преокрет у перцепцији стварности; инсистирање на човековом знању; књижевност мора бити корисна и доступна широким народним масама;
  • Романтизам: развој националних књижевности са пребацивањем перцепције на индивидуалну, појединачну визију света; књижевност је надахнуће, ослања се на песнички гениј;
  • Реализам: инситира на повезивању књижевности и природних наука: биологије, физиологије и осталих наука заснованих на емпиријском; књижевност је објективна репродукција стварности;
  • Модерна: синтеза више праваца који у себи имају две основне особине: радикални раскид са традиционалним и синтеза новог, досад невиђеног израза; ослањање на форму књижевног дела, музикалност песничког израза;
  • Међуратна књижевност: доноси радикалне промене у уметности; незадовољство уметника светом изналази нове начине и форме за сопствено обликовање стварности.

Попунити табелу по захтевима из Читанке на страни 11.

Исидора Секулић: О превођењу, језику, култури

Школа, почетак културе јесте почетак путовања у знање. Језик се најбоље сазнаје читањем, тиме се продире у дубљи смисао језика и сазнања. Сва знања које један народ поседује осликавају се у његовом језику. Развијен језик је биће и култура једног народа и по њему се разликују културни народи и језици од оних других:„Читање, то је култура. Школа, почетак путовања, културна панорама: читање страст и сласт културе, култура сама“.

Криза читања није појам са којим се сусрећемо само у овом новом, савременом добу. Она је одувек била присутна у друштву. Свет не почиње са нама, али се са нама ни не завршава. Читање је данас запостављено као унутрашња потреба. Све је више младих људи који сматрају да је читање „губљење времена“ а све већа присутност различитих медијских облика у којима се среће књижевно дело – филм, интерпретација, видео запис или снимак. Употреба модерних технологија не би била забрињавајућа када би ученици знали како да је користе да би унапредили, а не уназадили своја знања.

miodrag_pavlovicjpg_768x768Миодраг Павловић: Научите пјесан

„Научите пјесан“ је песма објављена у песничкој збирци савременог српског песника, Миодрага Павловића „Светли и тамни празници“, 1971. године. Она је прилично херметична и за њено одгонетање потребно је пажљиво посматрати сваку реч.

Основну тему песме налазимо у њеном последњем стиху: научите пјесан – то је избављење, чиме нам песник указује на суштину уметничког постојања као избављењу из бесмисла свега онога што нам живот доноси. Задатак уметности је, дакле, покушај избављења из бесмисла свакодневице.

Прва строфа указује на потрагу за избављењем: песник ниже реторичка питања у којима трага за смислом постојања: „Кроз каква друштва треба још проћи, кроз какве људске видике…“

Најгори су они који су блиски власти, њихови полтрони који стално вребају и постављају себе између „човека и бога, на брвну“. Тај добровољни инструмент власти оличен у лику јахача Апокалипсе, повезан са библијским мотивима борбе добра и зла, јасно се идентификује у следећим стиховима: Куда ће они што се клоне звери? Звер симболише зло којем се човек мора одупрети. Песничка мисија постаје позив на отпор, усклик бунта и позива на трајање: Научите пјесан! То је императив који доноси спас и избављење.

Идеја да нас је „песма одржала“ није идеја овог песника, већ искуство генерација и покољења које су претходиле. Ми нисмо од јуче нити је потреба да се спасимо од зла овог света, продукт савременог човека. Она постоји као вековни порив нашег народа и њено је значење сакривено у свим глаголима које песник наводи: певајте, орите се, појте. И остали глаголи: жаморите, жуборите, роморите и др. означавају везу речи и смисла, човека и звука којом се реч означава, која доводи до врхунског обраћања: ускликните, утројте, узхвалите.

Научити пјесан значи и истрајати и не заборавити, и молити и захтевати и побунити се и веровати. А то је песникова мисао којом се и песма завршава: Научите пјесан, то је избављење.

220px-andric_ivoИво Андрић: Разговор са Гојом

Један од најзначајнијих есејистичких остварења Иве Андрића, есеј Разговор са Гојом, први пут је објављен 1935. године. Између осталих, познати су Андрићеви есеји о: Вуку Караџићу, Петру Кочићу, Петру II Петровићу Његошу, Сими Матавуљу, али и Гоји, Петрарки, Хајнеу и многим другим познатим људима од пера и уметницима.

Андрић је у два наврата писао о Гоји – најпре 1929, поводом велике изложбе Гојиних слика у мадридском музеју, а други пут 1935, у фиктивном „Разговору са Гојом”.

francisko-goja-642x336Франсиско Хосе де Гоја и Лусијентес (шп. Francisco Jose de Goya y Lucientes; 1746 – 1828) био је велики шпански сликар, цртач и графичар. Његово дело је огледало шпанске историје времена у којем је живео. У тим сегментима управо се и огледа Андрићев одабир Гоје као сабеседника. Бављење историјом као темом био је и Андрићев поступак.

Уметники мото Франциска Гоје гласи: „Збијај! Гушће! Не ткаш сито!“ Франциско Гоја густо је слагао боје на својим платнима. Иво Андрић густо је збијао мисли у својим прозним редовима. Поетика збијања грађе може се довести у везу с начином компоновања „Проклете авлије” („збијање“ се односи и на језичкостилски израз, на економисање речима; „да речима буде тесно а мислима пространо” поетичко је начело и Чехова и Андрића, а налази се у темељу поетског, песничког израза). Андрић говори о оправданости и природи уметничког стварања. Остарели сликар говори о уметничком послању које повезује људе, пружа им радост и сазнања, сумира учинак свога стваралаштва делећи са свим уметницима патњу стварања и усхићење пред свршеним уметничким делом. Овај имагинарни разговор са Гојом, „који је у ствари био Гојин монолог о себи, о уметности, о општим стварима људске судбине“, садржи елементе античких филозофских дијалошких траката и особине чисте уметничке прозе, у којој два сабеседника, један говорљивији и други ћутљивији, воде наоко неважан, угодан разговор, који, неприметно, решава по једну загонетку и отвара једна за другим врата ка истинама о којима обојица истовремено размишљају.

МЕТОДОЛОГИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

Презентацију можете погледати овде.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s