Писмени задаци

ЧЕТВРТА ГОДИНА

  • Песников доживљај егзистенције у песми Пробудим се
  • Хуманизам Десанке Максимовић и Миодрага Павловића
  • „Уби ме прејака реч“ (Б. Миљковић)
  • „Боје свићу на ивици заборава“ (В. Попа)
  • „Боје горе младошћу у мојој крви“ (В. Попа)
  • Очију твојих да није, смеха твога да нема …(В. Попа)
  • „У очима лепим туга му се затворила у круг јер друм краја нема“ (В.Попа)
  • Простор и време у циклусу Усправна земља Васка Попе
  • Човек из другог угла (Кора, Васко Попа)
  • Победити себе – циљ вредан живљења (Б. Миљковић)
  • Мотив мртве драге (Б.Миљковић/ Л.Костић/ Данте…)
  • Научите пјесан, то је избављење
  • „Људи нису оно за шта се издају, а свет није оно што мислимо да јесте“ (Хамлет, Шекспир)
  • „Бити или не бити – питање је сад?“ (Хамлет, Шекспир)
  • Проблем Хамлетовог одлагања освете
  • Хамлет и свет око њега
  • Хамлет и Офелија
  • Хамлетова велика игра и њен скривени смисао
  • Офелија – изгубљена младост
  • Хамлет – две стране исте медаље
  • Онтолошко-филозофска питања Хамлета и Фауста
  • Фауст и Мефистофелес – два аспекта живота
  • Дуализам добра и зла у Фаусту
  • Узроци Гретине трагедије
  • Грета и Офелија – љубав као спасење
  • Хамлет и Фауст – два погледа на свет
  • Фауст – немирење с постојећим
  • Фаустова побуна против малог и коначног
  • Фауст – Гетеов свечовек
  • Прича о осипању живота (Прољећа Ивана Галеба)
  • Игра живота и смрти у Десничином роману
  • Сизифе, шта чини тежину твог камена?
  • Пркосно и достојанствено гурамо сизифовски камен
  • Сизифовски живот – бесмисао или мудрост
  • Странац – метафора за људску отуђеност
  • Странац – то је један од тих страшних невиних који чине скандал у друштву јер не прихватају правила његове игре
  • Живот као апсурд (Камијева филозофија апсурда)
  • Живот није апсурд, Мерсо!
  • Мерсо – сувишан човек у свету апсурда
  • Мерсо – апсурдни човек у апсурдном свету
  • Феномен самоће и страха у Борхесовој приповеци Чекање
  • Слика савременог света и човека у драми Чекајући Годоа
  • Мотив усамљености и отуђености
  • Бекетов антитетар
  • Бекетова поетска поема о безнађу
  • „Дошао сам“, каже Годо. Шта сад?
  • Алијенција/отуђеност човека код Камија, Бекета и Борхеса
  • Мотив чекања код Камија, Бекета и Борхеса
  • Проблем кривице у модерном роману (Повежи романе Странац и Процес преко проблема кривице и казне, можеш их довести и у везу са Пилатовим суђењем Исусу Христу)
  • Разумихин и Раскољников – разум и раскол
  • „Ја сам убио себе, а не старицу!“ (Убити човека у себи)
  • Злочин и драма савести (Злочин и казна)
  • Злочин и казна у светлу јеванђељских идеја о човеку
  • Раскољников – убица и убијени
  • „Ако нема Бога, све је дозвољено“, Ф. М. Достојевски
  • Моралне дилеме Раскољникова
  • Људи и њихове ветрењаче (илузије о вечности, о „наполеону“, о чекању Бога…)
  • Раскољников: Наполео или ваш
  • „Њих је васкрсла љубав; срце једнога носило је у себи неисцрпне изворе живота за срце другога“ (Соња и Раскољников)
  • Један лик  из романа „Злочин и казна“
  • Криви су сви“ (Андрићев Карађоз)
  • Живот као проклета авлија
  • “ Ничег нема. Само снег и проста чињеница да се умире.“
  • Проклета авлија – метафора вечите несигурности и неизвесности постојања
  • Демонско лице света у Проклетој авлији
  • Човек у Кафкиној и Андрићевој држави
  • Љубави и издаје у роману „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића
  • Зиданице на песку Ахмеда Нурудина
  • „Смрт је бесмисао исто као и живот“ (Нурудин)
  • Хасан – површни боем или човек који је нашао „прави пут“
  • „Није човек што мисли, већ оно што чини“(Меша Селимовић)
  • „Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог“ (Меша Селимовић)
  • „До краја живота упознаваћу људе, а никад их упознати нећу; увијек ће ме збуњивати необјашњивошћу својих поступака.“(Меша Селимовић)
  • „Касно је, сјећања, узалуд се јављате, бескорисне су ваше немоћне утјехе и подсјећања на оно што је могло да буде, јер што није било, није ни могло да буде. А увијек изгледа лијепо оно што се није остварило.“ (М. Селимовић)
  • „Пријатељство се не бира, оно бива, ко зна због чега, као љубав.“(М. Селимовић)
  • „Хиљаду пута се покајеш за оно што кажеш, ријетко за оно што прећутиш“.
  • Пут љубави или пут мржње и освете (Нурудин)
  • Смисао љубави у роману „Дервиш и смрт“
  • „Живот је увек нешто шире и веће од закона и правила“ (Хасан)
  • Судбина човека од књиге пред силом власти (,,Проклета авлија“, ,,Дервиш и смрт“)
  • Поетско и филозофско у роману „Дервиш и смрт“
  • „Човек није дрво и везаност је његова несрећа“(Хасан)
  • „Правда је као здравље, мислиш о њој тек кад је нема“ (Меша Селимовић)
  • „Сваки је човјек увијек на губитку“ (Меша Селимовић)Сан у Кишевој Енциклопедији и Павићевом Хазарском речнику
  • Потресна слика јеврејског удеса у Другом светском рату у роману „Употреба човека“
  • Рат као зло, поништавање људских вредности и лепоте у Тишмином роману
  • Слом и трагика једне младости у роману Употреба човека
  • Деконструкција историје у Хазарском речнику
  • Неплодност узрок трагедије (Корени, Д. Ћосић)
  • Аћимов комплекс или Родитељ као бог својој деци (Корени, Д. Ћосић)
  • Узнемирујућа различитост Кишових јунака у Енциклопедији мртвих
  • „Све што радим, радим да бих јој утекао“ (Данило Киш)
  • Факат и фикција у Енциклопедији мртвих Данила Киша
  • Кривине и кривице (помисли о злу и само зло: Хамлет/Раскољников)
  • Треперење јасике (повезаност са искони / страх Хамлетов да се не огреши о истину/ страх Антигонин пред Богом/ Виљарев страх од смрти…)
  • Тамни дах бесмисла (Странац /Чекајући Годоа /Дервиш и смрт/ Гилгамеш/
  • Оковани Малармеов лабуд (Мерсо /Раскољников /Ахмед Нурудин )
  • Реквијем за Човека (Сахранисмо ли Човека?)
  • Јефимије (књижевности) говоре…( Антигона/ Офелија /Соња Мармеладова )
  • „Суматре“ јунака савремене књижевности (бег од стварности: Сима Пандуровић Светковина/ Мерсоово „ Свеједно ми је“ / Чекање Годоа / Златни кавез Ахмеда Нурудина/ Ћамилово изучавање Џем султана / Соњина вера…)

ПРИМЕРИ ПИСМЕНИХ ЗАДАТАКА

Грета и Офелија – љубав као спасење

Ремек-дела светске књижевности, психолошке драме и трагедије са лирским упливом осећања и филозофским схватањем егзистенцијализма, дали су нам Шекспир у свом Хамлету и Гете у Фаусту.

Предодређене да буду жртве, Офелија и Грета су сиболи безгрешности и покајања. Обе су расле спутане породичном стегом, одвојене од света, заштићене и потчињене. Иако поседују изузетну физичку лепоту, њих посебно краси унутрашња снага и духовна чистота и лепота. Чедне и нежне, заљубљују се у мушкарце који су њима супротни: Офелија у Хамлета, Грета у Фауста. Обузимају их до тада несазнане емоције и предају се својим искреним осећањима. Неискварене и неискусне, не схватају охолост и егоцентричност оних којима су срце безусловно дале. Хамлет се руга Офелијиној љубави, а Фауста обузима страст и пожуда.

Разапете између стварности и илузија, изложене су све снажнијим притисцима на крхку душу, која се слама као стакло. Љубав постаје патња и бол која их раздире до кости и одводи у лудило. Порушених снова, повређене и погажене, свесно и мирно одлазе у смрт. Жрвовале су своје тело да би добиле спасење душе. Досегле су звезде и божју милост: Грета покајањем, а Офелија чистотом својих мисли и дела.

Грета и Офелија, најтрагичнији женски ликови и светској књижевности, постали симболи невиности, чистоте душе и пожртвованости. Шекпир и Гете су били изванредни ствараоци који су оставили мноштво ликова о којима се и данас полемише, а међу њима су, свакако, и ова два женска лика.

Стефан Савић, 21.10.2016.

Ја сам убио себе, а не старицу

Најпознатији руски писац реализма, Фјодор М. Достојевски, стварао је дела која су постала најчитанија и најбоља дела светске књижевности, као што је и роман Злочин и казна, који обједињује елементе психолошког, социолошког, идеолошког и криминалистичког романа.

Млад, наочит и паметан студент права, Родион Раскољников, централна је личност овог романа. Његов дух је прожет незадовољством због одрастања у сиромаштву, те због тога пати. Повукао се у сбе, престао са студијама, а сав новац који му мајка пошаље, немилице троши. Иако заступа јасан став и има изграђен систем вредности, опет реагује на спољашње догађаја и показује нетрпељивост према друштву. У њему се води битка између победе и пораза, снаге и слабости и тај унутрашњи немир га разједа.

Вођен идејом да се људи деле на обичне, ништавна створења и оне необичне попут Наполеона, жели да се уздигне и покаже да је сам способан да пређе ту границу обичности и ништавности, те одлучује да почини убиство зарад вишег циља. Изводи савршен злочин, не оставља форензичке трагове, али трагови на душу су били јачи, те подлеже  под теретом своје гриже савести и зато презире себе уочивши да није попут Наполеона, већ је обична ваш.

У тренитку када је Раскољников убио старицу, убио је и себе. Живот му се претворио у кошмар и то му је казна. Борећи се са самим собом и двоумећи се да ли треба признати злочин који је починио, схвата да ће казна бити све дубља и снажнија, а он све слабији и јаднији.

Под утицајем Соњине наклоности и искрености, Раскољников признаје свој злочин што му доноси душевно олакшање и мирно прихвата затворску казну. Враћа му се вера у Бога и схвата да је то једини начин да пронађе свој мир и да се наново врати из света необичних у свет обичних људи. Затворска казна је ништавна уколико човек не осети покајање унутар себе. Родион Раскољников је уз Соњу пронашао свој мир.

Стефан Савић, 17.3.2017.

Слика савремоног света и човека у драми Чекајући Годоа

Једноставност Бекетовог дела може нас навести да, при покушају поистовећивања данашњице са радњом драме, пронађемо мотиве и симболику који заправо и не постоје. Како бисмо то избегли, само ћемо искористити мотиве из дела за разумевање проблема савременог човека.

Главни ликови, Естрагон и Владимир, али и Поцо и Лики, могу пронаћи своје улоге у друштву данашњице. Прва двојица представљају било ког човека који живи као жртва капиталистичког друштва; не проналазе своју сврху чекајући боље сутра; један другоме представљају само утеху за усамљеност; њихови разговори су празни и бесциљни јер је сваки од њих изгубљен у сопственом ништавилу. Познато је да, како бисмо тежили вишим циљевим и емпатији, морамо пре свега имати могућност да задовољимо неке основне потребе. С обзиром на чињеницу да је човеку у данашњем свету све теже да задовољи те потребе, не чуди што се губи способност одлучивања о сопственим изборима, нестанак индивидуалне слободе; опсесија посаје „имати“, а не „знати“, „осећати“.

Симболика Поцоа и Ликија је такође веома повезана. Поцо симболизује представника капиталистичке класе, док је Лики онај који је зависан од воље свог газде, неспособан да доноси сопствене одлуке чак и кад је ослобођен.

Као што Естрагон и Владимир очекују спас у Годоу, који никада неће доћи, тако и људи данас делују у складу са својим очекивањима и надама за боље сутра, проналазећи сврху живота само у будућности, не умеју да се посвете овом дану и садашњем тренутку, у чему и лежи узрок свег незадовољства и отуђености.

Катарина Костић, 7.12.2016.

Алијенција човека код Камија, Бекета и Борхеса

Дела као што су Странац, Чекајући Годоа и Чекање доносе причу о усамљености и отуђености човека. Ови апсурдни књижевни ликови имају много заједничких особина, а неретко се те особине могу наћи и код човека данашњице.

Ако постоји ишта сигурно у овом нашем несигурном свету, онда је то сазнање да је човек смртан. Апсурдност живота види се у чињеници да се човек рађа да би напослетку умро. Ками покушава да одгонетне како оправдати постојање у свети без смисла и како прихватити властиту беспомоћност. Његов главни лик је отуђен од друштва, не прихвата друштвене норме које му се намећу, лишен је илузија породице, љубави, пријатељства, морала, вере и религије. Мерсо је странац у овом свету, али и самоме себи је стран.

Главни ликови у Бекетовом делу бесмислено егзистирају, живе само зато што су живи; дани су им празни и идентични, а прича депресивна и апсурдна. Владимир и Естрагон се надају и верују у Годоа и зато га чекају. Мерсо не чека ништа, док Виљари чека сопствену смрт. Иако ишчекује сопствено смакнуће, Борхесов јунак је жељан живота али без могућности да то оствари.

Мерсо, Владимир, Естрагон, Виљари су у делима представљени као ликови који су отуђени, који су странци у сопственим животима. Чекање бољег сутра и одвојеност од друштва је оно што повезује ова три дела. Алијенација човека прети као заразна болест 21. века.

Миљана Николић, 2016.

Егзистенцијализам у књижевности

Након Првог светског рата у филозофији се јавља правац који се бави људском егзистенцијом и назива се баш по томе егзистенцијализам. Осим филозофије, и у књижевности се почео обрађивати овај ”проблем” човековог преживљавања, те су ”на крилима” ове филозофије настала многа велика дела.

Алберт Ками који је и сам био филозоф написао је дело ”Странац”. У то дело осим егзистенцијалистичке филозофије, Ками је уткао и своју филозофију апсурда. Он је приказао бесмислен и апсудран живот човека и његову отуђеност. Ками тражи оправдање за постојање уопште у свету који нема смисла и није ништа друго до низ апсурдних догађаја. Главни лик овог дела Мерсо живи одвојено и изоловано један веома једноставн живот без емоција и икаквих турбуленција. Такође живи у једној стагнацији без икаквих амбиција за напретком и на крају бива осуђен за убиство које је починио у самоодбрани.

Ирски писац, Семјуел Бекет, заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модергног живота написао је драму ”Чекајући Годоа”. У овом делу два лика Владимир и Естрагон читаво време чекају апстрактног лика Годоа да се појави. За то време док га чекају они разговарају проналазећи
разне теме које су бесмислене. Они у тим разговорима и расправљањима износе ставове који су веома апсурдни. Ова драма осликава бесциљност и бесмисао живота. Владимир и Естрагон су жртве неке веће силе, која против њихове воље управља њиховим животима и присиљава их на духовну и физичку стагнацију.

Још једно дело може се лако повезати са претходна два , а то је приповетка ”Чекање” Хорхеа Луиса Борхеса. У овој приповетци јунак Виљари читаво време живи у ишчекивању. Борхес је описао чекање кроз Виљарија који зна да је направио грешку и који зна шта му због те грешке следује те чека да дођу по њега. Оно што повезује Борхесово ”Чекање” , Бекетово ”Чекајући Годоа” и ”Странца” Алберта Камија јесте то да сва три дела говоре о усамљености и несрећи људи који су сами криви за све што им се дешава. Сами граде свој живот. Њихов однос према свету произилази из осећања бесмисла и
бесциљности живота. Једино што је сигурно свим тим ликовима и о чему они мисле јесте смрт, те се стиче закључак да је апсурдно и рађати се. Сви они су прогоњени неком замишљеном кривицом, а били они криви или не, на крају сви завршавају исто.

Борхес, Бекет и Ками су својом филозофијом егзистенцијализма и апсурда кроз нека однајвећих светских дела успели да нам дочарају проблеме ”малог” човека који свој живот проводи у некаквог ишчекивању и покушавању да нам дају до знања да је то чекање веома апсурдно, те да живот треба искористити и у њему уживати.

Марија Булић, 4б, 2020.

Егзистенцијализам у књижевности

Егзистенција је представљала кључни мотив савремене књижевности, али и велико питање на које
није било могуће дати само један релевантан одговор. Бекет, Ками и Борхес су живот окарактерисали као бесмислено чекање одредишта, не придајући значај успутним станицама које путовању пружају истинску лепоту и чар.
„Чекање“, дело аргентинског писца Борхеса, приказује слику безименог човека чији се живот свео на
параноју, страх и чекање последица властитих избора, не схватајући да се самим тим изнова определио за погрешан избор. Колико год да је неки грех велик и неопростив, нас не дефинише он, већ наш однос према истом. Сви греше и то је саставни део духовног уздизања које од нас захтева да понекад будемо у подножју планине како бисмо успели да досегнемо њен врх. Оно што је „њега“ довело до смрти није издаја коју је починио, већ недостатак свести о моћи сопственог утицаја
на своју материјалну реалност, која је само опипљива верзија психичке и духовне енергије.
Као и „он“, Владимир и Естрагон су такође робови сопствених уверења. Њихова упорност у ишчекивању Годоа, симбола светлије будућности и спаса од зачараног круга монотоније, нема за циљ да они њега дочекају, већ да им то чекање пружа наду која представља њихову једину духовну осцилацију.

За разлику од својих савременика који су својим ликовима уз чекање подарили дозу страха и наде, Албер Ками је свог главног актера послао у свет потпуно равнодушног према животу, циљевима и обичајима. Управо та флегматичност је у Мерсов живот привукла затворску ћелију која је потпуно одговарајућа метафора његовом психичком стању, место где дани теку без икаквог појма о времену и где живот пролази без права на исти.
Време је дефинисано како бисмо његовом току пружили смисао, јер кад тад казаљке на сатовима ће се
зауставити и чекање ће се трајно трансформисати у бесмисао. Живот је слобода избора.

Теодора Симеуновић IVб, 2020.

Алијенција човека код Камија, Бекета и Борхеса

Безименост у отуђеном свету ослобађа човека од друштвене одговорности. Звати се „К.“ или просто немати име ослобађа и од формирања става о себи самом. Шта човек може да предузме у сопственом животу када се од њега не тражи ништа, чак ни то да дефинише смисао свог постојања кроз именовање? Представљајући низ непознатих, неповезујућих и бесмислених околности, аутори савремене књижевности почетком двадесетог века представили су нам и један свет изгубљених вредности у коме можемо бити шта пожелимо. Након читања ових романа постављамо себи питање да ли се може живети у егзистенцији без есенције, која је тако нужна и неопходна? Кроз приказ антијунака Ками, Бекет и Борхес одговарају нам на ова питања описујући нам како изгледа такав живот.
Када се вредносна лествица у друштву поремети, када се изгуби првобитна равнотежа, у свету наступа време апсурда. Апсурдом су „заражени“ и Мерсо и Владимир и Естрагон и лажни Виљари. Јавне осуде и приватна самоосуђивања, али и друштвене норме понашања образују специфичан ментални склоп ових јунака. Друштво захтева од појединца да се уклопи у калуп, да прихвати друштвено наметљиво лицемерје и да постане само један продукт савременог машинског строја: да постане равнодушни извршитељ туђих замисли. Ниједан од ових јунака нема контролу над својим животом. Они су антијунаци, марионете људи са неких виших друштвених ступњева, безосећајне фигуре у телесним љускама. Унутар тела немају душе, немају ничега уховног нити узвишеног, нема есенције. Мерсо је пасиван, Владимир и Естрагон емотивно и интелектуално празни, а лажни Ваљари је заробљеник у сопственог страха. Живот не може имати смисла када се не тежи одређеном узвишенијем циљу, када се проводи у ишчекивању смрти, у вечитом страху или у мрзовољи и равнодушности. Супротно животном витализму нису депресија или меланхолија. Супротна је равнодушност која убија сваку вољу за животом, бесциљност уз коју не вреди започињати дан. Предаја која гуши бунт, прихватање стварности и када је све изгубљено одлуке су савремених јунака. Није могуће живети као отуђен човек и бити срећан, поручују нам аутори ових дела. Алијенција у јунацима настаје када не проналазе пут до себе самих. Тада се удаљавају од познаника, од друштва, од родбине, од животног смисла. Код Борхесовог главног јунака, лажног Виљарија, отуђеност се огледа у његовом непрестаном страху и не тако сјајној прошлости која му „дише“ за вратом. Тај страх га опседа и води у самоћу, бег од људи и неког иоле нормалног живота. Када дође до краја и када се суочи „очи у очи“ са својим страховима, окреће се ка зиду враћајући се у снове. Тај чин можемо протумачити као прихватање судбине и његове апсолутне немоћи и снаге за наставак таквог (не)живота. Сличну ситуацију уочавамо и код Владимира и Естрагона који чекају Годоа, фиктивну личност, у ствари чекајући смрт. Из тог чекања проистиче бесмисао који осликава њихов начин живота – живљење ради живљења. И Мерсо је такође бездушник и отпадник који ће као несхваћен напустити овај свет. Разлика је у томе што је Мерсо, на крају, ипак нашао начина за дубоко помирње са собом. Ослободио га је и очистио силан бес у себи.

Да су у животу изабрали другачији пут, да су одговорили на свој животни позив и учинили живот смисленијим, антијунаци савремене књижевности нашли би разлога за борбу и одлучност. Нашао би Мерсо снаге у себи да се одбрани, Владимир и Естрагон не би проводили дане у ишчекивању недолазећег, а лажни Виљари би, прихвативши своју кривицу, прихватио и себе самог, своје име, своје страхове и мрачну страну истине. Страх је код Виљарија угушио борбеност, Мерсоова равнодушност је „сахранила“ витализам, а бесциљност Бекетовим јунацима обесмислила сваки вид постојања.

Николина Маљковић 4а, 2020.

Otuđenost čoveka kod Kamija, Beket i Borhesa

Kada posmatramo kako su Kami i Borhes u to vreme obradili otuđenost kao pojavu koja prati
jednog čoveka ne možemo a da se ne zapitamo koliko otuđenost u savremenom društvu
dominira i ističe se kao sociološki aspekt svakodnevice jednog čoveka. Da li je to baš tako?
Kami posmatra čoveka u dubini njegovog bića i hiruškim nožem secira odnos čoveka sa samim
sobom i drugima. Dedukcijom dolazi do toga da sam čovek shvati i upozna stranca u sebi i time
postavi pitanje koliko mi zapravo poznajemo sebe a koliko nas tek onda poznaju ljudi oko nas.
Borhes je u noveli Čekanje svog staranca doveo do naslućivanja i drži nas u neizvesnosti do
kraja, ostavlja nam da na osnovu mrvica koje nam servira dođemo sami do zaključka.Kami je
svog stranca predstavio kao čoveka koji nema želju da pokaže, ogoli svoje emocije dok je Borhes
svog čoveka predstavio sa željom ali bez mogućnosti da ostvari svoje želje. Merso je svestan
svog životnog puta, svojih grešaka ali i okolnosti koje mu ne dozvoljavaju da se vrati, ispravi,
promeni svoj put. On sadašnjost uzima potpuno svestan, svestan da mora jesti gorke plodove
njene prošlosti. Borhesov čovek isto ne može da doživi sadašnjost na pravi način ali ni da se
oslobodi crnog oblaka prošlosti koji ga prati u stopu.Merso kao i Borhesov čovek svoje emocije
koje se smenjuju i plešu u njihovoj realnosti ne prepoznaju dovoljno a samim tim strahuju kada
će se te senke od emocija pojaviti u odnosu sa drugim čovekom i baciti mrežu bespomoćnosti na
njih. Obojica imaju različite uzroke stvaranja emotivnih senki koje ih prate jedan zbog
počitnjenog zločina a drugi iz neosvešćenih trauma, navika potpuno nesvestan. Oni kao ubice
svog bića potpuno svesni svojih zlodela hodaju u strahu bez prepoznavanja izvora i vremena
emotivnih seniki koje ih prate. Merso je pored toga što je ubio sebe, usmrtio i drugog čoveka dok
je Čovek ubio sebe i dubini svog postojanja, svestan da postoji samo njegova ljuštura. Bežeći u
svoj svet biraju da budu stranci sebi i svojoj okolini. Pored toga što beže u samoću obojica se
podjednako plaše i strahuju od nove prijateljice koja ih bez reči prihvata. Kod obojice je prisutan
fenomen kazne zbog zločina koji su počinili ali se nameće pitanje da li je kazna posledica
njihove otuđenosti ili samog zločina.Obojica nas vode do večitog pitanja života i smrti kao
neizbežnosti, kao procesa na koji ne utičemo svesno, svojom voljom. U ovoj analizi život svoje
plodove bez pogovora poklanja smrti, presudi, koja je doneta unapred, koja se ne može izbeći a
to Čoveka vodi u apatiju i ne dozvoljava mu da u punom sjaju živi ovde i sada kao jedino
sigurnoj istini. Kada se život i smrt stave u prizmu neminovnosti dolazimo do ravnodušnosti koja
implicira da ništa ne zavisi od naših postupaka. Fenomen da čovek uvek završava svoj put smrću
bio dobar ili bio zao relativizuje sam život. Kriv je i ako učini koliko i ako ne učini ništa. Na taj
način se naglašava apsur postojanja čoveka.
Kami, Beket i Borhes svoje strance ogoljavaju i prostiru ih pred nas u svom postojanju bez
ulepšavanja uz pojačavanje reflektora koji osvetljavaju svaki budžak postojanja. Samim tim je
izostavljena radnja, vreme relativizirano a ovakav prizor ostavljen na čekanje i otuđivanje jer je
činjenje svedeno na nečinjenje u svom krajnjem ishodištu.

Никола Мијачевић, 4а, 2020.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s