Писмени задаци

ЧЕТВРТА ГОДИНА

  • „Куда ће они што се клоне звери?“ (М. Павловић)
  • „У простоти је клица будућности, а у лепоти и сјају непреварљив знак опадања и смрти“ (И. Андрић)
  • „На више се начина може исказати истина, али истина је једна и древна“ (И.Андрић)
  • Слика савременог света и човека у песмама Реквијем и Научите пјесан
  • Дехуманизована слика света у поезији М. Mавловича и В. Попе
  • Песников доживљај егзистенције у песми Пробудим се
  • Хуманизам Десанке Максимовић и Миодрага Павловића
  • „А ја не знам ко је она“ (М. Павловић)
  • „Чула сам те већ у уму“ (Десанка Максимовић)
  • Опраштање, врлина дата малобројнима (Десанка Максимовић)
  • „Уби ме прејака реч“ (Б. Миљковић)
  • „Боје свићу на ивици заборава“ (В. Попа)
  • „Боје горе младошћу у мојој крви“ (В. Попа)
  • Очију твојих да није, смеха твога да нема …(В. Попа)
  • „У очима лепим туга му се затворила у круг јер друм краја нема“ (В.Попа)
  • Трска која мисли (В. Попа)
  • Простор и време у циклусу Усправна земља Васка Попе
  • Човек из другог угла (Кора, Васко Попа)
  • Победити себе – циљ вредан живљења (Б. Миљковић)
  • Камени сан – потрага за вечним животом (С. Раичковић/ Еп о Гилгамешу)
  • Мотив мртве драге (Б.Миљковић/ Л.Костић/ Данте…)
  • „Људи нису оно за шта се издају, а свет није оно што мислимо да јесте“ (Хамлет, Шекспир)
  • „Бити или не бити – питање је сад?“ (Хамлет, Шекспир)
  • Проблем Хамлетовог одлагања освете
  • Хамлет и свет око њега
  • Хамлетова велика игра и њен скривени смисао
  • „Све своје време има, свака ствар под небом има своје време; има време рођења и време смрти“ (Књига проповедникова)
  • Офелија – изгубљена младост
  • Хамлет – две стране исте медаље
  • Онтолошко-филозофска питања Хамлета и Фауста
  • Фауст и Мефистофелес – два аспекта живота
  • „Ниједна радост без туге не бива.“ (Фауст)
  • Дуализам добра и зла у Фаусту
  • Грета и Офелија – љубав као спасење
  • Валпургина ноћ – фантастика у „Фаусту“
  • Фауст – немирење с постојећим
  • Фаустова побуна против малог и коначног
  • Фауст – Гетеов свечовек
  • Прича о осипању живота (Прољећа Ивана Галеба)
  • Игра живота и смрти у Десничином роману
  • „Или ми нисмо слободни и свемогући Бог је одговоран за зло , или смо ми слободни и одговорни, али Бог тада није свемоћан“ (Мит о Сизифу, А. Ками)
  • „Све што покреће човека да ради и да се миче, ослања се на наду“ (Мит о Сизифу, Ками)
  • Сизифе, шта чини тежину твог камена?
  • „Вечна љубав постоји само онда кад је осујећена“ (Ками)
  • Пркосно и достојанствено гурамо сизифовски камен
  • Сизифовски живот – бесмисао или мудрост
  • Странац – метафора за људску отуђеност (Камијев Мерсо/ свет Чехова у припов. Туга)
  • Усамљеност јединке
  • Живот као апсурд (Камијева филозофија апсурда)
  • Живот није апсурд, Мерсо!
  • Феномен самоће и страха у Борхесовој приповеци Чекање
  • Виљаријево чекање је и моје чекање (Борхес, Чекање)
  • Мотив чекања код Борхеса и код Бекета
  • Слика савременог света и човека у драми Чекајући Годоа
  • Мотив усамљености и отуђености
  • Бекетов антитетар
  • Бекетова поетска поема о безнађу
  • „Оно што је прошло, више не постоји;оно што ће бити, још није дошло.
    Па шта онда постоји? Само она тачка у којој се састаје прошло и будуће.
    Ето у тој тачки је сав наш живот.“( Толстој)
  • Свет из угла Годоа
  • „Дошао сам“, каже Годо. Шта сад?
  • Егзистенцијализам у књижевности
  • Борхесово, Павићево и Попино схватање времена
  • Бог и људи (Бекет/Павић)
  • Разумихин и Раскољников – разум и раскол
  • „Ја сам убио себе, а не старицу!“ (Убити човека у себи)
  • Злочин и драма савести (Злочин и казна)
  • Злочин и казна у светлу јеванђељских идеја о човеку
  • Раскољников – убица и убијени
  • „Ако нема Бога, све је дозвољено“, Ф. М. Достојевски
  • Моралне дилеме Раскољникова
  • Људи и њихове ветрењаче (илузије о вечности, о „наполеону“, о чекању Бога…)
  • Раскољников: Наполео или ваш
  • „Њих је васкрсла љубав; срце једнога носило је у себи неисцрпне изворе живота за срце другога“ (Соња и Раскољников)
  • Један лик  из романа „Злочин и казна“
  • Зиданице на песку Ахмеда Нурудина
  • „Смрт је бесмисао исто као и живот“ (Нурудин)
  • Хасан – површни боем или човек који је нашао „прави пут“
  • „Није човек што мисли, већ оно што чини“(Меша Селимовић)
  • „Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог“ (Меша Селимовић)
  • „До краја живота упознаваћу људе, а никад их упознати нећу; увијек ће ме збуњивати необјашњивошћу својих поступака.“(Меша Селимовић)
  • „Касно је, сјећања, узалуд се јављате, бескорисне су ваше немоћне утјехе и подсјећања на оно што је могло да буде, јер што није било, није ни могло да буде. А увијек изгледа лијепо оно што се није остварило.“ (М. Селимовић)
  • „Пријатељство се не бира, оно бива, ко зна због чега, као љубав.“(М. Селимовић)
  • „Хиљаду пута се покајеш за оно што кажеш, ријетко за оно што прећутиш.
  • Пут љубави или пут мржње и освете (Нурудин)
  • Смисао љубави у роману „Дервиш и смрт“
  • „Живот је увек нешто шире и веће од закона и правила“ (Хасан)
  • Поетско и филозофско у роману „Дервиш и смрт“
  • „Човек није дрво и везаност је његова несрећа“(Хасан)
  • „Правда је као здравље, мислиш о њој тек кад је нема“ (Меша Селимовић)
  • „Незадовољство је као звијер, немоћна кад се роди, а страшна кад ојача“
  • „Сваки је човјек увијек на губитку“ (Меша Селимовић)
  • „Генијални људи немају савременика“(Милован Матић)
  • „Криви су сви“ (Андрићев Карађоз)
  • Живот као проклета авлија
  • “ Ничег нема. Само снег и проста чињеница да се умире.“
  • Проклета авлија – метафора вечите несигурности и неизвесности постојања
  • Демонско лице света у Проклетој авлији
  • Човек у Кафкиној и Андрићевој држави
  • „И ту је крај, нема ничега више“ (Андрић)
  • Сан у Кишевој Енциклопедији и Павићевом Хазарском речнику
  • Деконструкција историје у хазарском речнику
  • „Синоћ је месец дошао разбацујући своју одећу улицом“ Руми (Задатак: Реченицама из Хазарског речника дочарати ноћни пејзаж)
  • „Ко сам ја који стојим усред овог саобраћаја мисли“ Руми (Задатак: Извлачити из романа Хазарски речник цитате који ће на најбољи могући начин дочарати тему)
  • „Да ли редовно одлазиш у посету себи?“ Руми (Задатак: Реченицама из Хазарског речника дочарати путовање по својој души)
  • Неплодност узрок трагедије (Корени, Д. Ћосић)
  • Аћимов комплекс или Родитељ као бог својој деци (Корени, Д. Ћосић)
  • Узнемирујућа различитост Кишових јунака у Енциклопедији мртвих
  • „Све што радим, радим да бих јој утекао“ (Данило Киш)
  • Факат и фикција у Енциклопедији мртвих Данила Киша
  • Кривине и кривице (помисли о злу и само зло: Хамлет/Раскољников)
  • Треперење јасике (повезаност са искони / страх Хамлетов да се не огреши о истину/ страх Антигонин пред Богом/ Виљарев страх од смрти…)
  • Тамни дах бесмисла (Странац /Чекајући Годоа /Дервиш и смрт/ Гилгамеш/
  • Оковани Малармеов лабуд (Мерсо /Раскољников /Ахмед Нурудин )
  • Реквијем за Човека (Сахранисмо ли Човека?)
  • Јефимије (књижевности) говоре…( Антигона/ Офелија /Соња Мармеладова )
  • „Суматре“ јунака савремене књижевности (бег од стварности: Сима Пандуровић Светковина/ Мерсоово „ Свеједно ми је“ / Чекање Годоа / Златни кавез Ахмеда Нурудина/ Ћамилово изучавање Џем султана / Соњина вера…)

 

ПРИМЕРИ ПИСМЕНИХ ЗАДАТАКА

Грета и Офелија – љубав као спасење

Ремек-дела светске књижевности, психолошке драме и трагедије са лирским упливом осећања и филозофским схватањем егзистенцијализма, дали су нам Шекспир у свом Хамлету и Гете у Фаусту.

Предодређене да буду жртве, Офелија и Грета су сиболи безгрешности и покајања. Обе су расле спутане породичном стегом, одвојене од света, заштићене и потчињене. Иако поседују изузетну физичку лепоту, њих посебно краси унутрашња снага и духовна чистота и лепота. Чедне и нежне, заљубљују се у мушкарце који су њима супротни: Офелија у Хамлета, Грета у Фауста. Обузимају их до тада несазнане емоције и предају се својим искреним осећањима. Неискварене и неискусне, не схватају охолост и егоцентричност оних којима су срце безусловно дале. Хамлет се руга Офелијиној љубави, а Фауста обузима страст и пожуда.

Разапете између стварности и илузија, изложене су све снажнијим притисцима на крхку душу, која се слама као стакло. Љубав постаје патња и бол која их раздире до кости и одводи у лудило. Порушених снова, повређене и погажене, свесно и мирно одлазе у смрт. Жрвовале су своје тело да би добиле спасење душе. Досегле су звезде и божју милост: Грета покајањем, а Офелија чистотом својих мисли и дела.

Грета и Офелија, најтрагичнији женски ликови и светској књижевности, постали симболи невиности, чистоте душе и пожртвованости. Шекпир и Гете су били изванредни ствараоци који су оставили мноштво ликова о којима се и данас полемише, а међу њима су, свакако, и ова два женска лика.

Стефан Савић, 21.10.2016.

 

Ја сам убио себе, а не старицу

Најпознатији руски писац реализма, Фјодор М. Достојевски, стварао је дела која су постала најчитанија и најбоља дела светске књижевности, као што је и роман Злочин и казна, који обједињује елементе психолошког, социолошког, идеолошког и криминалистичког романа.

Млад, наочит и паметан студент права, Родион Раскољников, централна је личност овог романа. Његов дух је прожет незадовољством због одрастања у сиромаштву, те због тога пати. Повукао се у сбе, престао са студијама, а сав новац који му мајка пошаље, немилице троши. Иако заступа јасан став и има изграђен систем вредности, опет реагује на спољашње догађаја и показује нетрпељивост према друштву. У њему се води битка између победе и пораза, снаге и слабости и тај унутрашњи немир га разједа.

Вођен идејом да се људи деле на обичне, ништавна створења и оне необичне попут Наполеона, жели да се уздигне и покаже да је сам способан да пређе ту границу обичности и ништавности, те одлучује да почини убиство зарад вишег циља. Изводи савршен злочин, не оставља форензичке трагове, али трагови на душу су били јачи, те подлеже  под теретом своје гриже савести и зато презире себе уочивши да није попут Наполеона, већ је обична ваш.

У тренитку када је Раскољников убио старицу, убио је и себе. Живот му се претворио у кошмар и то му је казна. Борећи се са самим собом и двоумећи се да ли треба признати злочин који је починио, схвата да ће казна бити све дубља и снажнија, а он све слабији и јаднији.

Под утицајем Соњине наклоности и искрености, Раскољников признаје свој злочин што му доноси душевно олакшање и мирно прихвата затворску казну. Враћа му се вера у Бога и схвата да је то једини начин да пронађе свој мир и да се наново врати из света необичних у свет обичних људи. Затворска казна је ништавна уколико човек не осети покајање унутар себе. Родион Раскољников је уз Соњу пронашао свој мир.

Стефан Савић, 17.3.2017.

 

Слика савремоног света и човека у драми Чекајући Годоа

Једноставност Бекетовог дела може нас навести да, при покушају поистовећивања данашњице са радњом драме, пронађемо мотиве и симболику који заправо и не постоје. Како бисмо то избегли, само ћемо искористити мотиве из дела за разумевање проблема савременог човека.

Главни ликови, Естрагон и Владимир, али и Поцо и Лики, могу пронаћи своје улоге у друштву данашњице. Прва двојица представљају било ког човека који живи као жртва капиталистичког друштва; не проналазе своју сврху чекајући боље сутра; један другоме представљају само утеху за усамљеност; њихови разговори су празни и бесциљни јер је сваки од њих изгубљен у сопственом ништавилу. Познато је да, како бисмо тежили вишим циљевим и емпатији, морамо пре свега имати могућност да задовољимо неке основне потребе. С обзиром на чињеницу да је човеку у данашњем свету све теже да задовољи те потребе, не чуди што се губи способност одлучивања о сопственим изборима, нестанак индивидуалне слободе; опсесија посаје „имати“, а не „знати“, „осећати“.

Симболика Поцоа и Ликија је такође веома повезана. Поцо симболизује представника капиталистичке класе, док је Лики онај који је зависан од воље свог газде, неспособан да доноси сопствене одлуке чак и кад је ослобођен.

Као што Естрагон и Владимир очекују спас у Годоу, који никада неће доћи, тако и људи данас делују у складу са својим очекивањима и надама за боље сутра, проналазећи сврху живота само у будућности, не умеју да се посвете овом дану и садашњем тренутку, у чему и лежи узрок свег незадовољства и отуђености.

Катарина Костић, 7.12.2016.

 

Алијенција човека код Камија, Бекета и Борхеса

Дела као што су Странац, Чекајући Годоа и Чекање доносе причу о усамљености и отуђености човека. Ови апсурдни књижевни ликови имају много заједничких особина, а неретко се те особине могу наћи и код човека данашњице.

Ако постоји ишта сигурно у овом нашем несигурном свету, онда је то сазнање да је човек смртан. Апсурдност живота види се у чињеници да се човек рађа да би напослетку умро. Ками покушава да одгонетне како оправдати постојање у свети без смисла и како прихватити властиту беспомоћност. Његов главни лик је отуђен од друштва, не прихвата друштвене норме које му се намећу, лишен је илузија породице, љубави, пријатељства, морала, вере и религије. Мерсо је странац у овом свету, али и самоме себи је стран.

Главни ликови у Бекетовом делу бесмислено егзистирају, живе само зато што су живи; дани су им празни и идентични, а прича депресивна и апсурдна. Владимир и Естрагон се надају и верују у Годоа и зато га чекају. Мерсо не чека ништа, док Виљари чека сопствену смрт. Иако ишчекује сопствено смакнуће, Борхесов јунак је жељан живота али без могућности да то оствари.

Мерсо, Владимир, Естрагон, Виљари су у делима представљени као ликови који су отуђени, који су странци у сопственим животима. Чекање бољег сутра и одвојеност од друштва је оно што повезује ова три дела. Алијенација човека прети као заразна болест 21. века.

Миљана Николић, 2016.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s