Лектира


Вилијем Шекспир, Хамлет

download

Вилијам/Вилијем/Виљем Шекспир (енгл.William Shakespeare), крштен је 26. априла 1564. а умро је 23. априла 1616. (када и Мигел де Сервантес, па се овај дан обележава као светски дан књиге), био је енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра највећим драматичарем у светској књижевности.

Шекспир је рођен и одрастао у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, венчао се са Ен Хатавеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузан и близанце Хамлета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чамберлена“, касније познатију као „Краљеви људи“. Вратио се у Стратфорд вероватно око 1613. где је умро три године касније. Мало је писаних сведочанстава остало о Шекспировом приватном животу, а то је потегло и расправу да ли су дела која му се приписују стварно његова, чиме се отвара чувено Шекспирово питање у историји књижевности.

Шекспир је највећи део свог опуса написао између 1590. и 1613. Његова рана дела су углавном комедије и историје, родови које је он уздигао до савршенства до краја 16. века. Затим је писао трагедије и у том периоду су настале „четири велике трагедије“ Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, позоришни комади који се убрајају у најбоље позоришне комаде на енглеском језику.

Занимљиво је да у Енглеској није постојало ниједно позориште када је рођен њен највећи драмски писац. Прво позориште је подигнуто у Лондону 1576. године, када је Шекспир имао дванаест година.

HamletВилијам Шекспир  је аутор око 150 сонета и 37 драма, а једна од тих драма је и добро позната трагедија “Хамлет”.

Уобичајено је веровање да је Шекспир инспирацију за своја дела проналазио у ранијим делим. Најстарији извор Шекспировог Хамлета била је једна повест из варварских времена. Прича о њему се први пут јавља у 12. веку, у делу данског историчара Сакса Граматика. Она садржи скоро све значајне ликове и делове заплета, али у грубљем виду. Саксова прича о Хамлету је у 16. веку укључена у једну збирку прича објављену у Француској, а одатле је пренета у Енглеску, где је крајем 16. века приказивана и драма. Та стара драма се звала као и Шекспирова трагедија, а у модерној критици се понекад назива и Пра-Хамлет да би се разликовала од Шекспировог дела.

Хамлета Вилијама Шекспира можете прочитати овде.

Хамлет је елизабетанска трагедија освете. У време елизабетанског позоришта, трагедија освете је била веома заступљена и постојале су конвенције, односно, морала је да поседује одређене елементе како би задовољила форму трагедије освете. Као главни покретач радње, увек је монструозни злочин који је почињен и који из различитих разлога не може бити кажњен законом, тако да појединац преузима сав терет личне освете. Главни јунак се потом суочава са периодом преиспитивања и сумње и на том путу тражења одговора, постаје опседнут моралним нормама и временом постаје изолованији што кулминира стварним или лажним лудилом. Остале карактеристике које би биле типичне за трагедију освете је и појава духа који осветника суочава са његовим делом и подсећа га на његово извршење. Осветник обично има веома близак однос са публиком који остварује кроз монологе. Извршење освете мора бити разлог катастрофе која следи, јер осветник умире у тренутку успеха. Код Шекспира су главни ликови они којисами доприносе коначној катастрофи оним што јесу, својим карактером, неком својом слабошћу или маном.


Главна идеја Хамлета јест прича о данском краљевићу Хамлету који тражи освету против ујака који је убио његовог оца те оженио његову мајку и заузео престо. Како би успео у својој намери, претвара се да је луд. Шекспир додатно компликује радњу, суочавајући читаоце с бројним дилемама: да ли је Хамлет заиста видео духа свога оца, сноси ли и његова мајка кривицу за очево убиство, да ли је Офелијина смрт случајност или самоубиство. На тај начин трагедија добија додатно значење јер се постављају морална питања, попут оног најважнијег: има ли Хамлет право убити краља и на тај начин осветити оца?

Због постављених питања, трагедија се уклапа у раздобље ренесансе у којем је написана, у време које одговоре на питања о људском разумевању и поимању света, али се уједно и разликује од осталих драма због тога што радња добија неочекиване обрте, а оно што очекујемо, тј. Хамлетова освета, стално се одгађа. Због тог одуговлачења и одлагања главног догађаја, нагласак није на самој радњи драме него на унутрашњој дилеми главног лика јер Хамлет никако не може бити сигуран да је Клаудије кривац за убиство његовог оца. То се види већ на почетку драме с појавом духа која представља и прву дилему у драми. Хамлет поставља питања о смрти и животу након смрти и суочава се са првом моралном дилемом.

Трагедија је написана у пет чинова. Први чин је увод у драму у којем се најављује непосредна трагедија („нешто је труло у држави Данској“); у другом чину одвија се заплет радње која достиже свој врхунац у трећем чину с Хамлетовом представом Мишоловка. У четвртом чину догађа се преокрет у радњи, сплетком о Хамлетовом убиству, те у задњем чину расплет радње, која завршава убиством свих главних ликова.

Презентација Хамлет.


Јохан Волфганг фон Гете, Фауст

gete

Јохан Волганг Гете је рођен 1749. у Франкфурту на Мајни. 1765. Гете стиже у Лајпциг да би по очевој жељи студирао права. Међутим, у том граду је искусио расколашни и разуздани живот да су га родитељи након три године вратили болесног кући. Када се опоравио, наставио је студије у Стразбуру и ту је почео да изучава хемију и медицину. Ту је упознао Хердера који га је упутио на Библију, Хомера, Шекспира и на лепоту народне књижевности.

С великом љубављу се односио према српској народној поезији, а када је примио Вука Караџића, рекао му је показујући на превод песме Диоба Јакшића: Видите да нисте данас први пут у мојој соби, Ви сте већ одавно овде код мене.

Под очевим притиском Гете завршава студије, али уместо адвокатуром почео је да се бави књижевношћу.

Гетеа је тешко сврстати у један стилски правац, у једну поетику, јер је његово дело изузетне ширине и врхунских домета. Просветитељ је по својим идејама образовања и вредности образовања, предромантичар по својој изузетној лиричности и типичан романтичарски поета по дубини својих доживљаја људске природе, схватања космичког поретка и филозофског доживљаја света. Он обједињује три књижевна правца (класицизам, сентиментализам и романтизам), али се највише везао за правац немачког романтизма Sturm und Drang (познат као „бура и навала“).

„Фауста“, своје највеће и најважније дело, Гете је писао преко четрдесет година. Први фрагменти појавили су се крајем 18. века, а први део (онај који читамо и који се изучава на часовима књижевности) изашао је 1808. године. Трагедија је у целини објављена тек после Гетеове смрти.

Моје главно дело је завршено. Оно што још имам да живим за мене је само чист поклон и сада је заправо свеједно да ли ћу и шта ћу уопште још  радити, говорио је Гете.

„Фауст“ је синтеза целог Гетеовог стварања. Гете га назива трагедијом или песничком драмом, али оно је много више. Фауст има драмски облик, епску радњу, лирску осећајност и филозофску дубину, тако да би најпре било једно маестрално драмско-епско дело.


•      Мотивација:

Гетеов јунак, Фауст, заиста је постојао. Представљао се као магистар Георг Фауст и наводно је струдирао магију у Кракову, крајем 15. и почетком 16. века.  Тврдио је да је призивач духова, чаробњак и да је склопио сваез са ђаволом, што је значило да је имао вештине једног ђавола.

Прва књига са фаустовском мотивом појавила се већ у другој половини 16. века, и у њој је Фауст, по раскиду уговора са ђаволом нађен раскомадан на ђубришту. Очигледно, овај мотив је служио да упозори људе да је веома опасно склапати било какве послове са ђаволом. Католичка црква није благонаклоно гледала на људе који желе да сазнају више од „датог“, па ће овај мотив бити изузетно популаран. Кажу да се Гете први пут срео са овим мотивом на божићном вашару у Франкфурту гледајући луткарску игру са овим ликовима.

•      Фауст (1480-1570) – историјска личност

•      Извори о Фаусту до Гетеа:

  • „Пра – Фауст“ – 1787. (трагедија научника + Маргаретина трагедија)
  • “Фауст фрагмент“ – 1790. (Фауст = човечанство ; Шилер, Хегел)
  • I део Фауста – 1808.
  • II део Фауста – 1832.

•      Композиција „Фауста“

Иако је написана у облику драме, ова трагедија је једна врста драмско-епске форме. Састављена је од низа мањих и већих „фрагмената“ које можемо гледати чак и као засебне целине, а које имају и своје засебне наслове. Ове целине нису чак ни повезане неким драмским набојем или дешавањима, већ се могу тумачити као епизоде у Фаустовом путовању кроз „мали и велики свет“.

•      Посвета: Песник се сећа своје младости, призива музе „лелујна створења“ да га инспиришу да ствара даље. Он је сетан, и отуда се овај део трагедије овлаплоћује у лирском облику. Песник каже да је све оно што је прошло, што је нестало, сада његова стварност. Овај песнички глас је глас са краја писања драме, а не са њеног почетка, иако се поставља као уводни мотив.

•      Предигра у позоришту је целина за себе: главни ликови су Комично Лице, Управник и Песник. Сваки носи у себи своју филозофију односа према уметности,  уметничкој функцији и њеном значају. Управник посматра позориште искључиво као место где може зарадити новац, место где се долазе даме да се показују и људи дремају после ручка. Он не види никакву уметност ни уметничко у театру. Важно је да се свиди и да буде популарно. За разлику од њега песник брани достојанство поезије и износи уметност и уметничко изнад природе и света. Он уметност тумачи као типичан романтичарски јунак: смарта да је надахнуће ствар великог генија и да га није лако призвати. Комично лице има посредничку улогу између приземног тумачења Управника и узвишеног тумачења Песника. За њега је позоришна уметност такође део посла, али њега узноси слава. Као што видимо, ништа се у опсервацијама различитих категорија није променило кроз векове и ученици лако увиђају да је реч о три различита погледа на уметност и дан данас.

•      Пролог на небу: ово је прави увод у причу о Фаусту и он уводи основни, динамички мотив у драму: опкладу Бога и Мефистофелеса. Изузетно је важно да ученици на овом месту добро протумаче Мефистофелесов лик, да га виде као једног од анђела на небу, али оног прометејски обележеног, анђела који размишља, који критикује свет настао од Бога и који види човека као биће којем је Бог подарио „трунку светлости“ а то човек користи да би био „зверскији од сваке животиње“. Бог и Мефистофелес нису супротности један другоме, и то јесте једна од важних карактеристика ове драме. Мефистофелес је онај који сумња, а Бог зна „кад дрвце олиста какав ће плод донети“. Мефистофелес засмејава Бога, он једини и комуницира само с њим. Осталим анђелима се и не обраћа.

           Да би искушао овај „велики и мали свет“, Фауст мора да доживи љубав и бол, иако му ту спознају неће сам ђаво унапред објаснити. Фауст ће видети Маргарету и пожелети је, али је разлика у њиховим годинама превелика. Зато он мора да се подмлади, а то не може ђаво да уради, јер је Мефистофелесов лик формиран на другачијим особинама. Он је онај који тера човека на избор и на просуђивање, али нема моћ да га подмлади јер , како каже, „нема стрпљења“ да би скувао напитак за подмлађивање. У сцени са Вештицом, запажамо да Вештица не препознаје ђавола јер нема основне, митске особине: реп, рогове и коњску ногу. На то Мефисто даје веома важну карактеристику зла: и њега је захватила цивилизација, и он се повиновао моди времена у којем дела. Тиме ђаво наглашава једну веома важну особину да је зло увек примамљиво и лепо, њега не можемо препознати по „спољашњим“ карактеристикама.

Мефистофелес води Фауста кроз различита искушења, стављајући га непрестано у позиције да сагледава свет из различитих углова. У сцени „Ауербаховог подрума“, Фауст гледа шта порок (вино) чини од обесних младића. У осталим сегментима драме одвија се прича о његовој и Маргаретиној љубавии свим искушењима и немирима кроз које она птролази. Дубоко и емотивно ми доживљавамо њен лик, саосећајући на крају са њеном патњом и болом.

Anton_Kaulbach_Faust_und_MephistoFXDВалпургина ноћ је назив за народну светковину у земљама Северне Европе која се традиционално одржава на ноћ између 30. априла и 1. маја. Највише се слави у Финској, Шведској, Естонији, Латвији и Њемачкој. Службено представља хршћански празник. Међутим, од 17. века се у Немачкој проширило веровање како се на Валпургину ноћ окупљају вештице, а то је веровање касније постало део популарне културе. Гете ће ову чињеницу искористити како би Фауста винуо у свет чудеса и магије, терајући га да потпуно заборави на Гретицу и њене овоземаљске патње. Она завршава у тамници, осуђена на смрт. Њено избављење ће се десити али од стране самог Господа који ће је спасити последњом репликом у драми.

Песничка лепота Фауста је – а њу треба читалац и сам да тражи – негде у оном обиљу различито срочених, разноврсно изнијансираних, понекад и целовито набачених сцена, ситуација, осећања, мисли, дилема, конфликата, у сплету поезије и филозофије, исповести и рефлексије. Читаочево је право и да се пита:  Каквим путевима је Гете водио Фауста после Гретине трагедије, да га и поред свега доведе на крају до спасења. Какве је врсте то спасење, је ли оно мера за меру, или и Гете тражи помиловање: и за Фауста, и за себе, и за човека уопште?

Размишљајте и тражите одговор било којим правцем, лакше или теже проходним, кад се домогнете краја Фауста“. Повежите крај са почетком, где на почеткустоје оне великодушне речи:

Да је човек у свом нејасном нагону сасвим свестан свога правог пута.


Албер Ками, Странац

Дело можете пронаћи овде.

Подсетите се Мита о Сизифу. Размислите о универзалним значењима мита. Можете ли довести садржај мита у везу са Камијевим делом? Образложите везу уколико сте закључили да постоји.

Откријте значење термина апсурд. Потражите га у речницима. Истражите појам апсурда и на који је начин Ками у делу Странац и на примеру Мерсоа показао до чега може довести понашање условљено апсурдним ставовима према животу.

Припремите се за дебату За и против Мерсоа. Размислите да ли бисте неприлагођеност главног јунака, његове поступке, оправдали или осудили. Забележите писмено своје ставове, образложите их и пронађите, забележите или обележите, делове текста који доказују да је ваш став исправан- припремите се да их читате на часу.

alber-kami

Албер Ками је рођен  7. новембра 1913. године у Алжиру. Камијево школовање и касније студије на Филозофском факултету у Алжиру протекли су у свакодневној борби за опстанак. Као студент је морао сам да зарађује хлеб. Ками ради у алжирској радио-станици, интересује се за позоришну уметност, а једно време ради и са властитом позоришном трупом.

Спорт и науку је заволео под утацајем наставника у основној школи. Захвалност му је одао и током инаугуарационог говора при додели Нобелове награде за књижевност 1957. године.

Богато животно искуство и већ оформљена визија света почели су да добијају свој уметнички облик у низу његових славних романа: Странац (1942), Куга (1947) и Пад (1956); затим у драмама Неспоразум, Калигула , и Опсадно стање, као и у лирском коментару романа Странац, објављеном 1943. године под називом Мит о Сизифу. Познати роман је и Побуњени човек  (1951).

Ками је погинуо 1960. године у саобраћајној несрећи. У џепу му је пронађена купљена карта за воз. У последњем тренутку је одлучио да на пут ипак пође колима. Сама његова смрт као да је доказ апсурдности живота.


Роман Албера Камија Странац објављен је 1942. године у Алжиру. Приликом доделе Нобелове награде за књижевност, Албер Ками је објаснио да се његово књижевно дело разлаже на групе међусобно сродних текстова. У својим текстовима желео је да изрази негацију, и то у три вида: у романескном то је био „Странац”, у драмском „Калигула”, у идеолошком „Мит о Сизифу”.

Роман је написан у форми солилоквија, самоисповедања. Приповедање је у првом лицу тако да је главни јунак истовремено и приповедач.

        живот пре                            пуцњи                           живот после                                         

првих 5 поглавља                 6. поглавље                        последњих 5. поглавља

М Е Р С О

породични живот                                                                           суд

љубавни живот                     систем вредности                       религија

друштвени живот

пословни живот

Роман започиње реченицом која гласи: Данас је мама умрла. А можда и јуче, не знам.“ Ова реченица изазива чуђење јер сви ми живимо у свету у којем смрт блиских особа, а посебно родитеља, као најближих, изазива пре свега патњу, душевну бол. Мерсо не реагује на уобичајени начин. Он констатује мирним тоном мајчину смрт, наизглед помиривши се са том идејом да мајке више нема.

Који је конкретан разлог за убиство које је Мерсо извршио? Је ли то довољан разлог да неко убије другог човека? Шта је оно што у овом случају недостаје?  Откуд Мерсоу пиштољ? Шта налазите да је противречно у његовом понашању?

Као конкретан разлог за извршавање убиства, Мерсо наводи Сунце. Каже да му је засметао одблесак сунцаса Арапиновог пиштоља , па је због тога пуцао.Наиме, изузетна врућина тога дана утицала је да он буде у стању повишене напетости.То није довољан разлог који ми можемо прихватити и разумети. У овом случају битно недостаје мотивација. Мерсо је пиштољ узео од Ремона покушавајући њега да спречи да изврши убиство. Противречна је чињеница да човек у једном тренутку покушава да спречи злочин, а у другом га извршава.

Као судија и публика и читаоци покушавају да хуманизују, очовече, логички оправдају, разумеју Мерсоа. То је погрешан пут. Овај роман јесте свет за себе и показује у максималној мери отуђеност, бесадржајност живота уколико човек у њему не проналази никакав смисао.


Самјуел Бекет, Чекајући Годоа

cekajuci-godoa-semjuel-beket-0

Подсетите се драмских дела која сте раније читали. Како се у класичној драми развијала радња и на чему се темељио драмски сукоб? Шта запажате да недостаје у драми Чекајући Годоа у односу на класичну драмску структуру? Подсетите се Аристотеловог правила о три драмска јединства (места, времена, радње) и образложите може ли се о њему говорити у делу. Уочавајте ситуације које се у драми показују као апсурдне. Наведите неке од примера. Размишљајте које се све животне супротности појављују у основи тих примера и образлажите шта је оно што их чини немотивисаним, бесмисленим, неразложним. Како се то повезује са појмом антидраме?

Што се мене тиче, желео бих да могу, понекад, да лишим позоришну драму свега посебно што она има: да је лишим заплета, случајних црта њених личности, њихових имена, њихове друштвене припадности, привидних разлога драмских сукоба, сваког оправдања, сваког објашњења, сваке логике сукоба. Сукоб ће постојати, другачије не би било позоришта, али се томе неће знати разлог.

Ове речи које је изговорио Ежен Јонеску, дефинишу једну нову идеју у уметности.

Извођење „Ћелаве певачице” Ежена Јонеска и „Чекајући Годоа” Семјуела Бекета педесетих година прошлог века, означава појаву драме апсурда као драмског и позоришног правца којим се започиње разарање класичних облика драме. Ова два аутора толико су блиско повезана да је Јонеско, упитан шта мисли о додељивању Нобелове награде Бекету рекао: „Заслужили смо је!”.

download (1)

Самјуел Бекет је рођен 1906. године у Даблину (место рођења и Џемса Џојса). Настањује се у Паризу 1936. године и опредељује за позив писца.

Припада малобројној групи двојезичних писаца (готово сва његова дела су се појавила у енглеској и француској верзији).

Када је јануара 1953.године у Паризу приказан комад „Чекајући Годоа” то је био веома важан догађај у историји позоришта.

Добио је Нобелову награду за књижевност године.

Драма апсурда има своје теме које се лако могу препознати и у Бекетовој драми:

  • тема ишчекивања (радњу чини статичном);
  • тема усамљености (разара драмски сукоб који је потребан класичној драми)
  • тема неспоразуме (открива сложеност људских односа)

Радња драме апсурда је концентрична: јединствена ситуација се понавља у идентичном облику, са истим ликовима.

Радња драме апсурда по правилу је концентрична, чиме се сугерише затвореност у круг бесмисла. Драма је подељена у два чина која су по својој структури идентична. Кад бисмо „радњу” свели на најосновније, она би изгледала овако:

  • Владимир и Естрагон чекају Годоа
  • Долазе Поцо и Лаки
  • Одлазе Поцо и Лаки
  • Долази Дечак и јавља да Годо неће доћи
  • Владимир и Естрагон настављају чекање

Једина промена која се десила између два чина, констатована је реченицом „Дрво је олистало”… Главне ликове ове драме, Владимира и Естрагона затичемо готово на самом крају њиховог животно пута када више нема ничег новог што би могло да им се догоди. Остаје само чекање и „убијање времена” неповезаним разговорима, необичним сценским радњама и ћутањем.

Једино друштво им праве с времена на време Поцо и Лаки, који носе посебну симболику јер се појављују у односу господар – слуга, а у другом чину, пошто је Поцо ослепео, Лаки је тај који има моћ, али без свести о томе да су им се улоге измениле. Појављује се и Дечак који је само означен, он нема ништа што би га одредило на специфичан начин. Сведен је на улогу преносиоца поруке од извесног Годоа, али нема свест ни да је време прошло, ни да је долазио јуче (или није он него његов брат) нити било какву информацију о томе ко је Годо и да ли ће икада доћи.

Егистенцијализам је филозофски правац који се бави проблемом људске егзистенције (егзистенција=постојање, битисање). Основни постулат егзистенцијализма јесте да егзистенција претходи есенцији (есенција=суштина, бит).

Проблемима филозофије егзистенцијализма бави се и литература, па ће многи филозофи овог правца своје идеје успешно пласирати кроз различите књижевне форме (есеје, романе, драме, поезију), тако да нихови јунаци постају и практични показатељи саме идеје. На јунацима се идеја егзистенијалистичке филозофије прелама и они постају прави показатељи филозофије која у својој бити носи апсурдни осећај света. Неретко ће и позоришта постати дебатни клубови јер се у новој форми и сама публика укључује у представу.

Главни представници ових идеја су Жан Пол Сартр, Албер Ками, Ернесто Сабато, Карл Јасперс, Серен Кјеркегор, Мартин Хајдегер, франц Кафка, Фридрих Ниче, па чак и Фјодор Михаилович Достојевски.


Фјодор Достојевски, Злочин и казна

kul-dostojevski1

Фјодор Михајлович Достојевски, (рођен 11. новембра, односно 30. октобра по старом календару, 1821. године у Москви, преминуо 9. фебруара, односно 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу) био је руски писац и један од највећих писаца свих времена.

Завршио је војну школу. У двадесет осмој години због учешћа у револуционарној организацији био је осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Када је имао двадесет и четири године, 1844. написао студију Бедни људи. Песнику Некрасову поверио је рукопис на оцену. После два дана ишчекивања, Некрасов се појавио у четири ујутру на вратима и одушевљено му честитао.

Нeкрасов обратио Бјелинском, свемоћном руском критичару. „Ускрснуо је нови Гогољ“. „Код вас Гогољи расту као гљиве“, рекао је неповерљиви Бјелински али се следећег дана Бјелински сав изменио. „Та, не разумете шта сте створили“, викао је на Достојевског! Тако се мелодраматски одвијало откриће Достојевског као песника. „ Бедни људи су касније објављени у Некрасовом часопису. Успех је био огроман. А Тургењев га је назвао „новом бубуљицом на носу руске књижевности”.

У пролеће 1849. године, Достојевски је ухапшен због деловања у кружоку Петрашевског и осуђен на смрт стрељањем, заједно са најрадикалнијим члановима кружока. Смртна казна је пред сам крај замењена десетогодишњом робијом и прогонством у Сибир. Четири године принудног рада Достојевски је провео у друштву убица и лопова, јер тада још није било уведено издвајање обичних осуђеника од политичких. Описао их је у „Записима из мртвог дома (1862). Ту су до појединости оцртана сва понижења и тешкоће којима је био изложен, као и злочинци међу којима је живео. Иако је био осуђен на смрт, помилован је у последњем тренутку. Достојевски је морао пронаћи неки излаз да не би сасвим полудео у том окружењу. Утеху је нашао у хришћанству.

Достојевски је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса.

Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Петрограду од последица крварења узрокованог епилептичним нападом. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Петрограду, у Русији. Процењује се да је четрдесет хиљада људи присуствовало сахрани, махом омладина и студенти, а сам се погреб претворио у демонстрације против царизма – упркос пишчевом недвосмисленом ставу према целом том питању. Таква почаст одавана је једино телима преминулих руских царева. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану, глава XII, 24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“.

Најзначајнија дела:

  • „Браћа Карамазови“
  • „ Злочин и казна“
  • „ Идиот“
  • „ Зли дуси“
  • „Двојник“
  • „Записи из мртвог дома“

Ком књижевном правцу припада дело Достојевског?

По свим својим спољашњим одликама, начину приповедања, па и времену у којем је написано, можемо говорити о Достојевском као о представнику реалистичког правца у књижевности. Да се подсетимо: реализам је дао велике писце и романе, какви су Гогољ, Толстој, Балзак и остали. И по признању самог Достојевског, он се одушевљавао Балзаковим делима, а Бјелински га је назвао и правим Гогољем, управо алудирајући на везу са овим великим руским писцем.

Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Композиција дела је типично реалистичка: роман је подељен на поглавља, а приповедање је објективно, из трећег лица. Роман је лако читати јер није завијен у необичне форме на какве смо навикли на претходним часовима.

Злочин и казну можете читати овде.

Достојевски се у већини својих дела бави анализом руског друштва и друштвених односа. Друштвени роман, који је епос 19. века, има и своје карактеристике у „Злочину и казни“. И у овом роману нам Достојевски прича о сиромашном студенту Раскољњикову који убија старицу, зеленашицу Аљону Ивановну и њену сестру Лизавету како би постигао виши циљ и ослободио људе од ње и њеног искориштавања туђе несреће. Уз Раскољњиковљев живот пратимо и животе других ликова,  алкохоличара Мармеладова и његове ћерке Соње, која је принуђена да се бави проституцијом да би хранила децу своје болесне маћехе, Катарине Ивановне. Због планирања убиства бабе зеленашице, извршења идеје, истраге, коју води Порфирије Петрович, у којој се затвара и сужава круг доказа око убице, судске пресуде и одслуживања казне, роман се сматра криминалистичким. Но овај роман спада у неколико врста. Сматра се и психолошким због тога што Раскољњикова прати детаљна психолошка анализа пре и после злочина па све до Сибира где служи своју казну. Међутим,  овај роман се креће и у филозофском правцу јер се главни заплет овог романа-убиство рађа због етичке теме у коју верује сам Раскољњиков, идеје о необичним људима, надљудима, људима будућности који су због својих виших циљева спремни жртвовати обичне људе, ваши, и тиме прекршити највећу друштвену норму морала. Тај филозофски аспекат доводи до новог жанра –романа идеје, јер је сам мотив за убиство, не само спољашњи (беда, мајчино писмо, скоро сестрино жртвовање удајом), унутрашњег типа.

Да ли сам ја Наполеон или ваш? Питање је које Раскољников поставља прво сам себи а онда и свима нама. Ипак, оваква широка жанровска преклапања чине овај роман пре свега полифоним, јер се има утисак да је Достојевски, обликујући своје јунаке, пустио њих саме да говоре и да се у роману крећу, те тако из овог дела чујемо мноштво гласова који бране своје ставове, жртвују се и искупљују за грехе.

Презентација: Достојевски, Злочин и казна


Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба

VladanDesnica

Владан Десница је један од највећих српских писаца 20 века. Рођен је у Хрватској где је и живео, па су дуго вођене расправе о томе да ли он припада српској или хрватској књижевности. Он је потомак Стојана Митровића Јанковића (око 1635—1687), у српској народној песми познатог као Јанковић Стојан.

Најпотпуније се изразио у приповеткама и романима (Зимско љетовање, Прољећа Ивана Галеба). Роман Прољећа Ивана Галеба, који је писан око 25 година, објављен је 1957. Претеча постмодерне (Пекић, Киш, Албахари) и појаве есејизације романа у 20. веку.


РОМАН-ЕСЕЈ + РОМАН ЛИКА, МОНОЛОШКО-АСОЦИЈАТИВНИ РОМАН и сл.

РАД ПО ГРУПАМА:

  1. ГРУПА – НАСЛОВ И ПОДНАСЛОВ (Игра прољећа и смрти), ПОЕТИЧКИ СТАВОВИ И ЛАЈТМОТИВИ

ПОГЛАВЉЕ 2. РАСПОРЕД ПРОСТОРИЈА У КУЋИ

ПОГЛАВЉЕ 4. СВЕТЛОСНА ИГРА ИЗ ДЕТИЊСТВА: огледало и миш

ПОГЛАВЉА 14. И 15: о сунчаним и облачним данима

ПОГЛАВЉЕ 56. ДЕЛТА – фабула није оно што је најбитније јер стаје у једну реченицу.

АУТОКОМЕНТАРИ: Ето, опет сам одлутао… Вјечно су ме корили због те нити и због непрестаних дигресија. А ја само се већ онда чудио: што им је толико до те блажене нити! као да је нит оно најважније и најбитније што човек има да саопшти. и чинило ми се да баш у тим дигресијама лежи сама суштина онога што желим да искажем.

ПИСАЦ КАО МЕДИЈУМ НЕСВЕСНОГ: Из писца нешто лаје, брекће, махнита, булазни… А он се само труди да то булажњење сложи у граматички беспрекорне реченице (ПУШКИН: Роман тражи брбљање)

АСОЦИЈАТИВНОСТ: Да ја пишем књигу у тим књигама се не би ништа догађало, ама баш ништа. Причао бих и причао што ми год на милу памет падне…

ЛАЈТМОТИВИ:

  • Учитељ Змајчић је остао данас без крува и крова (поглавље 31)
  • concert champetre (поглавље 31)
  • БУЋКО
  • Бдијте, о стријелци

Протумачи улогу лајтмотива у делу.

      2. ГРУПА: СУСРЕТ СА СМРЋУ У ДЕТИЊСТВУ И ЗРЕЛОМ ДОБУ

ПОГЛАВЉА 5, 6, 7. и 8. Смрт оца, мајке и пасивни животи тетака уседелица и стрица

ПОГЛАВЉЕ  11 Благоваоница

ПОГЛАВЉЕ 15 Таван као колективна гробница

ПОГЛАВЉА 50, 51, 52, 61 Смрт супруге и ћерке

ПОГЛАВЉЕ 65, 70, 71, 72, 73 Самоћа и смрт

Када остаје без оца? Како то утиче на његову психу? Шта се зна о очевој смрти? Однос са мајком. Мајчина смрт. Протумачи повезаност благоваонице и тавана са смрћу. Смрт супруге. Зашто осећа кривицу према Долорес? Ток Мајине болести и начини борбе за њен опоравак. Однос између болести и смрти.  Самоћа и смрт.

       3. ГРУПА: ЧОВЕКОВА ПРЕДСТАВА О СМРТИ УОПШТЕ И О СОПСТВЕНОЈ СМРТИ И БЕСМРТНОСТИ

ПОГЛАВЉА 14, 19, 20 Однос према смрти и Богу

ПОГЛАВЉЕ 39 Ту, одмах поред нас – соба за умирање

ПОГЛАВЉЕ 45 Смрт генерала

ПОГЛАВЉЕ 46 Далеко од Астапова

Толстој умро од запаљења плућа у Астапову, на железничкој станици  у 82.години. Толстој је на врхунцу славе престао да се бави књижевносшћу, а за то нису били способни ни Иван ни овај глумац, па су деградирали сопствена занимања

ПОГЛАВЉЕ 49 Бесмртност

ПОГЛАВЉЕ 22 Балкон (самоубиство)

ПОГЛАВЉЕ 23 Мали са планине – несрећни случај

ПОГЛАВЉА 32, 33 Алда

ПОГЛАВЉА 66, 67, 68 СМРТ ЗБОГ ИДЕАЛА

Распитај се о учењу психоаналитичке школе о представи човека о сопственој смрти. Зашто смрт припада „не-ја“? Које врсте смрти су приказане? Шта је то „штеберцимер“? Постоји ли вера у Бога или загробни живот? Шта би било када би се пронашао лек против смрти? Како други људи гледају на нечију смрт? (Упореди са песмом М. Павловића, Реквијем.)

Презентација: Прољећа-Ивана-Галеба-Владан-Десница


Меша Селимовић, Дервиш и смрт

Читајте роман овде.

Mesa-Selimovic-Citati

Погледајте како је говорио Меша Селимовић о писању рату, љубави.

Меша Селимовић је 1966. обајвио роман „Дервиш и смрт“.

Радња романа је временски смештена у 18. век у босанску касабу, а писац је био инспирисан личном трагедијом о којој је писао у аутобиографској књизи „Сјећања“. Драма романа проистекла је из вишедеценијске жеље писца да напише роман о брату који је невин стрељан пред крај Другог светског рата. „Тај мој убијени брат је моја највећа туга“, каже Селимовић. Њега су стрељали партизани због безначајног прекршаја који и није прекршај. Међутим, ово дело надилази време и постаје ванвременско, универзално размишљање о судбини човека на земљи.

Време у роману је померено: турско време уместо народноослободилачког рата; уместо партизана имамо дервише и шејха; уместо политичко-идеолошке теме проблем је померен на верско-идеолошки терен.

Бити без кривице крив је метафизичка слика која обележава дело М. Селимовића, а то га спаја и са Кафком („Процес“), али и са Андрићем („Проклета авлија“).

Писац дело започиње цитатом из Курана који се завршава речима „да је сваки човек на губитку“. Тих речи у Курану нема, те је то Селимовићева мисаона поента јер нема свете књиге која би говорила о неутешности човековог постојања. Писац је тиме ставио до знања да је филозофска порука романа овог романа супротна не само Курану, него свим оптимистичким списима. Ове речи се налазе и на почетку и на крају романа, па је сама композиција романа пртенаста.

Жанр:

  • роман лика (Ахмед Нурудин)
  • психолошки роман (исповест јунака пред смрт)
  • филозофски роман (човек као морално биће и његова егзистенција)…

МОТИВ ПРОНАЂЕНОГ РУКОПИСА

„Дервиш и смрт“ је рукопис Ахмеда Нурудина (пред смрт) који проналази Хасан и даје на крају текста напомену о томе („Нисам знао да је био толико несрећан. Мир његовој намученој души!“)

Тај поступак користи и Владан Десница (Прољећа Ивана Галеба), Данило Киш (Енциклопедија мртвих), Милорад Павић (Хазарски речник), Светислав Басара (Фама о бициклистима), Б. Пекић (Човек који је јео смрт) и др.

ВАЖНОСТ ТЕКСТА ЗА ЧОВЕКОВУ СУДБИНУ:

  • Харун – није равнодушан према пронађеном тексту јер „саслушање кривца је написано пре него што је човек саслушан, пре него што је доведен у касабу…“
  • Мула Јусуф – издаје пријатеља Харуна као што ће и Нурудин Хасана и помаже Хасану фалсификујући потпис

АХМЕД НУРУДИН

  • пише исповест пред смрт (као и Прољећа Ивана Галеба)
  • л.јд. и унутрашњи монолог

Три фазе живота:

  1. ДЕРВИШКА И ДОГМАТСКА

Живот је изгледао чврста зиданица, ниједна пукотина се није видела, а изненада потрес, бесмисао и нескривљен, порушио је поносну зиданицу као да је од пијеска.“

  1. МРЖЊА (уместо вере, мржња постаје нова тачка ослонца)

Моје срце је нашло ослонац. Мрзим га… Нећемо се више одвајати. Она има мене, ја имам њу. Живот је добио смисао.

  1. САМОЋА И БЕЗНАЂЕ

МОТИВ ЗЛАТНЕ ПТИЦЕ (симбол среће, сигурности, лепог живота)

Грдна си варка, златна птицо!

Присети се где се јавља овај мотив!

Златна птица се појавила у два облика: ВЛАСТ И ПРИЈАТЕЉСТВО, али оба пута је то била варка…

НУРУДИНОВА ПОТРАГА ЗА ПРАВДОМ (Јозеф К.)

1) муселим (уместо дијалога, муселимов монолог који је више претња)

2) кадија (дијалог без речи јер говори Кураном)

3) муфтија (равнодушност)

Потом долазе и опомене:

  1. опомена: сејмени на коњима
  2. опомена: два човека долазе ноћи и након говора у џамији га газе коњима и туку бичевима
  3. део књиге – Излазак Ахмеда Нурудина из текије и упознавање бездушности света. Рушење зиданице од песка.
  4. део књиге – У знаку мржње и освете (Лови, а уловљен)

ИСХАК

  • Бегунац које среће у ноћи Ђурђевдана
  • Симбол отпора, пркоса, побуне
  • Исхак је Нурудиново друго ја (као ђаво код Ладе Тајовића у Лелејској гори)

ХАСАН

  • Хедониста који људској пакости и мржњи супротсавља љубав и доброту
  • Он ће освестити Нурудин: догме су једно, живот нешто сасвим друго
  • Спреман је да се одрекне наследства и све то да да зету како би ослободио Харуна
  • Купује имања у Посавини и поклања их сиротињи
  • Искрен пријатељ и Нурудину и Синанудину

 Презентација Дервиш и смрт


Иво Андрић, Проклета авлија

Песетите најбољи сајт посвећен Андрићу: Иво Андрић.

Читајте роман овде.

Место радње је у Цариграду, у тамници великога града названој Проклета авлија, јер је у њој скуп необичног света: од сиромашних џепароша и сецикеса, лажова и лопова до политичких заробљеника.

Време романа је садашње из угла приповедача, а Андрић нас лако води кроз капије времена дајући овом месту димензију вечитог трајања.

Роман „Проклета авлија“ карактеристичан је и по својој композицији. Компонован је наративним поступком „приче у причи”. Постоји више приповедача који један од другог преузимају казивање „штафетном техником” усменог народног стваралаштва. Таква врста композиције назива се „прстенаста структура“. Пошто у роману има више наратора, поставља се питање на који начин се све приче уклапају у једну јединствену целину, али сам поступак „упредања приче“ успешно реализује и овакву идеју.

Наравно, разноликост приповедача изискује и разноликост тачака гледишта и шаренило ликова и начина на који они приповедају у овом роману. У оквиру прстенасте структуре можемо издвојити неколико приповедача.

Picture1

Презентација: Проклета aвлија, Иво Андрић


Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита

russian_writer_mikhail_bulgakov_tass_565740_1000

Руски писац и дрматург

По завршетку медицине радио је као лекар у малим местима.

Писао је приповетке, драме и романе. Дела која нису одговарала владајућој политици нису била ни објављивана. Булгагов је тражио да се такав поступак према њему објасни или да му се допусти да оде у емиграцију. На интервенцију самог Стаљина запослен је као драматург у Московском театру, но и даље није могао објављивати своја дела.

КОПОЗИЦИЈА

ДВЕ ПАРАЛЕЛНЕ ПРИЧЕ

  1. о људима и догађајима у Москви средином 30-тих година XX века и
  2. о Понтију Пилату, прокуратору Јудеје и Исусу Христу.

Роман је подељен у 32 поглавља, од којих четири говоре о Пилату, Јудеји и Христу.

Свако поглавље има свој назив

ЖАНР РОМАНА

  • Роман је спој рационалног и ирационалног, стварног и нестварног, добра и зла, сатире и трагедије
  • филозофски (добро и зло, Понтије Пилат и Исус, морал)
  • научно-фантастички (Сотона, зграде у пожару, вештице, демони, сујеверја)
  • реалистички (Москва у 20-тим годинама XX века)
  • љубавни (љубав Мајстора и Маргарите).

ГЛАВНЕ ТЕМАТСКЕ ЦЕЛИНЕ

  • прослава Ноћи пуног месеца (= Валпургинска ноћ у Фаусту)

Сатана (Воланд) се са својом свитом обрео у Москви како би ту прославили велики празник – Ноћ пуног месеца. Једном годишње се организује бал, увек у неком другом граду (мада се прослава одвија у иреалном простору). Домаћин је Сатана лично, док домаћица по правилу треба да је мештанка града у ком се одржава свечаност и да се зове Маргарита. Та околност је повезала Воланда и Маргариту. Многи други Московљани такође имају прилике да се сусретну са нечистом силом, многима се дешавају непријатности или чак озбиљне несреће, али то увек има везе са њиховим личним пороцима и злоделима.

  • љубавна прича мајстора и Маргарите

Љубав између мајстора који је написао роман о Понтију Пилату и његове животне сапутнице Маргарите је најједноставнија, али и најузвишенија тема овог романа.. Мајстор је, након напада критике, одлучио да спали роман (мотив Кафке или Гогоља), а Маргарита је пуно патила због тога и било јој је криво јер јој се то дело јако допадало. Тада су почеле свађе и њих двоје су се разишли једно од другог.

Будући да се радња „Мајстора и Маргарите“ одвија у комунистичкој тоталитарној држави у којој се кажњава чак и мисао о каквој религиозној теми, мајстора критичари уништавају и он завршава у лудници. Маргарита остаје одана мајстору након несреће која га је снашла, иако не зна шта се заправо са њим десило ни да ли је још увек жив. Спремна је на све како би га вратила, чак и на то да постане вештица.

Маргарита, ипак, није могла да живи без мајстора и без његовог дела и убрзо је увидела своју грешку. Тада Зло (у виду малог, ситног и грбавог човека – Азазел) одлучује да помогне Маргарити да савлада тугу и бол тако што јој одузима осећај слободе (код Гетеа, Мефистофелес Фаусту узима душу у замену за то да све зна). Она постаје вештица и слуга Воландов. Заузврат, Зло омогућава сусрет мајстора и Маргарите, али под условом да и мајстор постане слуга Злу. Након свега, мајстор и Маргарита, као награду за активну љубав, добијају заједничку вечност у спокоју.

  • корупција, деградација морала приказана кроз слику Москве 30-их година XX века (тоталитарни режим)

На хумористичан начин, уз присуство фантастике, приказани су пороци, подлост и злоба људи који се не устручавају да, зарад ситне личне користи, некоме потпуно униште живот. У таквом друштву самосвесни појединац, какав је безимени мајстор из овог романа, може једино бити уљез. Не срећемо баш често политичаре, банкаре, зеленаше, нити припаднике других традиционално нечасних занимања. Не видимо ни криминалце, убице – осим на Воландовом балу погубљење Исуса Христа и унутрашња драма Понтија Пилата

  • проблем зла у свету и питања о људској природи

…али ко си ти, најзад?

– Део сам оне силе која вечито стреми злу, а вечито твори добро.

Гете, „Фауст“

Стихови из Гетеовог „Фауста“  (којима почиње роман „Мајстор и Маргарита“) готово у потпуности осликава филозофски проблем романа: да ли ђаво искушава људе услед чега они чине зло или би они чинили зло и да ђавола уопште нема.

Светом владају два принципа, један је заснован на Јешуи, други на Воланду.

Апологија Христа у роману „Мајстор и Маргарита“, тачније унутар романа о Пилату, везана је за питања о људској природи и ослања се на идеју и причу већ познату у руској и светској књижевности.

ПАРАЛЕЛА СА РОМАНОМ БРАЋА КАРАМАЗОВИ

Јунак романа „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског, Иван Карамазов, замислио је поему под именом „Велики Инквизитор“. Код Достојевског, Христ долази да посети католичку Севиљу у доба најжешће тираније шпанске Инквизиције (паралела: код Булгакова, Сатана посећује атеистичку Москву). Масе препознају месију, полазе за њим, а затим га се, под утицајем власти, изнова одричу и он бива погубљен по други пут.

  • теолошка питања

Роман у роману: Понтије Пилат и Исус

Мотив Добра и Зла протиче и кроз причу о Понтију Пилату и Исусу. Исус Христ је у „роману у роману“, тј. мајсторовој причи представљен под именом Јешуа Ханоцри. Теме које се провлаче и обрађују у причи о Понтију Пилату и суђењу Исусу јесу теме које су заокупљивале још и самог Достојевског:

1) Да ли је Христ заиста заслужио смрт?

Одговор на то питање можда лежи у противречној и бесмисленој тврдњи да хришћани Злу треба да захвале што је довело до васкрсења Христовог. Да није било зла и људи који су били одани том злу, Христ не би био разапет на крсту и самим тим не би васкрснуо. Својим чином васкрсења постао је оно што и данас представља у хришћанству: симбол бесмртности и божанствености. Питање је да ли би Христ био Христ да није васкрснуо?

2) Да ли је Христ одиста постојао?

Можда су протагонисти романа из првог поглављава (Берлиоз и Понирјов) чврсто веровали у лажну слику о Исусу Христу а можда су и желели да се упознају са атеизмом. они су Сотони тврдили да он не постоји и да би ваљало пронаћи доказе за то. Он им контрира, говорећи како Христ постоји јер је он лично присуствовао његовом распећу. Чињеница је да је Христ заиста постојао јер да није постојао, онда не би постајало ни оно зло које га је осудило на смрт. Неверовање у Бога је исто тако и неверовање у зло.

3) Зар је Понтије Пилат приказан као крвник?

Понтије Пилат у почетку чврсто верује у исправност своје одлуке да на смрт осуди Исуса као јеретика. Међутим, после разговора са њим, Пилат почиње да сумња и у себе и у своју личност која је дозволила да се такав мудар човек ухапси. То иде у прилог онога што је Христ говорио а то је да су сви људи добри, али их невера у Бога и околина чини рђавим.

Понтије Пилат је у „Мајстору и Маргарити“ приказан као човек који се преиспитује, али из страха или немоћи не сме себи да призна да се, после разговора са Ханоцријем (Исуса) променио и да је схватио смисао пророкових речи. Он чак и бива против одлуке да Вараван, који није само разбојник већ и убица, буде помилован за време највећег празника Пасхе. Он сматра да је Христ ипак заслужио слободу и помиловање, поред друге двојице (Дисмас и Хестас) који су се јавно ругали Цезару и који су крали по Јерусалиму. Понтије Пилат тек касније увиђа своју велику грешку, али касно је да се она поправи.

ПИЛАТОВШТИНА (= сумња у исправност одлуке власти)

Роман мајстора из Булгаковљевог романа се бави библијском и историјском темом осуде и разапињања Исуса Христа и улогом коју је у томе имао Понтије Пилат, тадашњи прокуратор Јудеје. Главни јунак је управо Пилат, а главна тама његов унутрашњи конфликт.

Понтије Пилат је био највиши представник римске власти у Јудеји, његова реч је била последња када су се доносиле важне одлуке, ниједно погубљење није извршавано без његовог формалног одобрења. Пилат је могао да спасе Јешуу Ха-Ноцрија (Исуса Христа), али то није учинио због једноставног принципа – администрација Римског царства је избегавала да се меша у унутрашње и верске размирице на покореним територијама, како би се избегао безразложан гнев становништва. Пилат је, према Булгаковљевој верзији, желео да спасе Исуса, чак је покушао на суптилан начин да утиче на одлуку јеврејских власти, којима је међутим било веома стало да уклоне месију за којим би пошле масе.

Грижа савести једног представника власти који је само поступао онако како се од њега очекивало није наивна ствар – она представља основ за дубоко преиспитивање принципа на којима та власт почива. То је та опасна идеја која је довела до пропасти мајстора, а умало и самог Булгакова, чије дело такође није било прихваћено, а прва верзија цензурисана.

Мајсторов роман о Понтију Пилату је био осуђен због пилатовштине и апологије Христа, док Булгаковљев роман „Мајстор и Маргарита“ у целини може бити виђен и као апологија Сатане, што је једној групи вандала који себе сматрају ваљаним Хришћанима послужило као изговор да, пре пар година, спале Булгаковљев музеј у Москви.

ПАРАЛЕЛА СА ФАУСТОМ

  • Маргарити је одбојан Алојзије Могарич, као што је Гретици у „Фаусту“ био одбојан Сатана
  • Нема Пролога на небу, нигде се не сусрећу Бог и Сатана, нити пак Сатана и Исус, премда су обојица протагонисти у овом роману.
  • Сатанино деловање никако није узрок зла у свету. Пре ће бити да је његова главна мисија да одржава равнотежу између добра и зла и да се побрине за испуњење познатог теолошког аксиома да последице зла трпе управо они који то зло и чине. Зато никакво зло неће задесити Маргариту, без обзира на то што са ђаволом има неку врсту договора.
  • САТАНА: МЕСФИСТОФЕЛЕС И ВОЛАНДО
  • МАЈСТОР И ФАУСТ (Мајстор у везу са ђаволом доспева преко своје љубавнице (Маргарите), док Гетеов јунак преко себе увлачи своју љубав, Грету, у ту везу. Фауст је активан и не преза од света, Маестро је повучен, неуротичан, склон да измиче дешавањима. Ипак, Маестро се, као и Фауст, бави послом који је редак и често несхваћен. Он пише роман о Пилату и Христу у држави где влада тоталитарни режим и где се овакве ствари не смеју помињати; а легендарни Фауст се бави науком и црном магијом, што га у 16. веку без сумње може одвести на ломачу.)

ВОЛАНД је мистериозни странац и професор чије појављивање у Москви покреће радњу читавог романа. Сваком човеку се приказује другачије. „Један каже да је био низак, имао златан зуб и храмао на десну ногу. Други каже да је био човек енормне висине, са платинастим круницама, и храмао на леву ногу. Трећи лаконски говори да није било никаквих специјалних карактеристика на њему.

Презентација: Михаил Булгаков, Мајстор и Маргаритa


Данило Киш, Енциклопедија мртвих (избор)

kul_danilo_kis_470211122

Данило Киш је рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке.  Презиме његовог оца је у моменту када се родио било Кон али је отац мађаризовао своје презиме тј. променио га у Киш. До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је одведен на Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања.

На Филозофски факултет у Београду уписао се 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент, дипломирао на катедри за општу књижевност.

Преминуо је 15. октобра 1989. у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

„Енциклопедија мртвих” састоји се од девет прича, односно девет поглавља. У њима се прича о историји о смрти. То су: „Симон Чудотворац”, „Посмртне почасти”, „Енциклопедија мртвих”, „Легенда о спавачима”, „Огледало непознатог”, „Прича о мајстору и ученику”, „Славно је за отаџбину мрети”, „Књига краљева и будала”, „Црвене маске с ликом Лењина”. У „Post scriptum” писац је образложио сваку од наведених прича.

Енциклопедију мртвих са предговором Михајла Пантића можете читати овде.

Данило Kиш у збирци приповедака Енциклопедија мртвих као централну тему поставља смрт. Основна идеја ове збирке је да је читава цивилизација енциклопедија смрти, као и да је смрт коначно исходиште и крај цивилизације. Феноменом смрти Kиш се бавио и у осталим својим остварењима, од којих се издваја Гробница за Бориса Давидовича.

Једну анализу мотива смрти можете погледати на сајту kultivisise.rs.

Основна порука „Енциклопедије мртвих” је мисао о томе да у историји људских бића не постоји никада понављање, све што се једном догодило, никада не може бити поновљено. А оно што се на први поглед чини да је слично, није нити приближно исто. Сваки је човек једна звезда за себе, све се понавља некад и никад.

„Енциклопедија мртвих”, споменик је различитости, њени састављачи првенствено гледају на појединачно, а свако људско створење њима је светиња. Њена функција је да истакне непоновљивост сваког бића и јединственост сваког догађаја. Сматрају да са смрћу човека умире и много догађаја. А без мноштва испричаних и наизглед безначајних људских судбина, нема нити праве истине и историје народа.


Употреба човека, Александар Тишма

Aleksandar_Tisma

Александар Тишма је рођен у Хоргошу 1924. године, а умро у Новом Саду 2003. Био је југословенски преводилац, песник и писац, али и један од веома значајних културних радника који је живео у Новом Саду. Добитник је највиших југословенских  награда и признања за своја дела. Један је од академика САНУ, али и уредник Летописа Матице српске, који је говорио, али и успешно преводио са мађарског, енглеског и немачког језика. Теме његовог стваралаштва највише су повезане са Војводином, и свим њеним специфичностима, а посебно националним шаренилом, сусретом Мађара, Јевреја, Немаца, Срба и свих осталих нација које вековима деле свој живот на територији Војводине.

Овај савремени писац, својим романима, а посебно романом „Употреба човека” из 1976. године, преокреће слике рата у свести читалаца изокрећући и саму форму (у роман „тока свести”), али мењајући и облик приповедања, настављајући  есејистички начин приповедања, који је негде започео Владан Десница у свом роману „Прољећа Ивана Галеба”.

У Тишминим романима нема епских слика битака и ратовања, нема спектакла, јер је све тематски везано за интимни, унутрашњи свет јунака у којем су се судари човечности и рата десили. Том „унутрашњем” сликању последица рата у прози Александра Тишме је све подређено: сам роман почиње приказом судбине једног дневника, дакле једног интимног личног погледа на свет госпођице Ане Дрентверншек, Немице, која пише свој дневник од 1935, па до своје изненадне смрти у болници 1940. године. Роман „Употреба човека” постаје, чини се, оно што употпуњава ту двеничку прозу, јер су главни јунаци романа ученици госпођице Ане, Вера Кронер, Средоје Лазукић и Милинко Божић.

Дело можете прочитати овде.

Овај психолошки роман, и како га још називају роман  „тока свести“ није штиво које се може читати са лакоћом и уживањем. Он носи једну специфичну тежину која се не умиљава читаоцима својом темом већ га тера сликама ужаса да промисли о рату и томе шта рат чини човеку. Насловна синтагма „Употреба човека“ упућује на један од савремених проблема књижевности, али и човечанства уопште. Он инсистира на стављању човека у функцију, у манипулисање човеком зарад нечијих циљева и побуда. Дехуманизација човека је основни мотив који Тишмину поетику, уопште, чини савременом и модерном. Рат се поиграва са човеком, употребљава га као лутку, играчку, док од човека не остане само љуштура, само спољашња празнина која се даље не може попунити ни са чим. Човек после рата нема човечности, нема ни радости, нема ни среће нити било чега позитивног. И није само предратни „јунак“, човек високих моралних вредности доведен до апсурда бесмисла: таква љуштура постаје свако, сваки мали човек који се у свом животу не може изборити са идејом рата.


Добрица Ћосић, Корени

CosicDobrica_F-791

Добросав Добрица Ћосић, рођен је у селу Велика Дренова, (код Трстеника) 29. децембра 1921, а умро у Београду, 18. маја 2014. Био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године.

У књижевност је ушао 1951. године са романом „Далеко је сунце“, а затим се нижу његови романи скоро до његове смрти.

За овај роман Ћосић је 1954. награђен НИН-овом наградом, која је те године први пут додељена. Уочи 50-годишњице додељивања НИН-ове награде 2003. године, критичари који су у различитим периодима учествовали у жирију доделили су „Коренима“ девето место на листи најбољих романа награђених овом наградом.

Романи Добрице Ћосића

  • Далеко је сунце (1951)
  • Корени (1954)
  • Деобе 1–3 (1961)
  • Бајка (1965)
  • Време смрти 1–4 (1972–1979)
  • Време зла: Грешник (1985)
  • Време зла: Отпадник (1986)
  • Време зла: Верник (1990)
  • Време власти 1 (1996)
  • Пишчеви записи 19511968. (2001)
  • Пишчеви записи 19691980. (2001)
  • Пишчеви записи 19811991. (2002)
  • Пишчеви записи 19921993. (2002)
  • Српско питање 1–2 (2002–2003)
  • Писци мога века (2002)
  • Косово (2004)
  • Пријатељи (2005)
  • Време власти 2 (2007)
  • Пишчеви записи 19931999. (2008)
  • Пишчеви записи 1999–2000: Време змија (2008)

Романом „Корени” Добрица Ћосић започиње сагу о породици Катић, која се наставља и у другим његовим делима. Романом Корени започиње романескни циклус који се развија у Ћосићевим остварењима Време смрти, Деобе, Време зла (Грешник, Отпадник, Верник) и Време власти и одликује се ширином тематског захвата. Овај тематски низ романа Добрице Ћосића може се подвести под назив роман-река. У свима њима се као ликови јављају „синови, унуци и праунуци јунака Корена”, са основном идејном тежњом приказивања „романсиране историје модерне Србије”.

  • ScreenHunter_01 Mar. 28 14.21[4]

Радња романа је смештена у имагинарном селу Прерово у последњим деценијама 19. века за време владавине краља Милана, и у њему се приказује живот богате сеоске породице Катић и њихових слуга.

У мноштву мотива и тема посебно се издвајају: мотив породице и породичног сукоба између очева и синова, породично порекло и проблем идентитета, одржавање култова српске националне митологије, политички сукоби који доводе до народног и породичног раскола и искоришћавање српског сељаштва за ниске политичке побуне, обликовање српских интелектуалаца школованих у иностранству, патријархална деспотија као култ, улога и положај жене у породици, и многи други. Тематско-мотивски слојеви уско су везани за представљање спорог и болног преображаја српског села са преласка из 19. у 20. век.

Књижевни историчар, Јован Деретић,  „Корене” жанровски одређује као „поетски психолошки роман, умногостручене субјективне перспективе, у којем се драматични судари међу личностима осветљавају из више углова, са становишта свих актера радње”. „Корени” такође имају елементе породичног, историјског, друштвеног и филозофско-културолошког романа. Ова еклектична и синтетична форма романа је по речима Милана Радуловића „инспирисана трагањем за интегралним уметничким делом, оним у којем би стварни живот и реални свет били дубоко сагледани, истинито дочарани и вишом правдом самерени, и у којем би уметникова слика света постала жив садржај социјалне и културне свести читалаца”.


Милодраг Павић, Хазарски речник

373923_pavicf_ff

Да бисте се упутили у овај роман-лексикон, погледајте следећи линк: Милорад Павић.

Дело можете пронаћи овде.

ПРВА ГРУПА СУДИЈЕ

  • О Милораду Павићу
  • Пронаћи Павићеву аутобиографију
  • Дела М. Павића
  • Ко су Хазари? (историјски)
  • Где се могу пронаћи неке чињенице о Хазарима
  • Структура романа (постмодернистички роман-лексикон)
  • Писац – књижевно дело – читалац
  • Мушки и женски примерак
  • Претходне напомене из Хазарског речника
  •  Након излагања трију група судије ће дати мишљење о томе да ли може да се прихвати било које од излагања као истинито да би донели закључак у постмодернистичком духу и завршили час истицањем универзалног значења дела. Након излагања група дефинишите став постмодерне према историјском знању. Објашњење примените на примеру романа-лексикона. Изведите универзално значење дела ослањајући се на описане сцене читања у њему.

ДРУГА ГРУПА – ЦРВЕНА КЊИГА (ХРИШЋАНСКИ ИЗВОРИ)

ПРВИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ – СРЕДЊИ ВЕК: Принцеза Атех

Каганов сан и Хазарска полемика – Константин Солунски и Методије Солунски

ДРУГИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ – 17 век:  Аврам Бранковић + Пекутин + Савест Никон +Аверкије  Скила

ТРЕЋИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ – 20. век: Др Сук Исаило + Ван дер Спакови

ТРЕЋА ГРУПА – ЖУТА КЊИГА ( ХЕБРЕЈСКИ ИЗВОРИ)

ПРВИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ – СРЕДЊИ ВЕК: Принцеза Атех

Каганов сан и Хазарска полемика – Сангари Исак, Јехуда Халеви

ДРУГИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ 17. век: ловци на снове: Самуел Коен + Ефросинија Лукаревић

ТРЕЋИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ – 20. век: Др Дороти Шулц  + Ван дер Спакови

ТРЕЋА ГРУПА – ЗЕЛЕНА КЊИГА (ИСЛАМСКИ ИЗВОРИ)

ПРВИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ – СРЕДЊИ ВЕК: Принцеза Атех

Каганов сан и Хазарска полемика – Фараби Ибн Кора, Ал Бекри

ДРУГИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ 17. век: ловци на снове: Масуди Јусуф + Ибн Акшани

ТРЕЋИ ВРЕМЕНСКИ СЛОЈ – 20. век: Др Муавија + Ван дер Спакови

НАПОМЕНА: Свака група чита Претходне напомене и Appendix I, II и завршну напомену.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s